Nikad nisam znala lagati, srećom znam glumit ako se dobro pripremim; kad se netko u mom prisustvu mora za nekaj ispričati, veli mi - Seka, ti gledaj kroz prozor, tebi buju na faci vidli da lažem, tebi sve na faci piše, imaš sto godina, još ne znaš lagat!

U gimnaziji smo imali u susjednom razredu kolegicu koja je vragu iz torbe ispala. Povremeno smo mislili i obrnuto... To je bilo malo teže zamisliti jer je uvijek dolazila s jednom tekicom i ev. jednom knjigicom. Bez torbe.

Stanovala je negdi na Trešnjevki, u prizemnici. Redovno je kasnila, a isprike su bile urnebesne. Pokvaril se lift u zgradi i ona zapela u liftu. Morala je čuvati susjedi dijete, dok je ova otišla neznamkam.
Brat joj pred kućom pregazil zmiju koja je pobegla iz ZOO-a pa je urgirala policija, a ona morala svjedočiti. Danas mislim čiji je bila svjedok tom prilikom. Optužbe, obrane, možda Jehovin svjedok?

Najezda štakora na Trešnjevki. U pol 8. Do 8. Čim su se razišli, evo nje u školi.

Meni je baba umirala jedno dve godine, ne znam kak su to profe pušile, valjda sam imala 70 baba i sve pokopala u 3. i 4. gimnazije. Kad su me konačno prokužili, onda je bil na redu deda. Nijednog svog dedu nisam nikad upoznala, jedan zbrisal, drugi nestal il tak nekak.

Kak se studira po Bologni, predavanja su obavezna i smiješ bez ispričnice izostat 3 puta, čini mi se. Pa se kasni ili ne dolazi: Jer cucak ima buhe.

Jer je padala kiša a nema i nema kišobrana, samo suncobran od tete Mice.

Jedna od boljih isprika je bila da je kolegica zakasnila jer je u 8 sati, morala popiti antibiotik. To sam osobno čula, misla sam da se ta inače nezanimljiva kolegica naglo produhovila, a ona to - ozbiljno!

Iskreno je bilo ono – kolega zakasnil na predavanje u 12, a bil je u koliziji. Kad je profa navalila da sa čim je bil u koliziji, misla je na kolegij, a dalmoš je rekel – A bi' san u koliziji, a sa spavanjen. (Bar iskreno)

Ono s grackim prometom i u vezi toga kašnjenjem je tak pohabano da ti ne vjeruju ni kad je istina.

Sanja se stalno fura na ispriku da je zaspala. Više ju niko ni ne pita. Zna se da je tak. Sanja nikad ne kasni s poslom, još uskače svima kad treba i ne treba - pa bi mogli za uzvrat zmislit neku finu ispriku.

Osobno sam jednom zakasnila na posel jer nisam mogla naći cipelu. Radili smo od 6, a bila je redukcija struje, a očito i cipelâ. Pa kad je svanulo, svanula i cipela. A ja osvanula malo kasnije na poslu.

Pa je bil red u dućanu, pa kasniš.

Pa si se posvađal s jednim od roditelja i nemreš uzrujan u školu.

Zaglavila se vrata i moral si s prvog kata izlazit kroz prozor.

Imal si tolku temperaturu da je bila nemjerljiva. Nismo još znali za koagulaciju krvi, pa smo lupetali da smo imali 43 sa 5. Celzija.

Nisam mogel naći torbu za školu.

Zagorila mi voda za čaj.

Hrčak Herkul uništil teku iz hrvackog i celo jutro sam prepisival (teku, ne hrčka).

Proljev od 7-8 ujutro.

U Novom Zagrebu je bil takav potres da se smrzneš, a škola je bila na Ruzveltovom. Nisu objavili na radiju? Ne želiju širiti paniku!

Poplava na petom katu, dakle i po stubištu se nije moglo hodati, voda visoka metar do metar i pol, zmeril sam, i tak su svi ostali katovi zblokirani, ovi iznad petog kata su imali vodu dva metra visoku. (Tolko sam čula iz zadnje klupe, od općeg urlikanja razreda nisam sigurna da voda nije bila i tri metra.)

Pukel mi nokat i nisam mogla naći rašpicu.

Leća iz oka mi opala u cušpajz od leće. (To bi bilo kad je škola bila popodne, ko jede leću-cušpajs ujutro.)

Krepala veš-mašina. Krepal toster, ma i frižider, sve pokrepalo...

Provala u kuću. (Ko je bil doma? Pa provalnik i ja, onda se splašil pa je pobegel, ne, nisam zval muriju, kaj dramite, pa sam došel na drugi sat, kaj sad!)

Zapalila se peć u drugoj sobi. Peć na ugljen. Aha, veli profa, vi se grijete na ugljen i drva? Ne, veli kolegica, na struju, a zakaj pitate?

Tražil sam po Klaićevom rječniku kaj znači sinusoida, sintagma, sintaksa, simptomatičan...

Tražil sam sreću na putu do škole.

Zaboravil sam put do škole!

Bil sam tak pospan da sam fulal ulicu na putu do škole. Ma kaj ima veze kaj već 4 godine idem istim putem, velim vam, bil sam pospan!

Išel sam platiti račun u poštu još u 8, al otvaraju u 9. Ne? Od 8 otvaraju, vite al baš kod nas u Trnju delaju od 9. Časna reč.

Pukla mi je guma od bicikla (koji nemam, naravno).

Bolil me je zub, sve do prije 15 minuta, ne, nisam zel tabletu, mene zubi boliju samo po 15 minuta.

Dobrojutrohrvacka je bila tak zanimljiva da sam zaboravila krenuti.

Srela sam prijateljicu iz vrtića, nenadano, nisam se mogla sam tak rastati.

Mislil sam da je nedelja i kaj bum u nedjelju izlazil van.

Prikazala mi se Marija Magdalena.

Vlovil me Štoklholmski sindrom.

Vlovila me sindroma toksikum.

Nisam mogel naći kravatu. - Ali ti ne nosiš kravatu!? - Danas sam htel početi nositi kravatu!

Čekala sam test trudnoće da pokaže rezultat.

Kad zbrojim osobna kašnjenja, ne kasnim, doista. Međutim, kak sam sa svime u životu zakasnila (po nekim autorima), kasno se udala, kasno rodila, kasno rastala, kasno kopčam, to neki kojima je stalo do mene, veliju: Ti sve radiš malo kasno. Tak buš zakasnila i umreti.

Javila bum na vreme. Ak ne zaboravim. Ak zaboravim, našla bum neku ispriku.

Danas je jednoj kćeri rođendan.
Pa piše tam na FB-u brdo puta sretan ti rođendan.
Jeftino pa se ljudi veseliju. A još te poceti FB, ne moraš ni mislit. A ne ono ko nekad: kupit čestitku, najjeftiniju po mogućnosti, lepiti marku kaj ondašnji PTT ni poštambiljal, pa su se marke odljepljivale u vodi, pa sušile na krpi, naopački, pa su se suhe natackale s Karbon ljelpilom i ponovno koristile. Pa onda ak ima neka stara kuverta, mislim ono, preko izbijedile tinte (tinta iz nalivpera, ko se sjeća?) kasnije su zmislili flomić: pišeš da se ne vidi da je neko to već primal. A neko i otvaral kuvertu da ju sačuva, svašta se radilo da se zašpara.
Sad pukneš na FB hepi brzdej i gotovo.
Pa piše mama toj kćeri:
Sretan ti rođendan kćeri moja, uz sve jezike kaj govoriš, a piše u profilu, nema navedenog hrvackog i ne znam jel buš ovo razmela. Bila si najljepša beba u rodilištu, od ukupno vas dvije, bila si najmirnija, uopće bila si divno dete. Onda si zrasla. I tak.
Kćer odgovara: Hvala kraljice majko.
Mama odgovara: A ona torta malo vuče na ribu, a?
Kćer odgovara: To se samo.
(to je odgovor iz djetinjstva od prije škole - kad je nekaj ubila ilil pronevjerila).

Oće to. Rodiš divnu krasnu roza bebu (spominješ joj se 8 sati te iste mame koja ju rađa), plavooku, mirnu, apgar ono milijardu/milijardu, kose ko u priči, nokti dugi, odma da namažeš z lakom.
Pa ti se treći dan smije u facu ko da veli – e čekaj, čekaj, bum ti ja zrasla, nebuš ti meni vječno tak gugutala, a onaj ogromni dlakavi (bivši otac) kaj ne znam čemu služi, (tak mala odma ga je kužila), taj bi fakat mogel malo tiše pričati...
Pa nakon 3 mjeseca neće piti paradajz sok od vrste zagrebački rani, nego samo i isključivo od talijanske sorte Monte Carlo.
Pa dete za 9 mjeseci promijeni boju očiju. Od modro plave u smeđu, iz čistog mira i ničim izazvana.
Pa odluči sa 16 godina da bu sa 18 radila kaj bu htela jer bu punoljetna.
Pa kad je punoljetna ustanovi da sad mora odgovarati za svoje pizdarije i da je bolje biti maloljetan.
I tako dalje.

Pa se čudiš otkud ti snage da izguraš iz sebe 3 i pol kile živog stvora za kojeg tj. koje još niko definitivno nije odlučil čemu služi – za radost / za muku, za smijeh ili zajebavanje tebe kao roditelja. Pa se onda ljudi, razmeš, osobito su pametni, kao, popovi i/ili oni svi kaj nemaju decu - u općoj neugodi setiju: 1. Pro: Djeca su blagoslov božji (otpada, ja sam ateista), djeca su radost (osobito kad te hiti u bad mood ili napravi pizdariju neslućenih razmjera, u najgore vreme, pred najosjetljivijim ljudima, na najgorem mjestu ikad, u nemogućim uvjetima i još kad si ti na izmaku snaga...) 2. Et contra: Djeca su briga. Ali, je, opet nije apsolutno: Kad velim – nemrem, bolesna sam, ote vrit, kaj mi je bilo da se udajem i rađam decu, a lepo mi je mama govorila (al prekasno), joj, da me bar nema. Eee, frka: onda odu i u dućan, i po ljek mami i vidiš da brinu za tebe. Ak kuriš, nose ti čistu mokrovodenastu kuhinjsku krpu, neiscijeđenu, tak da ne znaš od čeg je krevet mokri, od znoja il vode. Al donesu. Nemrem reći. Ali naravno da moraš umirati ili bar tak zgledat. Ne skuhat, niš, strogo, ne ić po kruh, ništa! Gotovo, samrt! A je, brinu za tebe da ne rikneš u vrijeme dok si još njima i društveno korisna (plaća iz firme) i dok još moš davati. Sve ono kaj daješ.

Tak svi zaključiju diplomacki da su djeca radost i briga. Nikak da se neko odluči i nađe jedinstveni izraz. Kae, jezičari, kaj sad?! Halo?

Jedno je nepobitno: Samo jednom mi je ta ista beba (kad je već davno prešla 3,5 kile) rekla: Nisam ja tražila da me rodiš.

Aha!!!!

Obavještava se oBćinstvo da je za danas predviđeni Smak svijeta odgođen radi kiše.
Zagreb, 21. svibnja 2011.

Junior ne zna di su mu japanke.
Ne zna ni mama, ali, il su mu kod starog, il ih je zgubil.
Mama, kupi nove.

Isti momak pokazuje rupu na tenisici.
Mama kupi i nove tenisice. Jedne je već dobil al su mu ukrali kod tateka kad je onomad bila provala.
Mama, kupi mi i tenisice!

Junior dobil od Ti-mobajla dve obavijesti. Kao - neku zahvalnicu i objašnjenje kak smo ful pametni, oboje, jer mob do punoljetnosti mu - glasi na mene. O nekim fensi novootvorenim opcijama za nekaj na mobaču a doma niko nema pojma kaj to je, a najmanje on. Al ih je aktiviral. Dok je mama konačno na telefon dobila službu za korisnike (u roku u kojem se te nove opcije mogu deaktivirati) ustanovil je operater Željko da je to ipak nemoguće ovaj mjesec i sad bu da stigel račun od 200 kn za nekaj kaj junioru zbiljam ne treba. A jasno, on nema nofcih.
Mama, plati.

Isti junior je konstatiral da ima previše gaća.
Mama je kupila 10 gaćih sineku, da ne jamra fort, al prijateljica je čeprkala po svojim ormarima i našla još 10 pari neotpakiranih, novih, od svog juniora koji ih je prerasel, a ovom junioru su taman. Ljuti se dakle jer ima previše.
Mama koji si ti davež.

Istog dečka žulja aparatić za zube. Pa gornji nosi samo za vreme dnevnika, a s donjim, a jer ga ne žulja jako, spava do pol 2. U noći. Onda ga skine. I onda pere zube. Kupaona je, jasno, do mamine sobe. Osobito u pol dva u noći.
Mama zovi ortodonticu i moli ju za neki pametan savjet (nema, aparatić za zube služi samo zubima). Čekaj jutro pa zaboravi.
Mama slušaj opet kak ga zubalo žulja.

Junior hoće na more.
Mama plati. Plati i sebi jer on nemre sam na more, objektivno.
Plati, mamaaaaa!

Detešce od skoro 18 godina konstatira da je ružan, da nije jaki, i sve to kaj već ide u izgled, i pati.
Mama sluša, ajde, mama, tješi.
Još me tješi, mama!

Potomku mama kupila novi remen za čehle, al je trebalo zbušiti dodatnu rupu, dete je tanko. Zato mu sve čehle i spadaju. Zbušil je rupe na remenu na bušilici na praksi, ali na hendek i sad neće nositi remen, upomoć.
(kad bolje razmislim ona rečenica je mogla glasiti 4 x na = remenu, bušilici, praksi, hendek...)
E, mamaaaa, kakav si to remen kupila, viš da ima na/hendek/zbušene/rupe.

Mama je trebala navečer na hitnu, pa nije otišla, bu preživela, mama je žilava (tako kažu, ja mislim da sam špekasta).
Bude mama, već.

Mama nori jer iz Socijalne skrbi nije dobila rješenje (koje čeka 4 mjeseca) za neki pravnički zahvat, a koje joj treba danaaas!!! na sudu. Ne prespava noć kak treba i ujutro se seti prljave igre: Napisat potvrdu na Olympiju (nema mama printer jer toner košta 350 kn) i ovjeriti u Općini, Socijalnoj službi. Što joj neće htjeti učiniti. Dakle opet će se zakazati novo ročište.
Mama, strpljenja.

Prijatelj svojim klincima rešil nove pokaze, mama lovi papire i gnoji po internetu, ne daju u ZET-u to riješiti, pokazi traju do 1. 7.
Mama bu to posebno obradila u posebnom postu.

Ugovori sa starijim detetom kak zbog ročišta u Općinskom sudu organizirati izostanak s faksa, lovi krivine, nagovaraj, tješi dijete koje viče; jebe život kao takav i oca kao nikakvog, a zbog kog se ide na sud, i tako već 6 godina. Mama otkriva tužnu priču jedne poznanice kojoj se vodi predmet na sudu već 34 godine. Počel ga je njen deda, pa kak je ostavil nasljednike, vodit će se iduće 34 godine, a kada će sudovi propasti.
Mama, budi tu i sve razmi kaj ti pričam zbrda-zdola, e, da, i nađi pravu riječ u pravo vrijeme!

Junior ne zna di su mu sunčane cvikse, ali nekaj je puklo pod guzicom kad je sel na vlastiti krevet.
Mami strši kosa prema plafonu.

Pa se dječica svađaju jer je junior ustanovil da mu jako dobro pristaju sestrine džozle.
Mama miri dječicu.

Susjedi počinju svakodnevni kraval, dječica odgovaraju istom mjerom, na hodniku psovanje i urlanje, mama se pokriva jastukom po glavi. Plakala bi, al nede joj nikak. Niti to!!!
Mami od muke otpada kosa.

(Mama ima befel od doktorice – hiiiitnooo!!!! skidat kile, hitno! Ne jesti, odnosno dapače, jesti 5 x dnevno nekaj bez soli i s malo kalorija, sve kaj ne voliš, normalno, pa puno hodat, 3 x tjedno na 'erobik, prestat pušit, izbacit namirnice bogate kalijem, pazi dalje, nije ovo bezveze:)

Sinoć oko pol 8 navečer se nemre telefonirati a krepal je i lap, na kraju parade se ipak nazove Beeeeenet i dobiva obavijest da OPET imaju tehničke smetnje na releju Čot ili wte.
Mama traži utjehu u čokoladi.

Mama tješi veliko dijete koje piše seminar, a da kak bu sad, pa ne radi internet.
Mama pije litru mleka i njupa obadva škrajca od kruha. Oba škrajca su svaki točno do polovice kruha, jeltak.

Veliju deca, da veliju, mrmljaju a što je gore od glasnog prigovora: Frižider prazan! (Ima još mleka. Ima sira namaznog, mediteranskog, sir-dekice /sir narezan na stroju/ i jedan domaći kozji, al treba ga rezati /haaalooooo!!???/ i onaj bezveznjak friški sir.) Naravno, nema majoneze, kečapa. Nije to, nema kaj za ručak za skuhat.
Mama zmišljavaj ručak.

Veliko dete putuje u inozemstvo na dva mjeseca. Opremi ju (kupi aviokartu) i daj još bar 400 €, a kaj ti je plaća 500, eurova, to opće ovdje nije bitno.
Pa ne pizdi stara, plati, kaj noriš!

U Općinskom sudu, danas, na glavnom pripremnom ročištu za najglavniju raspravu ikad, mamu oprala sutkinja da kak joj nije dosta za život 3 + 1/2 milje i uvećani dječji za juniora, a dete kaj studira i nema dječji, pa nek dela, je kaj mama oće alimentaciju za decu od jaaadnog bivšeg, zla žena ta mama, da kaj je mami!? - al nije prigovorila kaj deca dobivaju džeparac od 150 kn. Mjesečno. I opet slovima: 30. I brojkom: dana. Točno tak. 150.
Mama, veli velko dete: Si ti čula ono – Mama je jedini prijatelj bez interesa.
Hvala kćeri, sunce me obasjalo.
Mama, aj sad buš kavu platila, viš kak sam ti bila fina.

Ne znam zakaj mi zadnjih 24 godine ide po glavi ona priča - ne sjećam se u detalje, ali je unuk tolko gnjavil dedu da mu je ovaj na kraju obećal kupiti svemirsku raketu, a kako je deda uvijek održaval riječ, našel se sad u nebranom grožđu. Pital baku za savjet, baka se kesi i veli: Snađi se djede!

Tak je to. Snađi se mama.

Blogove će, kao, izgurati FB i ono kaj ja još ni kao termin nisam prihvatila i ne želim, tviter ili kaj već, a puno se postavljalo pitanje svrsishodnosti bloga i bilo je i povišenih slova, nemrem reći tona kad je blog čitljiv, a ne slušljiv.
Kak mi treba pol godine da nekaj skužim, tak sam se sjetila da i prije nego je postojao blog, postojala je vešmašina i mlinček za kavu (sad ga nemaš di kupit). Dapače, i šrajbmašine su postojale i ja sam tolko toga napisala na moju Olympiju da je to nekaj kaj se zove – hrpa. Naravno, bacila sam dobar dio, zabunom, i to onaj najbolji dio bolje reći najburniji, ono kaj samo život može montirati, kaj čovek zmislit nemre. U to vrijeme kad sam živila van Zagreba te po povratku (odurno, obje faze) i doživljavala stvari od kojih normalan čovjek puca popola ili na četvrtine, prema mogućnostima. A kad sam se rastepla u komade. Ali zeli dijelove, neki ljudi, i malo zlepili skup, pokrpali...
I kasnije, prije neg sam skužila blog, napisala sam puno, teških recimo, postova koje nikad neću objavit.
I one neke stvari koje nemreš ni napisati i ne da ne želiš da drugi znaju, mada svi znaju, ono kaj je okuvidljivo i uhočujno, bar moje susectvo i tako još neki. Ali interpretiraju po svom, a te neke događaje, sjećanja, koja ti sam želiš zaboraviti. Da si oprostiš ili olakšaš, pa si prikažeš kao da je to nečiji tuđi život, neka grozna ili pretužna tuđa greška i tajna.
A tajni nema. A blog bude još neko vrijeme. Posle bloga se vraćamo pisat na šrajbmašinu.

Sedi Sančo vis a vis meni i gundžari, piše i štampa i gundžari, nemre prebit kredite, a prebila bi ih namrtvo. Pa joj ne uračunavaju u kredu nešto što bi(hu) mogli pa nikak Sanja na zelenu granu. Kaj zelenu! Ni neku truljotu, ništa, živi od siće koja je svaki mjesec sve manja, pa ni minusa odobrenog, ni boga jokinoga.

Pa veli – ni ovi anđeleki nedeju, Seka, gleč, a evo sad mi Ljerka naručila anđeleka, ko još treba anđele u svibnju, di je još Božić, batebog.

Reko Sanja, ne jodlaj, i ne huli na boga, gle, a kaj ti znaš kad je i kaj nekom Božić, rekla sam ti, sve figurice kaj izlevaš i farbaš i to, bumo prodali, al moraš imati gotoveeee, e, sve moraš stalno i uvijek imati, viš da se cela moja ekipa angažirala?! Ekipu doduše viđam i to pojedinačno, samo jednom mjesečno, al ti ljudi postojiju, i oČeju, delaj, Sančo, od ove crkavice nebuš niš vidla.

Pa joj iskopčali struju. Jer su struju davali i susedima, bilo Sanji žal da susedi ne gledaju Azriela ili kak se zove ona turska serija. A susedi buju kakti samo gledali TV sa tom strujom, a oprali veša užoj i široj rodbini (beli veš!!!), a i onim daljim susedima z leve strane; a svu struju plaća Sanja. Kaj veš, izgradili kat i napravili fasadu, sve s njenom strujom.
Dete joj studira i uz to dela dva posla, pa se Sančo srdi kad dete dobi trojku a ne peticu (to je psihološka začkoljica, jer detetu nemre reći – dobiš duju i odi doma, pozna žena vlastito dete). Sve Sančo kuži, al nema anđeleka pa farba podlogu za istog, ali za vreme pauze.

Kad, odjednom na radiju: Pljačka u Praškoj!

U kojoj Praškoj, Sančo, ne valjda u ovoj meni iza leđa. Pa to 50 metri od mene, a ja tu delam za minimalac!? Da ipak nije Zagrebačka ulica u Pragu, ha???

Sanja srdita, nemre ni govoriti...

Delamo dalje i ljutimo se, program na kompu se ne otvara ili spor ko puž beskućnik (=golać).

Sanja, čuj, pa ja nemrem verovat. Čovek nema para i opljačka uretarnicu tu fakat nekih 50 metričkih centi od tebe, a ti čekaš pauzu da pofarbaš kutiju di trebaš nalepiti Gabrijela! Nikad se nebuš obogatila!

Kaj sad Gabrijela, Sekunderica, ti si skroz ponorela!

Sančo, pa arhanđela Gabrijela, glupačo.

Aha, no dobro. Gabrijela. Ti si skroz luda, sam ti to ikad rekla? (Nikad mi niš drugo ni nije rekla.)

Normalno da sam ponorela, kak si glupa, kaj ti nekaj ne opljačkaš neg jamraš detetu kaj je dobila trojku, aj ti uzmi moju kćer, a meni daj tvoju.

Neće, da moja puno jede.

(Dosadna više s tim. Mora dete jesti!)

Gle Sančo, ti fino praviš te figurice i to, daj napravi neki pištolj od gipsa i pofarbaš ga u roza, razmeš, to kao ženski pištolj, odeš fino u Prašku, tu nam je blizu, opljačkaš nekaj za vreme pauze, vratiš se na posel i popodne platiš struju. I sebi i susedima.

Seksofon, ti nisi normalna (ko da je to kaj novoga) pa mene bi vlovili dok bi se farba na pištaču sušila.

Kojem pišaču, Sanja?

Daj, veli Sančo, odi po kavu, nisi normalna, odi po kavu. I da, nemam nofcih, kupi za svoje nofce.

Odem po kavu za svoje nofce i velim čuj, htela sam ići videti kaj se vani događa, al ne puštaju ni nutra ni van, kaj mi u zgradi imamo satovnicu pa se bojiju da buju i nas opljačkali?

Kaj bojaju, ko boja, šta!? Koja boja, jel to meni neka konkurencija!??? Seka, ti nisi normalna, nemamo ni satovnicu ni ćukovnicu, neko je obil urarnicu, nemoj me zajebavat, idem zvati bivšeg da detetu ostavi bar za sendvič, danas dete dela od 8 ujutro do 10 navečer, koja urardžinica!?

Popile kavu, sve uz posel, ona prolijala po mobitelu, da se zna. Preveč je kave bilo. Kava s automata. Automat se zove Fatima, mada on to ne zna.

I ode ona u specijalizirane trgovine hobi-šopa tražit Gabrijela, a ja čujem, vlovili frajera iz Praške. Mislim tam nije stanoval nego djeloval. U uradživnici ili kak se to veli, jadnog, napali ga murjaci, u omjeru gana 1:15 u korist policije.

A ja se brinem kad mi dece nema navečer doma, to se sve izobrnulo, sad i lopovi postali leni, ak obijaju neku radnju po noći, troše bateriju, a sve poskupilo, pa i obijalački troškovi uvećani, kako se saznaje iz pouzdanih izvora, cca 27,3443 posto.

Da popizdiš od razonode. Uglavnom niko s našeg odjela nije opljačkal satnicu. Vlovili su tipa i gotovo.

Al mi je lakše, nemrem reći: Možemo i dalje ne pozdravljati se na hodniku i okretat glavu na drugu stranu (obući kaput, zatvorit vrata, polako krenut ka svome stanu – ko ima)....