Sedi Sančo vis a vis meni i gundžari, piše i štampa i gundžari, nemre prebit kredite, a prebila bi ih namrtvo. Pa joj ne uračunavaju u kredu nešto što bi(hu) mogli pa nikak Sanja na zelenu granu. Kaj zelenu! Ni neku truljotu, ništa, živi od siće koja je svaki mjesec sve manja, pa ni minusa odobrenog, ni boga jokinoga.

Pa veli – ni ovi anđeleki nedeju, Seka, gleč, a evo sad mi Ljerka naručila anđeleka, ko još treba anđele u svibnju, di je još Božić, batebog.

Reko Sanja, ne jodlaj, i ne huli na boga, gle, a kaj ti znaš kad je i kaj nekom Božić, rekla sam ti, sve figurice kaj izlevaš i farbaš i to, bumo prodali, al moraš imati gotoveeee, e, sve moraš stalno i uvijek imati, viš da se cela moja ekipa angažirala?! Ekipu doduše viđam i to pojedinačno, samo jednom mjesečno, al ti ljudi postojiju, i oČeju, delaj, Sančo, od ove crkavice nebuš niš vidla.

Pa joj iskopčali struju. Jer su struju davali i susedima, bilo Sanji žal da susedi ne gledaju Azriela ili kak se zove ona turska serija. A susedi buju kakti samo gledali TV sa tom strujom, a oprali veša užoj i široj rodbini (beli veš!!!), a i onim daljim susedima z leve strane; a svu struju plaća Sanja. Kaj veš, izgradili kat i napravili fasadu, sve s njenom strujom.
Dete joj studira i uz to dela dva posla, pa se Sančo srdi kad dete dobi trojku a ne peticu (to je psihološka začkoljica, jer detetu nemre reći – dobiš duju i odi doma, pozna žena vlastito dete). Sve Sančo kuži, al nema anđeleka pa farba podlogu za istog, ali za vreme pauze.

Kad, odjednom na radiju: Pljačka u Praškoj!

U kojoj Praškoj, Sančo, ne valjda u ovoj meni iza leđa. Pa to 50 metri od mene, a ja tu delam za minimalac!? Da ipak nije Zagrebačka ulica u Pragu, ha???

Sanja srdita, nemre ni govoriti...

Delamo dalje i ljutimo se, program na kompu se ne otvara ili spor ko puž beskućnik (=golać).

Sanja, čuj, pa ja nemrem verovat. Čovek nema para i opljačka uretarnicu tu fakat nekih 50 metričkih centi od tebe, a ti čekaš pauzu da pofarbaš kutiju di trebaš nalepiti Gabrijela! Nikad se nebuš obogatila!

Kaj sad Gabrijela, Sekunderica, ti si skroz ponorela!

Sančo, pa arhanđela Gabrijela, glupačo.

Aha, no dobro. Gabrijela. Ti si skroz luda, sam ti to ikad rekla? (Nikad mi niš drugo ni nije rekla.)

Normalno da sam ponorela, kak si glupa, kaj ti nekaj ne opljačkaš neg jamraš detetu kaj je dobila trojku, aj ti uzmi moju kćer, a meni daj tvoju.

Neće, da moja puno jede.

(Dosadna više s tim. Mora dete jesti!)

Gle Sančo, ti fino praviš te figurice i to, daj napravi neki pištolj od gipsa i pofarbaš ga u roza, razmeš, to kao ženski pištolj, odeš fino u Prašku, tu nam je blizu, opljačkaš nekaj za vreme pauze, vratiš se na posel i popodne platiš struju. I sebi i susedima.

Seksofon, ti nisi normalna (ko da je to kaj novoga) pa mene bi vlovili dok bi se farba na pištaču sušila.

Kojem pišaču, Sanja?

Daj, veli Sančo, odi po kavu, nisi normalna, odi po kavu. I da, nemam nofcih, kupi za svoje nofce.

Odem po kavu za svoje nofce i velim čuj, htela sam ići videti kaj se vani događa, al ne puštaju ni nutra ni van, kaj mi u zgradi imamo satovnicu pa se bojiju da buju i nas opljačkali?

Kaj bojaju, ko boja, šta!? Koja boja, jel to meni neka konkurencija!??? Seka, ti nisi normalna, nemamo ni satovnicu ni ćukovnicu, neko je obil urarnicu, nemoj me zajebavat, idem zvati bivšeg da detetu ostavi bar za sendvič, danas dete dela od 8 ujutro do 10 navečer, koja urardžinica!?

Popile kavu, sve uz posel, ona prolijala po mobitelu, da se zna. Preveč je kave bilo. Kava s automata. Automat se zove Fatima, mada on to ne zna.

I ode ona u specijalizirane trgovine hobi-šopa tražit Gabrijela, a ja čujem, vlovili frajera iz Praške. Mislim tam nije stanoval nego djeloval. U uradživnici ili kak se to veli, jadnog, napali ga murjaci, u omjeru gana 1:15 u korist policije.

A ja se brinem kad mi dece nema navečer doma, to se sve izobrnulo, sad i lopovi postali leni, ak obijaju neku radnju po noći, troše bateriju, a sve poskupilo, pa i obijalački troškovi uvećani, kako se saznaje iz pouzdanih izvora, cca 27,3443 posto.

Da popizdiš od razonode. Uglavnom niko s našeg odjela nije opljačkal satnicu. Vlovili su tipa i gotovo.

Al mi je lakše, nemrem reći: Možemo i dalje ne pozdravljati se na hodniku i okretat glavu na drugu stranu (obući kaput, zatvorit vrata, polako krenut ka svome stanu – ko ima)....