Molim VaS da DRUGI PUT PSU STAVITE BRNjICU i ZAVEŽETE ili GA VODITE SA SOBOM A NE DA PLAŠI STANARE. SAT VREMENA NISAM IZAŠLA iZ STANA ZBOG PSA. OVO JE ZADNJA OPOMENA !

(doslovce prepisano, skup s razmakom od uskličnika, s cedulje s mog poštanskog sandučeka od jutros)

Alzo: idem jutros na posel i nađem ovo na svom sandučeku.

Ne znam kaj znači da cucak, i koji mrtvi cucak, čovječe, bude zvezan i za kaj? Noge bočno, paralelno, leva-desna, ili desna-leva, kak??? Vijetnamski čvor? I kaj ta brnjica koju imalo pametan pas skine? Onda dalje: Ja sam često i po duže od sat vremena doma, a da nikakvog cucka ni ne čujem, ma o čemu to meni neko piše? I ta pretnja – ovo je zadnja opomena – kaj, pred isključenje, opomena pred tužbu, ovrhu, samoubojstvo, ubojstvo, invaziju mačaka, bombaški napad????
Doma mi jedno jedino dete, spavalo je jutros kad sam izlazila. Drugo je prek socijalne skrbi na moru, bahati se u Domu Crvenog križa, a, si videl, sve se nema a na more se ide!
Jest da sam imala naselje osa u roletni, al to smo riješili. I one ne laju, zujiju.
Jučer sam našla jednog pauka, al bil je tiho čak i kad sam ga klepnula s jastukom po tintari.
Ja ne lajem, ja urlam kad sam ljuta, brnjica me ne bi sprečila da lajem da ju i imam. Tak da stvarno ne znam zakaj sam dobila opomenu za cucka, ima inače dva cucka u haustoru, i ne čuješ nego lupajuće nokte po štengama, ak je zalajal ono – ko da veli – ajmo, mislim ne kužim kaj sad s cuckom, pa mojim, pa meni bi kćer kavu zasolila da cucka doma dofuram, kaj je ljudima!???
Ne znam. A poruka je fino napisana, točno sam prepisala, samo su slova malo okruglija na papiru. Niš, uzela sam si taj papir i sad mi služi kao poCjetnik u knjigi.


EVO, EVO!!! SAD MI NEBU NIKO VEROVAL, NE, OVO SE SAMO MENI DOGAĐA! ZATO I NEMAM POST SVAKI DAN JER VELIJU DA PRETJERUJEM. A LEPO JE REKEL BOŽO KONJ /zvani Božo Suncokret/ JEBOTEBOG SEKA, TEBI SE FORT NEKAJ DOGAĐA!
E PAZI SAD OVO:

Ovaj čas ulazi u sobu studentica i veli: Jebo mupasmater!
No, no, kćeri kakse torazgovaraš?

Da mu jebopasmater! /Ja šutim, razmišljam kak da ju opako kaznim./
Veli kćer. Pa dodaje: Dolazim ja sinoć doma oko 11 ćuki i pređem one tri štenge, otvorim (ona klimava vrata kaj idu simtetamte, a to mi nikad nebu jasno kak ne opadneju, op. mame) vrata, a ono stoji cucak i gleda me. Ukočila sam se. Znaš kak se cuckih bojim. A idiot mi još prilazi - ponjuška mi nogu i maše z repom i za menom do pred stan.

Muku ti Isusovu, velim ja, pa kaj ja tebi nisam pokazala ovu čitabu?! I pokazujem joj listić o kom sam počela pisati. Hm, do sad mi je bilo smešno, bokibogme, više nije. I shvatim da je čitabu vidla – ko? Sanja na poslu, naravno. Sanja, bate, ona koja obožava cucke, njoj sam se našla jadati!

Veli mi dete – mama joj mama ti znaš kak se cuckih bojim, e, odma me astma vlovila, srce mi iskočilo skoro, štitnjača lupa, e, čim sam došla odma sam si zapalila (prvo, to je dobro za astmu a to bi trebalo i Cezara naučiti, koja dresura cuckih: Zapališ bijeli Marlboro, i stvar riješena!, sve se nema a Maxa se puši. Kaj sam pričala?). E nisam te, veli, htela buditi. Išla sam poooolaaaako, a on za menom prokleti idijot i maše repom i gleda me, joooooj kaj mrzim cucke!

Ja popizdim, velim: Rekla sam ti kad je tak nekaj imaš mobač, zovi muriju, nek nekaj delaju.

Ona sve još jednom prepričava.

Ja popizdim još jedamput: Jebeš susede, cucke i susecke papire, ali sad je moje dete u pitanju:

Slušaj! Si me čula kaj sam ti rekla?! - vičem, odma popizdim i treći put, kad se o deci radi, nema tu. Svoju decu smijem samo ja špotati i kritizirati!

Sam ti lepo rekla: Kad je tak nekaj, odma van, i zoveš psa!

Kćer me bledo gleda.

Ja čujem kaj sam rekla i dodam: Tak je. Nazoveš psa i veliš mu da je u hodniku murija!

Pasmater.

Veli dete ovaj čas: Gle, mama, cucak je možda ostal pred našim vratima pa su zato stavili cedulju na naš sanduček.

Batecucak, kaj imam pametno dete. Još samo da si cucka nabavim i da plašim obćinstvo.