Di je ta sirotinja?

Sin ide sa školom na jednotjedni izlet. Spremam ga, slijedimo popis kaj treba uzeti i izvlačim garderobu koja je ničim izazvana završila u dijelu regala di se ko mali skrival. A tu čuda neviđena, od gaća, majca kratkih rukava, vesti, moja trudnička haljina i tak. Ali: Dvoje hlača, još s etiketama. Dve majce, neotpakirane. Većinom ipak roba iz druge ruke, za one koji znaju hrvacki – second hand, ali sve miriši, speglano, tak došlo iz Njemačke od gđe Stockhammer, koja zna kak mi živimo. S obzirom da ne stigneš pratiti kolko dete raste, a zimi nemre nosit ljetne hlače, nešto nije stigel obući, nešto smo dobili od drugih u međuvremenu, i sad to kaj je prerasel, oću slati dalje.

Nemam auto, ne pada mi na pamet vući to u crkvu, jer kad sam to pokušala, nikako da uskladimo vrijeme kad oni to primaju, a kad ja mogu. A oni nemaju auto da nekog pošalju po to. Lažu, jasno, al da ne duljim.

Ako hoćeš odložiti na smeće, probale frendica i ja, moraš platiti da to odložiš među trikotažu ili kak se već zvalo to odlagalište.

Nekoliko puta sam robu ostavila dole kraj kanti za smeće, uredno složenu, i gore lepo piše: Čista roba (još sam gumbe šivala, ludnica, i peglala, a za nas ne peglam). Niko da bi pipnul. Dan iza – ja na posel, a čistunac baca robu u kantu i sprema si vreću, vidi nova je, e, vreća može.

Susjeda me ljetos tražila, nije me našla doma, ostavila mi robu za decu u zajedničkim prostorijama, nestala kompletna vreća isti dan.

Isti štos: ja spremila vreću s robom u zajedničke prostorije, osim dva bicikla i dvoje sanjki te jedne neraspakirane police kaj su nam odande nestale, neko si je prehaklal po garderobi i za poznanicu, tj. njenu decu mi ostalo nekaj robe ali tak spremetane da me bilo sram. Odonda me odbila već dvaput, nije mi vjerovala i sad ju nesmem ni zvati.

Zovem jednu mamu koja ima 4 komada dece i bez muža je i bez posla, ne, fala, ona je sad na moru ili ne znam di, ne treba.

Javim drugima, nijedan ne radi, ne, oni buju kupili novo jer dete pati ako nosi tuđe. (E tu mi već fitilj pri kraju.)

Nemam love na mobu i šaljem poruku bračnom paru sa školskim detetom, objasnim (imam za poruku, 2,5 kn) o čem se radi. Nisu ni odgovorili.

Jednom sam ostavila u jednoj staroj ali čistoj torbi, onoj velkoj kariranoj, kaj babe na plac furaju povrćke i to, pred hranidbenim lancem u Branimirovoj. Vraćam se s posla, torba tam stoji, jedva otvorena, vidli oni odma - gore nema 100 €, niko neće.

Neko vrijeme sam slala preko prijatelja na selo, pa su se seljaci počeli buniti da oni nisu takva sirotinja da to trebaju (kunem se: Neotpakirane muške T-shirtice, doduše s natpisom Banca Italiana ili Generali ili tak nekaj, ali novo, za odraslog muškarca, ništa, nula bodova).

Dakle, sad je u vreći, crnoj, opet garderoba za dečka, ili curu. Ne razmišljam to odnesti u zajedničke prostorije jer bu me neko videl (ma ne neko, znam ko, i pal bu komentar kak tam držim svoje prnje, tak je bilo i prošli put!). Pa čekat da si neko prebere i onda bacati u kantu, a, ne, hvala.

Di je ta sirotinja? Niko neće garderobu (kak ja hoću, to mi nije jasno), a znam kak se ljudi hrane, koma, cucki jedu kvalitetnije.

Da ne duljim, kak se sve čita ofrlje, ako ovo itko pročita, volila bih da mi odgovori – volila bih znati - fakat - di su ti ljudi koji su ajmo – potrebiti. Mene nije sram nositi ni tuđe cipele. Zato deci mogu priuštiti puno stvari koje drugi svojima ne priušte, jer imamo drukčiji rezon (?) – a ako je baš za reći – kvalitetno školovanje i potunu informiranost. Za to nema da nema. Normalno da ne padam u nesvest od sreće kad jedan rječnik košta 6 glavi, ali kupim. Nudila sam i da odemo prek sindikata na more, neće, zamjerilo im se, a fakat je i moglo. Dobro. Dakle, ulažem u njih da budu jednog dana kvalitetan proizvod, trebalo bi pisati – kvalitetan društveni proizvod. Ali ovo društvo je neko čudno društvo i eto, stremi k tome da se ide na skijanje i na ljetovanje (i ta skijaška odijela sam pobacala!), a djeca su isključivo plod tvog truda i borbe. Pa društvo doma njupa pohane žgance - glavno je da si lepo oblečen kad izađeš na cestu. Mada ja ne vidim da moj sin koji baš pati na to da je lepo oblečen i da su boje uštimane, zgleda loše u svemu tome kaj nije "ispod čekića".

Ne velim da svi moraju živjeti skromno ko mi, nede se na masaže i ostale pizdarije, moju baku niko nije masiral pa je umrla iz čistog revolta s 85 godina. Doma mora biti kvalitetne hrane, a za oblizeke se dogovorimo.

Svi kukaju kak nemaju, malo je onih koji ne odu na more (osobno ne poznam nikoga!) bar za “deblji” vikend, ali eto, svi se mogu obući po dućanima. Meni su rekli da bum skoro imala kose oči jer donji veš i nekaj kaj bu mali znosil za 2 mjeseca, kupujem u dućanu iza kuće. Ne piše da je kineski dućan, a ja ne pitam. Ali eto, babe sve znaju.

Pa, ujutro kad bum išla na posel, bum ostavila robicu pri kantici. U crnoj vreći. Kraj velike zelene kante.

Sramota za tebe i celu tvoju felu, rekel bi pokojni tata Schmidt a jer:
Prvo formiram blog naslova - ZET i kako preživjeti vožnju. I doduše ne lažem, ali sve opanjkam. A ne treba svu istinu na sva zvona.
Pa me ljudi prevariju i bidnu fini, pazi ovo:

Dotepem se doma posle tolkih kontaktata u tramvaju da sam misla da mi na šulji piše: MOLIM SVE KOJI OVO PROČITAJU DA MI VELIJU NEKAJ LEPOGA.
Ludnica, nisam stigla ni knjigu čitati, joj gospođo, jel to vama zvoni mob. Joj, oprostite, jesam vas udarila, joj a kaj čitate. Joj, bla bla.

Dotepem se doma sva smotana, kad kćer oće ići obaviti neku administraciju (provjerila sam zalihe hrane i crni fond od 200 kuna, sve na mestu!) i blago me obavijesti da je lapan (brat, a moj sin) zgubil pokaz i da je zabrinut kaj bum rekla. Odnosno kaj bum izurlala. Rekla bum ZNALA SAM ZNALA SAM, ZNALA SAM NEKAJ SE MORALO DESITI.

Nije buraz samo zgubil pokaz nego nemre naći gaće za kupanje koje sam mu kupila zimus radi plivanja na Mladosti, a jelte u velegradu ko Zagreb nemreš zimi kupit gaće za ljeto. Ne želim ni pričati kolko su koštale, jer se ne sećam točno, ali nešto manje od 150 kuna. Druge sam mu iste takve kupila za 2 banke, ali sad nema nijednih. On je odma objasil da sam to ja sve nekaj posakrivala, ne znam di i od koga, a još ma nje – u svrhu čega!?

Kaj se tiče pokaza, naravno, odma na internet, pa su skužili 1005020,00 miljardi dodatnih informacija kaj još moraju napraviti za pokaz u novoj akademskoj i školskoj godini, a kao pokaz vredi, bez obzira na promjenu statusa i statista, 3,5 godine. Ja se i dalje švercam. Moj status ne zahtijeva niš više od kontrole.

Pizdim po stanu, sve me nervira, usput kuham za sutra, hodam u kućnoj uniformi, potkošulji i gaćama i ne dam se smesti. Kom se ne dopada, nek se seli.

Jesi sine sve pregledal? Jesam. I u košaru za veš? Jesam. Pogleda sestra i drži mu kupaće pred nosom, on kao slaže majce i ne kuži. Aj dobro, briga manje.

Odma sam dobila inspiraciju. Inercija.
Zovem ZET. Javi se neki s Banovine, veli gospojo, zovte tajitaj brooooj. Pa počne sa 060, reko to je skupo. Al gospojo, tooo moraš da zovete, ja tu ništa nemerem. I dobro, zapišem, reko kaj sad. Al skratim, osjetim neće slušat, reko ma mulac je pokaz zgubil pa sam misla da mi pomognete. Eeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee, onda morate zvati - i da broj. I nazovem. Taj mi da treći broj. Pazi sad: Veli lik: A što jedna karta. Što bi sad vi? (Taj se fakat nasluša valjda se ljudi javljaju i kad taj kartonček od 8 kn zgubiju, e jadna mu majka, pa je mislil da sam i ja takav pacijent). A ja velim ma nije jedna karta, čovječe, pokaz. - Je pa kaj ne velite. A jel otpri.... - Odma kužim kaj bu, reko glečte, sad popodne, kak mi je opisal, u dvojki, prije Zapruđa, tamo je presjedao na 7.
Je gospođo pa dobro. Ja vidim vaš broj pa ću vas nazvati.
Mislim si daj ga ne rise rista, da znaš kak mi se zove blog, je zval buš, jedva čekaš, vani vruće, ližete vi tam Žuju, koji pokaz!
Pet minuta nije prošlo, zvoni telefon, isti glas: Gospođo meni je žao (reko u sebi - koji me klinac onda zoveš), malo je nabrzaka, (???) je li ima tko doći u Zapruđe do 19 sati.
Šta do 19 sati.
Pa da netko dođe po pokaz.
Koji pokaz, aha, aha, kaj čekajte, nađen je pokaz, kaj...
Ma gospođo, treba neko doći u Zapruđe do 19 sati jer se ta dvojka tamo okreće i ide u spremište. Pa pitam ima li tko otići.
Kaj, pokaz, na mog mulca?
Gospođo (govori od lapana ime i prezime), tak ste mi rekli, evo, ako neko može doći...
Reko kaj vam je, ja sam već na putu.
E dobro, ma dajte se smirite ženo, sve je u redu, gospođooooo, aloooo, dakle, broj kola je 2286, nova dvojka, našo vozač kartu, nema problema.
Reko a di piše i koji ste rekli broj?
2286.
Aha, 2286. Znači nije 2288.
Nije 2288, gospođo, dvojka, broj 2286.
A di piše?
Pa na tramvaju.
Pa di, napred? Otraga?
Gospođo – ma to je novi tramvaj, to je tramvaj sa zglobovima, ista kompozicija, nema prikolica s posebnim brojeeeeem - duž cijele kompozicije vam piše isti broj!
Jooj, fala puno, jooooj, joooj, fala puno znaate mali je zgubilll pokaz. Mulec jedan, znate tak me nasekiral.
Gospođo, sve je u redu, idite, da ne zakasnite.
Joj nebum, znate, ja inače ZET-ovce baš ne šljivim,
Gggggg(rrrr!)ospođoooo, krenite, zkasnitćete.
Joooj, fala puno
Molim, molim, doviđenja (u slušalici je ostalo – isusovutimuku, ova je stvaaaarno luda).
Zna čovjek, radi s ljudima!

Zovem lapana, jebemuocaonogpokvarenog, lapan isključio mobitel, kaj bi on sebi dozvolil da se vrati (ma kaj vrati, taman je mogel bit u Zapruđu!!!). Ne preostaje mi nego uletit u gležnjače (imam krvave noge od novih cipela, a platila sam ih na Branimircu 30 (trideset) kuna i jako su fensi al žuljaju, pičim za Zapruđe, reko nebu valjda sad kontrola. Dočekam prvi tramvaj, a broj 2286 sam si napisala s penkalom na ruku. Kak sam blentava zaboravila bum broj, a ak napišem na mob moram metnut džozle, ak na papir, bum papir po torbi tražila i tak.
I zaustavim krivi tramvaj, vozač se keeeeeessssssiiiiiiiiii, kaje gospođo, mali zgubil pokaz, je ovo je dvojka, (gleda svoj red vožnje, ali 2276) ma ne ga tuć, ma častite dijete sladoledom, ma da, vite da je vruće, šta vam je, da dijete ne pati!

Ajd bar me oraspoložil.

Taj čas stiže 2286, provjeravam broj na dlanu i kesim se od uha do uha vozaču, lepo se vidlo kak mi u zubalu gore desno fali četvorka, ne jebem!, a vidla sam i on malo zirka okolo, i okrene i stane na stanici, drži pokaz, veli evo briga manje, baš mi je drago da ste stigli. Joj, nemojte se tako ljutiti, pa desi se. Reko da, desi se, a nije mulec sam mogel doći, isključil mobitel. Ajoj, sad se fura bez karte, a sad su kontrole česte. Reko ne zanima me, nek si sam plati kaznu. Opet feršo: Ajde, veli dečko u pubertetu, znate kak je. Reko znam ali me vjerujte ni najmanje ne zanima. Držim bubamaru s magnetom, onu za na frižider, kaj drži popis za kupovinu koji onda obavezno zaboraviš na stolu, dajem čoveku u ruku - i velim – magnetna bubamara Vama za sreću, a gospođi za frižider.

Čovek skoro ispal iz kabine. Da kaj, da zakaj, da nisam trebala. Reko znate vi gospon kaj je blog. Da zna. Reko da vi znate kak ja hračkam po ZET-u i kaj sve doživljavam u tramvaju s vašim kolegama i putnicima, ne bi mi pokaz ni vratili. Smije se čovjek, veli nemojte, budimo zahvalni bogu koji nam daje da osvanemo ujutro, evo ima i zgodnih trenutaka, - gleda jel neki tramvaj iza, ispričali se mi, i on ima decu, dve curice male i tako, upoznali se, rukovali, sve po bontonu, zaželili sreću i to, samo kaj sam zaboravila pitat kaj je u horoskopu.

Mulca još nema doma. Niti zove nit SMS šalje.

Fala ZET, ovo je bilo poslovično, efektno i uz sve vrlo šarmantno i s duhom. A jesam se nablesavila onom na telefon, jadan, a kaj ću mu ja. E, da , ja bum se sutra opet švercala ali nemrem ne priznati kad nekaj valja. Usput, ak zgubite pokaz, 6600-442, i da se niko nije pozival na moj blog, prosim lepo.

Kak se sve usporilo u zadnje vreme. Usporile isplate zarađenog nofca. Usporili trambaji, bil zastoj 4 ćuke.Usporili starci (nemreš bilivit, fakat), usporile cijene (u smijeru naniže). Najviše mi je žal kaj je usporila dobra literatura. Pročitala sam knjigu poznate zagrebačke puce, još mi je to i poklon bil, e, ne da je pozitivna reakcija bila spora, još je ni nema. Kaj nema! Ima: Razočarata sam. Jednom udavata, triput razočarata.

Ko pripadnik generacije iz 50 i neke, alzo daklem, sad čitam jednu knjigu s groznim naslovom koji obećava debeli trač s puno masnih neukusnih detalja, čovječe, a ono u knjigi lepo piše puno pametnih stvari, pa povijest, e da mi je neko rekel da bum ja htela pamtiti godine, ko, ono, bitke na Kosovu (14 stoljeće, to je za one kaj ovo čitaju čist dost da se dokažem).

Fakat je knjiga guba. Guess which one. Da mu ja nebi delala reklamu. Gratis. Nije to, nego bu me nakon svega autor tužil. Pa je! Tajna!

Jest da dugo nisam čitala, ali eto, čitam ja tu knjigu jučer, sedim na klupi pod strehom od čekijonice, čekam tramvaj u sjeni recimo (“u senci pod palmama, ja tebe čekam, Lora, i znam da nećeš doći jer tako biti mora, o Madrid, o Madrid, ti glavni grad Španjole,”) i to.

I sedim ja neelegantno natovarena, tam, s tijestom za bućnicu, tri litre mleka, hrpom raznog sira, litrom jogurta, glavicom zelene salate, dve eko jetrene svinjske paštete (tak piše!) jelte, i 3 plava vrhnja (plava samo izvana, da ne bi bilo da si trujem decu, makar mi ponekad dođu ubojite primisli, kaj sad!) i stižu na istu klupicu deda i baka, čujem po spiki pravi zagrepčanci, s pedigrejom. Visina, što smanjeni starošću, što nisu zrasli onomad jer nisu jeli u mekdonalcu, alzo bez dodatnih aditiva (kak je to pak lepo rečeno, ke ne) pa tak, 150 cm. Ne skup. Svaki. I baka se sedne do mene na onu metalnu klupu i veli risti: Gle, Zvonimire (da ne bi bilo Zvona, Zvonkec i to) pa ovo je metalna klupa. Pa zakaj tu nemaju jastuke, znaš kak je tu tvrdo za sediti. Zvonkec si razmišlja kak mu to negdi zvoni u glavi, poznato ali odavno, kad je zadnjiput rekla da se oće sesti na tvrdo. Veli on, pa doista, vidiš, nema jastuka, to nije ugodno. Ja se nadam, dušo, da će brzo doći tramvaj.

Ispada iz trinajstice nepoznata mi žena, svojih 4 banke, 180 cm, zaleti se k meni isto tak natovarena vrećicama s Dolca i smije se i veli – evo vam ide šestica, sad bu, ja sam ju fulala, ha, ha, joj kaj sam bedasta, sad sam srdita i idem pehaka, glečte, na 13 sam se sela.

Ja zujim, nije mi jasno, žena zgleda normalno, rekoh – pardon, prosim, nisam vas čula, buka je. Ona se vraća u punom zamahu i ponavlja i ja glasno konstatiram da ona suosjeća s menom jer je i kretenu očito da pičim s placa. Zahvaljujem, punim smiješkom, obadve cufridn, Bože, mislim si, kaj još ima normalnih, ono, imaš viška energije i nekom nekaj veliš. Naravno da ak neko nekaj oće reći na stanici okupiranoj od 250 ljudi, da bu se obratil meni, to sam već navikla. A i ova nije imala neki izbor, a ja još jedina s vrećkama.

Sve mi to bilo zgodno, kad baka do mene konstatira da ni one klupe vis a vis nemaju jastučeke. I veli, to nije u redu, nema stare zagrebačke kulture. Ja već pucam, oću je pitati kad su zagrebačke klupe imale jastučeke za pod rit, osim jelte kad si ih si sam donesel. Kad, evo 6-ice, e sad će weltbekannt najoznatija hrvacka - penzionerska brzina ulaza u tramvaj, pa ja im zavidim.

Veli deda: Evo, draga, ide nekaj plavoga. To je, ja mislim niskopodni tranbaj.

Draga baka pak veli njemu: Mulec stari, kaj ne vidiš da je to plavi kamijon! Iza toga je tramvaj i to žuti.

Veli deda: Čuj a kaj nije u Zagrebu svaki tramvaj plavi, pa to je stara zagrebačka boja.

Veli baka: (sotovoče): Čuj, da nema ove mlade žene kraj nas (to sam bila ja: sad sam skoro navršila 55 godina i nemoj da se neko uzajebava na taj račun!!!!) sad bi ti rekla. (pa glasnije:) Dragec (ne znam kak se lik na kraju zove, a nema veze, možda je već i umro) tramvaj dolazi i žuti je!!!

Deda: To je onda sigurno niskopodni!!!

Baka: Čuj, nemoj me jaditi, tramvaj je žuti, stari češki, visokopodni tramvaj, daj mi ruku da se ustanem, ovo je tak tvrdo, već dugo nisam sedila na nečem tak tvrdome (ja joj vjerujem), ajde, i daj već jemput zapamti da su niskopodni trambaji svi dugački i onak feš zgledaju, nekak tvrdo, razmeš, nema da puca po pol, sve u komadu, i plavi su, joj daj, ajde idemo.

Vlovil me kontrolor. Imala sam kartu, ali kak ju bez očala nisam mogla naći, zel je snop kartih od celog tjedna, ustanovil da je jedna štancana dvaput (ne, kaj bi) i onda je kao retrogradno maznul kartu neštancanu, da mi se osveti. Nije nesreća to što se on mene neseća, nesreća je što se ja njega sećam i to jer mi je oprostil jemput kad nisam imala kartu, a kak sam Blizanac, poklonila sam mu za svoj ročkas opet retrogradno, s tom kartom 8 kuna, nek se - jelte.

Nemrem ovo blogirati dok ne pročitam sutra (danas je sutra od jučer, da ne bi bilo d dej after bifor ne znam kaj), a sad mi je već i ručak ziher prigoril. Zamisli još da imam ljubavnika, jebate, i taj bi prigoril. Hm... Taj je već prigoril.

Sad to idem upucati na blog, onda pod kaj? Pod seks, kad nas jebu kontrolori, a baka celo vreme da joj je tvrdo i tak. Ni danas lako ni bloger biti, prije nekih 60 godina je to bilo puno lakše.

Prije nekih 4-5 godina smo morali mali i ja ponovno proći neke instance da se ustanovi je li zbog djeteta, tog istog, potrebno da ja i dalje radim skraćeno. 4 sata. Neko vreme se to zvalo kategorizacija, pa posle ocjena, pa nije važno. Ali sve u svrhu – je li potrebno da mama radi brige i skrbi o djetetu s poteškoćama u razvoju - radi 4 sata ili može preći na 8, da država ne propadne a jer je u međuvremenu dete postalo drugi Ajnštajn. Malo je to šugavo, da ne duljim, nemreš biti jeben i pošten, malo si na poslu, pa posle doma svi hoće od tebe sve, ne samo taj mali, i tako. E, al ajde: radila sam ipak 4 sata, vodi ga u školu pa ti na posel, pa s posla ga vodi iz škole, pa čekaj ako ima sat više, ostajala sam na poslu pa su to tamo zlorabili, pa sam još kasnila po njega, on nori, ostal sam s domarom, ma, luda kuća. Naročiti su užici bili u gradskim prometalima, to mi je bilo gadno, bila sam nekad stvarno umorna. Pisali smo doma zadaće i to je svakak izgledalo, učila sam ga palatalizaciju, sibilarizaciju i jotovanje. Jotovanje samo dok nije uletila sestra i pukla se smijati, veli da nije možda jotisanje, e, stara, to se sad zove jotiranje. Jebiga.

Nikad to nisu učili, ali on zna. Sad uči za autolimara i fakat će mu to trebat u životu!

Na Kruge došli kak smo bili naručeni, za tu ocjenu, 4 sata i to. Malo ranije smo došli. Ispričava se ekipa za preispitivanje, izlaze van, veliju da imaju jednog invalida dole, nepokretnog, u kolicima, i da budu prvo njega. Reko dobro. Nije ih bilo sat i pol. Mislim – takvo dete ima hrpu papira od specijalista sviju vrsta boja i namjena, a jake mi pameti da zaposlenoj majci odobre 4-satno radno vreme radi deteta u kolicima. Ali ovo je Hrvacka i ničem se ni za čuditi.

Mi smo bili gotovi za 20 minuta kad su se žene konačno vratile. A vratile se rumene, zadovoljne, jesu klinac nekoga ocjenjivale, neko je u drugoj zgradi slavil ročkas! I pjevalo se. Čulo se. A nismo samo mi čekali, čekala i ciganska obitelj sa svom širom rodbinom. Koja se vremenom prorjeđivala, bilo im dosadno čekati, a još smo mi prije njih.

I sad kad su se tete doktorice vratile, sad se opet treba angažirati, normalno da smo im išli na klinac. Teško kužiti: a jesu nas rešetale, bili smo 5-6 puta na toj kategorizaciji, al ovakva pitanja nisam dobila ni na kolodvoru dok sam čekala Božu Konja da mi donese jednu knjigu. E, provjeravale su iskaze, gore nego na sudu, jebate, nigdi da skup idemo mali i ja, jednog po jednog, psihijatar, psihologinja, psihoneurolog, neuropsihijatar i neuro-psihi-psiho-ijoj-atar-log. Modo pop. I tako.

Zajeb je bil kaj su na stolu u prvoj sobi imale babe bajadere, baš na stolu, u zdelici. Mali kad vidi bajaderu (koju mu ja nemrem priuštiti) nemre se koncentrirati na odgovore, bulji u bajadere. Kooooonačno su mene pozvali i veliju – dete neće pričati. E fino, reko on neće pričati ko ni ja. Nema šanse da mi dva ne pričamo, aaaa - ste mu punudili bajaderu?
Da se nisu setile.
Reko jasno, nema veze, to je stvar psihologije, znate. Zakaj bi vi to morali znati. Pa u kaj zuri celo vreme? I kaj ste ih stavili u zdelicu pa na stol? Kaj je na stolu, makar i radnom, a jestivo je, pa zna se!!!
Joj pizda mu materina, nemreš da se ne raspigaš.
Pa mu daju jednu. Svojom rukom. Psihijatri, psiholozi, defektolozi, sve profesura teška. A mali zna da se pruža cela zdela, tak je to pristojno, i uzima se jedan bombon ili kaj već. On bi i tak zel jednu bajaderu, eventualno bi pital za još jednu i gotovo, zna on. Pa me gleda.
To se ne radi tak, to je dete! - U ovakvim situacijama: da mu se jednu da jede i onda u svaku ruku po jednu, a on dalje nesme pitati, tak je strogo odgojen. A tak snabdjeven bajaderama bu odgovoril i na pitanja koja mu i ne postaviš! Ako nije tak, onda ga vi tri kokoši podučite kak se uzimaju slatkiši, ak to ne zna od doma. Jebale te bajadere, muku ti tetkinu! Pa onda nude meni, ja to ne bi pojela ni u ludilu, preslatko, premasno, rađe kruha masti i soli.
Ne kužim ja to niš. Posle veli žena – viš, sad sam se setila, celi dan zapravo deca gledaju tu zdelicu s bajaderama. Al sjetila sam se ja i tebe, veli mom sineku, ti si i prošle godine volio bajadere. (Mili bože, čuda velikoga, kad se slegne pamet u junaka...) I on se sjeća i potvrđuje. Je, veli, ni lani me niste ponudili.
Ja crvenim i opominjem ga (zašto?!??!). Ja ne znam ko mi glavu nosi, ne sjećam se toga od lani, al mislim: bože, kako fina žena. Sjeća se deteta a o bajaderama niš nije naučila u toj godini dana! O majko moja, o blago meni. Kaj smo kod šustera došli, jebala te psihologija začinjena bajaderama! Ili bajadere začinjene psihologijom?

A da ja ipak ne bih bila potpuno u pravu kaj se tiče dobrog kućnog odgoja i to, setil se: veli: a može za moju seku? Tu su babe popizdile, dale nam produljenje godinu dana na 4 sata, a on odnesel seki 2 bajadere, jednu je još pojel i dobil obećanje da kad bum jako bogata da bum mu kupila ceeeelu bombonjeru.
A on kad treba doći od tate, ona brzo ponjupa sve sladolede i scedi majonezu, da ne bi on dobil.

Da je brat dobar, i bog bi ga imal.

Naravno da sam skrenula s teme, ovo je moj blog i mora biti prepoznatljiv.

Alzo kad su bajadere, ne, ne, milostive otišle na rođendan, ne, ne, na procjenu tog djeteta koje bi i prohodalo dok one dođu, sedi kraj mene jedna ciganica, 300 na sat. Plava, braco, plava kosa, da se smrzneš. Crnoputa ko noć. Da joj metneš crnu periku i Severinina usta prošla bi ko Đeksonova sestra. Prek puta sedi ON. Crn, visok, nadrkan, nabrijan, neobrijan, smiruje dete koje sjedi kraj njega, a dete onim divnim tamnim očima samo snima, sitan, nemaš ga kaj videti, neuhranjen, nikakav, ali nasmiješen, a zubi, zubi i oči. I mrda guzicom, rukama, nogama, ali – ostaje sjediti na mjestu. Kako ga taj odrasli stalno grdi, ja već popizdim i obratim se i počne spika, oni jedva dočekali, znaju kak ih se gleda di god se pojave. I kad je plavuša (ajme koja boja, svaka kokoš bi se posramila žutanjka svojeg jajeta) otvorila dušu, e, prestrašno. Neću ni prenositi, jedna grozna ljudska sudbina, ali utoliko je dobro da je pričala jer se i muž otkravio i pomalo učestvovao, ostavil to dete na miru, mali se zainteresiral i manje mahal, a moj sin se udaljio jer – ga je bilo sram kaj se ja razgovaram s ciganima, a kad sam bila mala bojala sam ih se. A tak su me odgajali.

Nakon toga kak su me ko malu plašili ciganima, a u međuvremnu do ovog susreta, desilo se: U Čardi, nikad nisam tam išla sama a natrag dost trezna da bi točno znala di je, kod Toplane, pitaj boga, tam mi nije smetalo kaj mi cigo svira violinu na uheko da ne velim uvce, pa dobim crvenu rožicu, ili paket, kak već, ljubičica, kaj me cigo merkal, zirkal u dekolte, jebiga, i ja sam nekad bila žensko. A bogo, a ovaj dilkan kaj me tam vodil me gledal ko da sam jedina. Jednom je otkupil od babe, meni za poklon, sve ruže, baba skor na hitnoj završila.
Posle sam se udala za bivšeg, ha, ha, ha, ha, ha, e jebote led! Da sam prvog cigana vlovila za kragn i rekla – brate nemoj se zajebaješ, imam kuća, imam vikendica na more, i auto imam, će me ženiš, lepa sam ti, fino kuvam, ti da sviraš u čarda, ja da rađam deca, a vidi bela mi koža, biće lepa deca, da lupamo čaše biće i muško, ajde nemoj puno da misliš – bolje bi prošla, majkemi.

Pa kao jugoslovensko dete negdi u Beogradu, pitaj boga, opet neka čarda, ma sve pjesme znam, pa raspašoj, pa atmosfera, pa evo gazda časti damu iz Zagreba (otkud je kužil, neko me opanjkal) što lepo peva i njeno veselo društvo u ćošku, evo banke cigane moj, cigane moj, svirajmiti! Nema lepše devojke od Sekice ciganke! Ma sve dok nije bilo - bis zum Zora Puk gemacht! Onda smo još usput skoknuli onak u večernjoj obleki negdi na kavicu i šampanjac. A smetaju me kad žicaju po gradu, kaj je – je.

Di smo stali.

I tako pričamo žena i ja, nije gledala ni u oči ispočetka, posle smo svi već pošandrcali, deca se počela merkati i na kraju pričati i otišli nekam, vani već kmica, ali reko nikam van iz zgrade, i tak, sat i pol smo ipak utukli. Biser svega, žena ispriča neku jadnu nevolju kaj ju je snašla, a nema za advokata, a vidim nema ni znanja, reko, gospođo draga, tako i tako, na tu i tu adresu. Da dobro, da će ona pitati još svoju sestru od tetke. Ma reko gledajte, živite u Zagrebu, na sve strane imate informacije, znate di je ta i ta zgrada. Da zna. E reko tamo, to predate, napišete to kak sam vam rekla, ne treba, tri rečenice su vam to. Da dobro, da će ona da pita još samo sestru od tetke. Pa vidim da se stvar zakomplicirala. Ma reko gledajte, čula sam, svašta ste prošli, evo i dete vam je kakvo je, shvaćam ja, i moj je bio takav, malo je stariji, bit će i vaš, pa će biti lakše, doći će drugi problemi, ali bit će nekako, samo to riješite, pa zaboga, imate informacije o tome i na televiziji, stalno, pa pismeni ste, majkumu, napravite to.

A ona meni: Ne znam pisati...

U Novom Zagrebu ima puno čuda i čudesa.

Deca padaju s katova iznad 4. naviše (padaju naniže!) i ostaju živa, eventualno s lakšim ozljedama.

Svi odma pitaju – majku mu, pa di mu je mama bila? Aha, nije bila u dućanu! Sigurno je bila na fuk-partiji, kurva jedna, smuca! Prva vrata levo, čuješ babu: Odma mi je bila sumnjiva čim se doselila, makar ju nikad nisam vidla ni srela ni čula, znam ja takve – odma komentira ta - prva vrata levo, a koja nije ni znala da joj je prva suseda.

Niko ne pita di je tata.

Niko ne pita dajte, majku mu, saslušajmo ženu-majku. Naravno, kad ju nađemo.

Davor Tolj, policeman, veli da bog decu i budale čuva.
Kad sam ja pred par stoljeća bila mala, govorilo se da pijane i budale bog čuva. Pa još pijane budale?!!! Ti su braco najbolje prolazili! Dobro, ovaj Tolj je mlad, pa ajde.

Tu u Novom Zagrebu bi trebalo postaviti znak: Oprez, djeca padaju s viših katova. Da bogu smanjimo posel. Da brigu oko svoje dece preuzmu ljudi. Bog nek rešava tam one poplave i suše i ratove. Organizacija je, zna se, pola posla.

Treba zaposliti par dečkih kaj nosiju onu plahtu za hvatanje iskakivača ili opadača - pojedinaca svih vrsta, uzrasta, spolova, vjerskih opredjeljenja i političkih, boje kože, kose, noktiju i očiju, socijalnog statusa, visine IQ-a i vlastite visine. Doduše da mene vide da se hitam, maknuli bi se. Dakle, eto, diskriminacija. Debeli nek opadneju, njih štiti vlastito salo. Od ponedeljka idem na dijetu. (danas je - kaj?)

Kak sam stara i zaboravna, ne znam jesam li opisala (jesam, ali je li u maj dokjumenc ili na blogu) kak je junior uredno stajal na prozoru i zujal van. S našeg prvog kata, isto u Novom Zagrebu. Tatek (njegov) me poslal iz kuhinje di smo taman ručali (mali u to vreme nije uopće jel, do puberteta), da vidim kaj se zbiva jer je dete pretiho. Jasno da sam došla na vreme jer sad ima (ne tatek, dete) 16 godina i planira samoubojstvo. Dok nisam obavila sve zakonske obveze glede toga i obavijestila nadležne ustanove o njegovim niskim namjerama i porivima te mu na kraju rekla da nek se ubije. Odonda više ni prozoru ne prilazi, koji vlak i noževi!

U onom je...... Blatu n/K kćer bila u selu i vraća se s ekipom, mali ih čuje i vere se na prozor. EEE, ide Tfeka, eee, Tfekaaaaa!!! Nije mu se bilo teško zverati jer je kuća stara i kontra novom načinu gradnje, kak ono - arhitekturi stanovanja (muku ti koji izraz!): Alzo, jelte, niski prozor, debeli zidovi, dakle široka daska na prozoru i dete mora dost toga preplaziti da bi vidlo seku na stazi, al se lako uzveral ober. S te vanjske strane mi smo na trećem katu, jer ispod nas je isti takav stan, ispod je podrum starinski, s visokim šufitom, a metar i pol sjeveroistočno od toga, od građevine, je visoki zid ispod kog je staza po kojoj se dolazi gore, pa okolo cucka na mali portun kad ideš, tu mi ispadamo na prvom i pol katu. Kak je ovo bilo dosadno!? Ma ko ovo opće oče čitati osim mene!?

Dobro. Ukratko, mi smo bili na solidnom trećem katu, gore visoko, dole tvrdo. Kak u sobi nije bilo nego jedan krevet i jedan TV prijamnik, slučajno sam ležala kraj bivšeg, što nam u 20 godina braka i nije bil običaj, osim za obavit one stvari, a jer je on Bik i oće sve za sebe. (Sad smo gledali TV, da ne bi bilo primisli). Uglavnom, on sa svojim IQ 184 sve vidi i veli mi – odi po maloga (da on ne ustaje) opal bu. Skočim i nek ni bog ne povjeruje, vlovim dete za desnu petu. Ne za levu, za desnu, jer je levak i leva mu je bila pokretačka, probaj zakoračiti preko zebre (ne slona ni zebre nego pješačkog prelaza), noga kojom kročiš je – ta – noga.
Izvučem dete natrag, dobim paljbu uvreda da si ne pazim na dete (dete se dere jer nije vidlo Tfekuuuuu!!!) i odlučim da je ovo fakat zadnji put da sam na Korčuli, bilo gdje na Korčuli. Ma ni u Korčuli na Korčuli. Nikad mi se nije sviđal taj otok. Mrzim sve otoke. I sve samostojeće kontinente. Sve. I zemljopis i.......... I po ne znam koji put se odlučim ovaj put definitivno rastat (što se i desilo ubrzo, već nakon 11 godina od opisanog pro/izora).

Budući da junior NIJE pal kroz taj prozor, raspizdio se istog ljeta niz oštre, friško napravljene fino cementirane štenge, uglatije nisu mogle biti, a jer je išel za tatekom koji nije zaključal portun; A štenge tu odma počinju nakon tih vrata. Nama je stari dušu uši i pamet potrošil s upozorenjima – zaključavajte vrata da mali ne opadne! Pa se ipak strmopizdilo dete, hvala tati. Raskrvario se ko svinja, oduzela sam se kad sam ga vidla, odma je stari zaurlikal – ko je vrata ostavil otvorena???!

Ono, nabijanje na kolac! Bacanje u lance, na muke, polevanje kiselinooooom, glupačeeeee!!!!

Kak je mala bila u sobi a ja u kuhinji, shvatil je da je ON vani, joj bivši, bolje da ne velim kaj mislim o tebi. Ukinuli bi mi ovaj hvalevredni blog!

Nije bitno jesam li i ovo već napisala, ali jedna divna žena, teta Lil(j)ana s Goljaka, neuropedijatar ili tak nekaj, mi je rekla : Gnosponđo dranga: Onvo dinvno dnijete(n) kojne vi inmate, mnora vanm bniti na onku, dranga, 25(n) santi dnevno(n). Mna pongledajnte onve onči, bonže kanko je dinvan.
(Nikad nije bil ni lepi a kamoli divan. A jedino oči i jaja je i imal, onda dok sam oboje smela videti, sad samo znam da ima ogromnu kljuku i predugu jezičinu bezobraznu).

Nedavno je gospođa profesor (apaurin za sve lude matere) bila na televiziji, sinusi su joj se znatno popravili, a ona izgleda ko zmaj, vitka, nasmijana, decentna. Valjda od kad mi ne dolazimo da ju davimo, a jedina mi je u životu rekla istinu: Ne samo mnoje dinvno dijete(n) negno snva dnijeca mnoraju biti na onku, unvijenk.

Pna nkom onbojci, knom onpanci.

Ovo je tekst skinut ne znam otkud i poslan meni e-mailom, ne polažem nikakva prava na nj, zahvaljujem meni do sad nepoznatom autoru i zahvaljujem na divoti kratkog povijesnog izražavanja kojeg nikad nebum svladala.

Mesto gde su Rimljani tukli Avare, da bi potom Avari i Sloveni tukli njih, a onda Sloveni tukli Kelte i Avare, te potom bili tučeni od strane Turaka i Ugara, koji su se tukli i međusobno, da bi na kraju Turci bili potučeni, a Slovenima ostalo da se tuku s Ugarima, potpomognutim Austrijancima, koje su potpomogli Njemci, kojima nije bilo dovoljno da se jednom tuku, nego su došli po još, da bi, na kraju, kad nije bilo više nikog s kime bi se tukli, Sloveni počeli da se tuku međusobno.

Ovih dana sam pravi materijalista. Odvratno. Družim se s meni nepašućim horoskopskim znakom i uživam.
Ona, Boja, se seli. Kćer i ja smo bile od koristi pa tak, jedno sat vremena efektive. Zove nas moja Boja. (Normalno da se tak ne zove, ja se s nekim ko se zove Boja ne bi mogla družiti, ali u slučaju frke kad bi i morala, koka bi dobila nadimak od kog se ne bi odljepila ko ni ove šugave tapete koje smo na kraju mala i ja prefarbali, da skidanjem tapeta ne probušimo zid. Alzo, nikad.)

Veli meni Boja, gle, srećica, poliiiicaaaa. Zaaaaa knjiiiiiigiiiiice. Za tvojih 50.000 knjigicaaaa doma, i onu Anu Karenjinu i za sve biblije kaj imaš doma (danas sam našla samo na engleskom dve, ovakav nekrst poput mene, očajno).
E da, polica. A polica velika i teška, je, al ima 4 ladice. I pregraDTke za LP ploče. Koje nemam gdi slušati, jer je bivši mužek Iskrin radio uvek metal na mjesta di je radio zgoril (npr. na vešmašinu ili upaljenu plinsku peć), gramAfon je ostal sam i ja sam ga bacila misleći da bum kupila neki komplet bez radija, a zvučnikovi su što pali, što nestali. Dvaput se seliš, treći put moš sve zapalit, to je jedan pametan stari gospon rekel jednom.

Neviđenoooo, morale smo odgurati jedan dio regala “Dragica”, svojedobno vrlo popularnog, a kojeg je Božo Konj onomad posle moje rastave tranćiral da me spasi od samoubojstva. E onda se tu pokazal zmazani zid s dijelovima tapeta, par paukovih gnijezda i živčani slom moje studentice. Na pod sam neustrašivo stavila postere koje mi je Boja dala da joj čuvam dok se ne preseli. A: jer bi ova moja hitila sve kroz prozor da sam još išla tražiti i plastiku protiv farbe (plastiku koja se stavi na pod dok farbaš zid), a koju sam dobila od Boje – ti nisi normalna, kaj ti ni dost farbanja. Klinac. I potegla ja po zidu farbu, sram me je, curi farba niza zid, oću razmazati onu kapljicu kužiš kaj curi samostalno po zidu, a ona – suha. Mislim, regal je bil ogroman, a tu je stajal sav sfiksiran i povezan nekih 35 godina, normalno da je zid žedan. Ustvari mi se čini da sam farbanjem postigla i izvjesnu zvučnu izolaciju. Kćer je dotle sedela na onom istom stolcu s kojeg sam joj prošli put slala komentare na pranje poda i urlikala neartikulirano da nisam normalna. Mala se ponavlja u zadnje vreme, moram pitati moju psihićku, moju, kaj je to.

Policu na mesto, i nosim knjige iz druge sobe da pubertetliji ostavim konačno neki prostor da bu tam samostalan, da me pusti na miru, još se nismo organizirali da svako ima svoj vuglec, otkad je stari otišel, uvijek je nešto važnije. I bilo bi još da mojoj Boji nije bilo žal baciti policu, a broj knjiga u kući mi je nemoralno visok. Našla sam sva tri Tomića, ajme, Andrića, čak jednog Nušića, ajme a Remarkaaaa, da i tu Ankicu Karenjinu, kćerinu Radosnicu s prvim šrafom i kamenom kaj je metnula u usta kad je prohodala, našla sam i prijavu Centru za soc. skrb za prvo mirenje prije rastave, ljudnica, skor sam si miljiciju pozvala.

Ovo je sad bila samohvala i užanovito sam ponosna na sebe, ali jučer, bracooo:

Boja: Ko bu prenesel policu, Seka, teška je?
Ja: Ja bum ladice.
Ona: Seka, i ja bum druge dve, ali teška je polica, trebaš dva jača.
Ja: Bu moja mala i još jedan veliki bedasti.
Boja: Nađi. Ima ih onih kaj čikariju u pol 1 na klupici, ima mladi Barta, i oni Vlatkini kaj su ti provaljivali, a nek se snađe, gle ja nemam kam s tim, a žal mi je, znam kak ti je s knjigama.
Kaj kak, žal mi je hititi svaku knjigu jebate, meni to ko Biblija (mislim da ih imam sedam, ali u ovoj konstelaciji i mojem vjerskom opredjeljenju, svaka biblija je za mene Knjiga). E jebešga.

Pa vidim, nede ovak samo po Novom Zagrebu pa onda, telefon:
Halo, Božo Konju najdraži, kak si ti meni?
Božo: Fala na pitanju, dobro. Kaj trebaš? Ček, bum ja zval tebe.
Halo?
Halo. Trebam jednog konja.
Ja sam stari konj i ne da mi se niš, mislim da mi se al se ne da mojoj ženici, veli da joj je vruće, dakle kaj trebaš, nemoj zajebavati, viš da zovem s posla.
Trebam da mi neko prenese iz zgrade prek puta jednu policu.
Dobro. Bum zval Matiju (Matija je jedan od Božine dece) pa bum ajojoj joj joj, jooooj, jebotibogmater tebi i polici, bum došel i ja.
Joj, baš si srce, e, Božo, fala ti ko konju! Ma gle, onda bar jedan od vas dva, ti si i tak ko suha grana, bu moja mala i Matija.
Je, fenomenalno. Moram ti opet priznati da si genijalka, eto, sve dogovoreno.
Ajde, konjino, i čuvaj zdravlje.
Bok.
Bok, u dupe ti rok.
Je, rok mi bejbe. Ajde.

Matija odlaže za sutra, sve pet.
Polica ne da je teška, nego koma. Koja je to iverica tak teška, to je neki prototip. Veli Matija, to ovak nemre, jel ima ko imbus (stan ispražnjen!). Ima Boja. U praznom stanu da zatrebaš rasad avokada, ona bu ga stvorila.
A propos, ona jebena ribetina je još uvijek tam, i to na mom stolcu u akvariju (Bojin stolac koji mi je obećala dati) imam dojam da je riba gledala samo mene kad smo došle vidit kaj još ima za znesti van - i da je ispuštala neke zvukove. Inače navodno joj je 12 godina, neko je šenuo, ili moja Boja ili riba (ne dam Boju!). Donesla deca policu, djelomično rastavljenu, kak su prešli cestu ne znam, ja sam došla s kuhačom da reguliram promet dok oni idu prek ceste s policom, ali kasno. I nisam mogla naći okruglu nego onu kaj ima ono, ravno za grepsti rajnglu, ali čuj, kuhača je. Al velim, već su ju prenesli.

Montirali ju.
Ostavili nasred sobe.

I idemo pit kavu u kuhinju.

U kuhinji ko da je bomba opala, prava domaća atmosfera. Evo i moje Boje, nosi si kruh i ledeni čaj, podgrijan od sunca, ja sam svoje goste dresirala, imam mala primanja, kaj. Ko kaj oče konzumirat, donese si. E, veli nisam mogla sama tam ostati u tom praznom stanu, love me duhovi prošlosti, ona riba neće pričati s menom, došla ja. Ma fino se mi napričali, Matija voli ptice ko i ja, i tako, on o Džeku, Boži i Juri (papagaji), to su njegovi, sada, a ja ono od prije - o Ireni i sve pet.

Boja naručila da joj donesem jednu vreću za smeće. Ja donesem celi bunt, premalo čovječe, 20 godina života ostavlja za sobom puno stvari koje više ne želiš.
Otišle smo u Ofertissimu i kupili one najogromnije vreće i na kraju ih sve upotrebili. Nekaj za smeće, nekaj kao prenosnu ambalažu. Ali:
Boja: Oćeš koka ovu vazu?
Ja: Upomoooooć, ajmeeeee, koji kiiiiič, kćeri, vidi ovo,
Kćer: Isusatibogaživoga, to je takav kič da buš ti to sigurno uzela.
Normalno. Vaza u obliku školjke. To bu Sanja malo uredila, napisala gore Croatia i prodala ko suvenir.
Kćer: Ti nisi normalna.
Boja se smješka. Veli – ja ne kužim, tvoja mama je žena od formata, ali kak se ona ljepi za kič...

Jeste vidli, jeste vidli, znate kak je meni! - viče ćerce - je, ona se zakelji za svaki kič! (da viš kaj ona nosi na uhima i oko vrata, o tom bi neki psihić mogel napisati dok. disertaciju, a da ne spominjem kaj je kupila u Turskoj, Allah sab'r versin (dao Allah strpljenja).
Boja: Ne kužiš, to je ta stara generacija, ne znaš kak su bili željni svega, ti iz pedeset i neke. Smije se dalje.
Ja: Kokoši glupa, a tebi kad je Boja dala onog Deda Mraza u staklenoj kugli kaj sneg pada okolo, sva si bila hepi.
Mala: Jooooj, kak je to slaaaaaatko, ma nije to kič!!!! Kaaaaaak je to slaaaatko. Kaj kurac, i to si ti uzela.
Ja: Normalno jebote kad kod tebe ni noćni leptir više ne stane u sobu!
Ona: Kaj kurac, stane, jučer je jedan uletil i.--

Boja prekida obiteljsko sijelo: Aaaa, gle delfina plavoga, ima roze očale.
Kćer: je kaj je smešan. Ali di bumo to metnuli?
Ja: Kaj di bumo metnuli. Viš da ima beli trbuh. Sanja bu tu napisla Croatia i prodala ko suvenir.
Ljuba širi osmijeh, a bijelih zubijah.... Mala me strelja pogledom i ne da delfina s roza džozlama. (To ona misli da ne da.)
Na kvaki od prozora u velikoj sobi visi neka jedrilica. Jedno jedro bijelo, prozirno ustvari. Ostalo u pastelnim bojama, jako lepo ali sam misla da je to od plastike i ne trzam (ja koja inače kao volim kič, uvjeravam celi svet da je istina sasvim suprotna). Veli Boja – to ti nije ni staklo zapravo, to je nekakva staklena plastika, ne znam, ali zemi, ja bum to ostavila.
Kćer: Znam, tu bu Sanja napisala Croatia i prodala to ko suvenir.
A, ne, tu bu Sanja napisala Croatia al to bu Boris dobil za rođendan.

Boja: Ajme, gle ove divne čaše. Seka, prepozaješ čaše za pivicu?
Ja: Nemoj me jebat, i kreten vidi da je to čaša za šampanjac (kojeg se usput danas ona natrusila jer joj je došla frendica iz Londona i nismo niš radili po stanu, ne znam na kaj bumo pisali Croatia). Oprala ih je i sad čekaju Sanjinu odluku.

-Isuse, velim ja, Bojica, koji idiot je zabil u razvodnu kutiju od struje čaval za ovo kič zvono?
- Ajme, gle, zbiljam, ne znam ko je zabil, ali valjda je čavel bil debeli pa je lakše išel u plastiku nego u zid. Ajde skinite to ak vam se da. Pouzdano znam da niko nije riknul.
Zvono koma, a iz njega visi plosnati mačak kao klatno, koma broj dva. Operem prašinu, maknem mačka i konstatiram da bu Sanja sigurno tu mogla napisati Croatia i prodati to ko suvenir.
Boja puca po šavovima i pokazuje sve zube do umnjaka. Njih nema, zvadila ih je. Svejedno zgleda ko da ima 50 zubih u ustima. Istovremeno kad i moja juniorka koja je isto pokazala sve zube do umnjaka ali s motivom da nekom pas mater da kaj na svemu mora pisati Croatia i sve mora biti prodano ko suvenir.

Predlažem da zovemo Sanju.
Mala i ja ostavile doma mob. Telefon u stanu isključen. Boja nemre zvati, nije platila račun.
Predlažem da na mob napišemo Croatia, budući da je van funcije ko i država.
Boja nalazi neki flomaster, ali je stari, ne piše.
Boja veli: Jebate, mogla sam pozvati Sanju kad sam izbacivala smeće, ona bi na sve napisala Croatia i sve bi prodali pred haustorom, ovak sam morala čekati dane kad furaju glozmazni otpad i tak, e viš, bum znala za onda kad bum se opet selila.

Idemo zapalit.

Pepeljara od bijelog mramora. Očito sam imala glup izraz lica, veli Boja, ne, ne, na to Sanja nebu pisala Croatia, to mi je od majke moje i nebu suvenir.

Mala i ja imamo stolce, Ljuba nosi, izvukla između flaša i garderobe, japankih i peraja, s balkona neku ležaljku. Divi se kak se dobro drži, sjedne u nju i – propadne. Mi se svi ukekimo od straha jel se žena potrgala, ali veli ona, nema veze, bumo napisali Croatia i dok ti ideš u konteiner bacit kartone, ja bum ju prodala pred haustorom.

U ugrađenom ormaru u precoblju, na čem sam joj uvijek zavidila i iz kojeg je uvijek virila neka vesta ili plahta i tješila me zbog vlastite neurednosti (savršena sam bar u nečem), Boja nađe čuda i čudesa: prve školske uraDTke dece, veeeliku retuširanu sliku svog dede, polovicu kokosovog oraha s čavlima i nofcima nutra, jednu plastičnu sandalu. Našla i jedan jastuk, čisti, miriši čovječe, cepter komplet za čaj, litru likera od kave, dva potpuno nova retrovizora ali ne za njen auto. Onda bonton za decu, dio drugi, kinesku kuharicu u dva dijela, savršeno očuvanu, to nismo ni pitale jel se smije uzeti, dok smo skužile da je pristojno pitati, veli ona i da niste pitale, imale ste takve njuške da vam ja to ne bih odbila. Velim da nek potraži japansku, veli – nema.
Našla je vrećicu iz Indije sa mirisnim štapićima, posrebrenu kutiju za fensi držanje šibicine kutije. Onda metalnu kutiju (kič, nemre se ni Croatia napisati, jer prectavlja Rim). Onda jednu tacnu rostfrajer sa olovkom koja je fluorescentna, jedan štopl od pluta, prazni ziherung, 5 lipa i dva šrafa. Ali: Vadi čistu bijelu kutiju a nutra predivan par cipela, zagazito crvene, boja trule višnje pa vleče na plavo, a crvena pa boja jako trule višnje, a novo, pa sastrane diskretno šljokice, upomoć. Divota neviđena!!!! Veli meni: Ja bi ti ovo dala, al to je broj 40, to je tebi prevelko. Lovim desnu šuzu, velim kaj velko, gle to je usko i čvrsto, taman za moju nogicu. Međutim, kokoš je ugurala svoju široku seljačku nogu (sva gracka deca koja rastu u tenisicama imaju takvu nogicu) i konstatira da je konačno u životu stekla pravi par cipela, elegantnih, a meni bu dala one u kojima je hodala s Božom Konjem na Sljeme. Da su mi te odlične za posel.

Nastala generalna svađa. Pretim da nebu smela doma pušiti. Ništa, ne da cipelu. Pretim da nema ručka sutra. Ništa, nula bodova. Da bum je se odrekla prek RTL-a, veli možeš, jebe mi se, moš i prek Nove. Punoljetna sam, nemaš zakonsko pokriće ni osnovu.To ti je kad školuješ decu, jebate!

Krenem metodom žicanja i ulagivanja. Ave kćeri, moritura te salutat (ili tak nekaj) majko božja bistrička i te šeme, ništa. Obećajem bijeli Marlboro, niš. Nudim da si doma sama pofarba sobu, ništa. Nudim joj svoj novi mob (Motorola, jebate, to je za bolesnike, to ni proizvođač ne zna koristiti), ništa! Velim platim ti put u Izmir. Ništa! Oće cipelu! Hodamo po praznom stanu svaka u jednoj japanki i suprotnoj cipeli. Buš mi razgazila cipelu, vičem. Veli - nemrem ti razgaziti cipelu jer to je moja cipela.
Teram Boju da traži još cipela u ormaru i ona nađe stare tenisice od starijeg sina, broj 46, a to nam i nesme dati, veli.
Ništa.

Odem u sobu onoj ribi iz svih postova – i velim ribi - pizda ti materina, koja si ti zlatna ribica, evo, ne moraš tri želje, al bar jednu, oću one cipele! Riba me gleda i šuti. Mislim da mi je namignula i pusu poslala, al nekak onak, šerecki se smeje, osmehom me greje, Marinika u originalu, ko se sjeća. Ništa! Zapretim joj gradelama, okrene mi guzicu. Dobro, rep. Ništa. Odmolim očenaš, ove dve se smiju, veli to tebi bezbožniku može samo odmoći.
Depresivno predam cipelu u nepovratno uništavanje. A obukla bu ih meni za pogreb.

Za inat, bijesna, danas sam skuhala sataraš a la Seka (bez luka, s ogromnim količinama mrkve i krastavaca, paprika i paradajz u tragovima, čovječe, napoj!). Prekuhala tijesto (nenamjerno, zaboravila sam da se kuha) i nisam narezala salatu (mi uz sve jedemo salatu, i uz juhu).
Kćer veli: prokleta mrkva, i zakaj nema krumpira?! - Reko zato kaj si ti jučer pila Kod džezve kavu dok sam ja s Bojom u 9 navečer posle svega ganjala kolica po Getrou pa nema prokletog gomolja doma i neće ga ni biti!

Ništa od cipela. Tražila sam ih dok se tuširala, može bit da ih je zvezala i vise s prozora, tam jedino nisam pogledala!
Možda sam pretjerala, ha? Rekla sam joj naime u svađi da bum ih kad-tad našla i na njih s korektorom onim bijelim napisala – Croatia. Možda nisam trebala, ha?

Jednom tjedno, otprilike, u kuhinju nam uleti osa, izazove užas moje djece, napravi dva tri đira i izleti kroz prozor, kako da je došla činit vižite, jelte.

Poučena iskustvom, ostajem mrtva hladna (da ne bi bila mrtva ispikana) i čak ju ne tjeram, jače otvorim prozor, ona ode, fina neka osa.

Jučer skupljam veš, u mojoj sobi, nakon kaj mi se sve spizdilo zakonom kak ono, inercije, prema Zemlji, sve plahte, jer mi je pukla špaga (to se sve samo meni može dogoditi!). Konstatiramo da prozor nisam prala kojih 19 godina i da u uglu ima par stotina legla paukova. Budući da nemam Garfielda da to reši, obrišem to onim maramicama za čišćenje kompa, zvežem novi štrik i idem vešat novi veš.

Starije dete drekne da se nekaj miče u uglu kod roletne. Metnem očale i ustanovim osinjak veličine Tajsonove šake.

Lovim telefon:

Zovem informacije, 988, objasnim kaj je, broj osa i to, žena žvače kaugumu i jedva govori. Da mi broj Veterine (6123-666, da ne bi neko mislil da zmišljavam). Tam mi neki leni lik da drugi broj: 6123-612, gdi se niko nije javlja.

Opet zovem informacije i opet mi daju taj broj.

Zovem opet informacije i veliju zovite 981.

Zovem 981, automat veli – broj je u promjeni (to mi je nekak poznato) ustvari ne, veli – u tijeku je promjena broja. Zovem ponovno da čujem jel to istina. Zovem taj preporučeni 18981 automat ili nekaj već zuji, urla, ko sve ose sveta skup. Uho mi otpalo skoro.

Zovem ponovno 6123-612 i dobivam izvanredno finu i kulturnu gospođu R., koja me divno umiri i veli, shvaćam vas, smirite se, ako do sada nisu napadale, neće ni u roku od par sati. Moji roditelji u Španskom su imali isto cirkusa s osama, one se vraćaju kad ih se makne, ne, ne, samo iz navike, ne ostaju više, nađu novo mjesto, ne, ali, ne, ne, slušajte me gospođo, kad vam dođe ta služba, oni to fino elegantno očiste i maknu gnijezdo, nipošto nemojte sami, pogotovo ako imate asmatično i alergijama sklono dijete. Nažalost, ne sjećam se imena firme, nešto sa Eko, hm, sad mi je glupo reći nazovite sutra da vam velim (ne znam zakaj sutra, valjda je bila na izlazu, a kaj sam joj ja i moje ose, ne prijete njoj), ako se jasno, mama bude sjećala. Doviđenja, ona je bar bila izvanredno fina.

Zovem kućepazitelja Pavleka, no dobro, predstavnika stanara. Dečko je na moru i ne misli dolaziti zbog osa. Veli odi dole u podrum, ima na vratima onaj broj za deratizaciju.

Pa reko nemam štakore (još) nego ose.

Pa da, ali tam ti piše i taj broj.

Odem dole, na vratima dva broja (upisala sam ih na mob pa se sad nemrem na to pozvati a nede mi se po nekorisne brojeve u prizemlje, u nastavku će biti jasno zakaj sam ih zbrisala). Usput odem u dućan i kupim neki sprej (cijena – prava sitnica, mogla sam kupiti kilu-dve telećeg bifteka) protiv muha i ne znam čega. Jedna dobro informirana mlada koka kaj tam dela veli kak je nedavno bilo na TV, veli – ima jedan lik kaj to dela po gradu, ima dva šljakera, to je privatnjak posel i isplati se, odličan je i dolazi odmah. Nazovete 911 i oni vam daju njegov broj i dogovorite, bute vidli.
Dođem doma i pričam to kćeri, veli – jesam ti lepo rekla da je ova država zakurac. Nazovi 911 i frajer bu ti fakat prije došel iz Njujorka prije neg ti nađeš ko u ovoj palanci ubija ose, jebem državu i bla bla bla.

Ipak zovem prvi broj s one naljepnice od podrumskih vrata: Frajer mi se seti mame, ja se jako ispričam i velim čujte dole tak piše, on veli ali ovo je druga firma već 4 godine, i tak se međusobno smirimo i izmirimo, jer je problematika sasvim nepovezana.

Zovem drugi broj – zvali ste broj koji se ne koristi (pa mi niko nije spominjal mamicu).

Zovem koga neko Božu Konja. On je ludi pacifista i vegos i opće, neviđeni egzemplar za ovakve pizdarije. Šteta 20 lipa za poziv. Konstatira da norim bez veze i da jadne ose treba ostaviti di jesu. To je njihovo izabrano stanište i da kaj bi ih dirala, ne diraju ni one mene, kaj ak koja tu i tam provjeri stanje u kuhinji... Objasnim mu bijesna da je konjusina neviđena i nek ide u krasan konjski i prekidam.

Zovem moju Srećicu, nemrem ju dobiti, ali dobivam povratni tekst na komp:

EEJ)))))!!!!!
Ose je najbolje pripitomiti, budu te štitile od stršljena, samo se trebaš dogovoriti s glavnom osom. Osim toga to ti stvara feeling ko da si na moru.. ose svuuda ose oko naaaas JEAH!
Posudim ti ja svoju ribu, možda se utopi koja osa u akvariju jer pomisli da je voda crkotina pa ju riba poždere
Pusa, uživaj!

(Dakle, osim kaj se zajebava, obavještava me i da je ribetina još živa.)

Dakle, tolko o tome. Međutim, pošto je ona žensko, dolazi i SMS i veli - ne zajebavaj se, nađi neku službu u gradu koja to rješava.

Dakle, riba još živa. Možda bi bilo zgodno da osa pikne ribu, ona kasnije krepa od uboda, ali prethodno poždere osu. Je, a kaj s ostalima? Kad ona ima samo tu jednu glupu ribu.

Da nacrtam putokaze do Bundeka?

U međuvremenu otkazujem sastanak na neki broj koji više nije od Ivana i Sanje i sad se ljute, nisu dobili.

Opet šaljem malu na internet, reko traži sad nešto - uregencije – eko – klinac - osa – hitno - zagreb – pizda materina – otrovi. Ak nebuš našla ovaj put, sutra nema ručka, a ja bum popidzdila ko Sajna i zvala bum miljiciju, gastrovasce i žurnu službu.

Već je bila prije tražila na netu, ali je našla samo idijocka iskustva poput: Zapalite gnijezdo osa minobacačem. Ako od prve ne uspije, uzmite bazooku ili bacač plamena. Drugi savjet: stavite staklenku sa zašećerenom vodom i ose buju se spustile u staklenku i onda ju zatvorite, kad sve uđeju. To me podsjetilo odma na Alana Forda, jebate, nek ja držim u ruci 5 ćuki staklenku, kolko je trebalo do mraka. Pa sutra ponovi postupak.

Nađe, pod prisilom jelte, neki broj, zovem 2408-761 mislim da se zovu Eko-deratizacija. Odma se pobunim, kaj ja to zazivam štakore!?, ali žena me smiri i veli nema frke, dolazimo i po ose, halo Bing, cijena prava sitnica, 5 glavi. Reko kaj pet glavi, na netu piše 150 kuna. Žena se jedva povrati od smijeha i veli goooooooospoooooođoooooooo. Gospođa (ja) shvati i pita jel može preko održavanja zgrade, ono, Holdinga. Može veli, ali oni to nebuju rješavali izravnavali račune u Savskoj jedan, nek tražim štambilj od prectavnika stanara i nek ja rješavam, u ovoj državi niko ne plaća niš, a Holding vriti i kaj sad.

Ponovo zovem Pavleka, već mu na živce idem, ko zna s kim je dečko na moru, a ja ga zajebavam s osama. Završimo brzo, ose čekaju njegov povratak s mora a do onda mi živimo u oprezu i međusobnom uvažavanju.

Ovo stanje do daljnjeg ostaje. Ose i nas troje tu doma, a ovoj državi i ja jebem sve kaj se verbalno može pojeb.... mislim opsovati, daj zamisli selo moje: Zagreb je glavni grad hrvacke ali kad trebaš službu da te riješi osinjeg gnijezda, mane štani. Ili pet glavi ili ko te jebe. Ili te može osa pikati.

Nedam i da imam! Od plaće koja mi nije omogućila tjedan dana na moru, godinama, doma studenti, srednjoškolci, stari ne plaća niš za decu, a ja sad nek dam 5 glavi za ose, a sandale si nisam ovog ljeta kupila, čak ni na Branimircu, one za 50 kuna. Hodam u japankama od pred 5 godina, a na posel u gležnjačama, ne vidi se od hlača. Da sad dam 5 glavi samo za ose, netje motji itji.

Jutros odem na posel i tek tada spoznam kaj je osinje gnijezdo.

Ono doma u roleti je pičkin dim! Tam se bar živi u simbiozi. Šifra – legendarna Nada Beroš, koja je u školi Trnsko predavala biologiju i koju još svi danas obožavamo. Ona me naučila kaj je simbioza, samo se ta zvala simbioza alge i gljive. Ma sutra bum nju nazvala!

Sram me je opće pričati o svom doprinosu Domovinskom ratu. Nikakav brate doprinos, ništa.

Bivši (moj zakoniti, tada) je izbjegel vojsku, neću ga blatiti, svaki dan mi zablati kad je nešto u vezi njega, nije spomena vrijedan. Prijatelj je znao kakvo je stanje u kući - veli - oćeš da ti ga pošaljem tam otkud se ne bu vratil. Dobila buš penziju za njim. Reko gle, sori, nemrem čoveka u smrt poslat, pa bio to i taj gad, ne, ja nisam ta.

Ja s decom u Blatu n/K, bez ikakvog komfora, zidovi od šperploče, pod brodski, mi na 2. katu, prozori ne dihtaju, i tako. Vodu vadiš iz cisterne, ručno.
Mala 8 godina, mali dve i pol.
Danima, odnosno noćima od vrućine nismo mogle spavat, na terasi smo igrale Čovječe ne ljuti se a ona prokleta (zabole me kaj je umrla, prokleta je da je prokleta i zemlja u kojoj leži) Mara hoda po brdu i svijetli po nama s baterijom. Ni ona nije mogla spavat, ali valjda više od radoznalosti kaj mi to delamo na terasi. u 3 u noći. I niko mi nije vjerovato nego njena vršnjakinja pa veli - ko, Mara? Mara bi boga u bogu ubila.
Onda mala odspavala ujutro, kad se mali budil, a ti mama, ma ne volim se ni sjetiti.
Sapienti sat.
A iznad otoka piče avioni, čuješ, natovareni, a mala pita: mama a zakaj tolko aviona leti. Reko micek, dolaziju turisti. A veli ona nekak čudan zvuk imaju ti avioni. Reko, čuj, puno turista. Onda je prestala pitati, skužila je da nebu dobila odgovor kak treba.
Dakle, sjećam se da sam na dan kad je bila Oluja: Krenula sam do autobusnog stajališta, upekla zvizda, u Blatu n/K i pitam šofera: Dobar dan, imam samo 10 kuna, nas troje, jel može za 10 kuna, prosim lepo do Prigradice sa dvije karte, (da vidimo Stavrosa jebote), a on veli: Vas je troje, izvolite platiti tri karte.
Srce mi se steglo, suzama nisam sklona. Dobro.
Ja. Hvala.
On: MOLIM!!!!!!!!!!
Veli mala – a zakaj se striček dere?
Reko, micek, ne čuje dobro.
Ali Oluja, oslobađa se ova ispaćena zemlja, e, al niko nema pojma.
Upiko zvizdan, mali u onim najjeftinijim sporckim kolicima, ona se drži za prečkicu od kolica i 5 km a piedi, do Prigradice. Veli mala na pol puta: Jako sam žedna ali bum zdržala do Prigradice, znam da je na otoku voda skupa.
Danas sam joj to prepričala, prešla je 23 godine, zuji u mene i veli – ovo mi nikad nisi pričala (a ona zaboravila). Pa jasno, mater služi za zajebanciju, di bi ti to čula. Nalila sam ju s vodom, tada, i reko, ja nisam žedna (nisam ni bila, bila sam jadna).
Na Prigradici raja s finim ručnikima, ležaljkama, svi došli s autima koje vide s plaže; gledaju nas s prezirom, kao neke pobjeglice iz Zagreba i to, pola plaže doduše zatrpano građevnim materijalom, što je dušmanin ostavio samljet će Hrvat osobno; niko niš ne pita, ne kažnjava se nikoga, mane štani. A ja furešta, mičem se svakom, svima smetam, mali nori, ima feferon u guzici, i tako. Znam da ljudima smeta, a ja na rubu pameti.
Deca gladna, pa oće sladoled, ja nudim vodu iz guštijerne i kruh. Mala ode u birtiju iznad plaže, ne daju joj vodu. Kad sam se pojavila, nisam morala ni reći kaj hoću, mater ti jebem i nama hrvatima, jesmo nacija. Stojim iza ovoga kaj pišem, sramota jedna! Popilo dete dve čaše pa pita kak je meni dal, a njoj nije. Ajd pa ti reci! Di bi dal zagrepčancima vode, a on iz Prigradice. A datum, zna se.

Detetu mi ne daš vode jer ti promet nije napravila, nemoj da ti ovakva jadna i nikakva skočim za vrat, i bijednici imaju nastupe snage.

Čupimo na plaži, dolazi jedan s dva mrzle pive u rukama (iz iste birtije, iz koje se inače nesme furati cuga van terase) i pjeva sretan – NAŠI SU UŠLI U KNIN!!!!!!!!!!!
Mala: Kaj se ovaj dere? A ko su to naši? Mali: Kaj je to Knin?
Ja čkomim, ne znam kaj bi, do doma imam 5 kilometri pehaka jer me mužek poslala na more s decom da trošim /i za 1995. je bilo malo 10 kuna dnevno/, a on u Zagrebu hladi jaja ko zna gdi. Gledam čoveka, slušam kaj govori društvo oko njega, ne znam ko mi glavu nosi. Od panike i straha, brige za decu posijala sam blitvu u nekom vrtu za kog ne znam pripada li kući di smo odsjeli, nisu čisti zk. papiri. Prek noći došli puži i pojeli. Blitvu, jebate, ne papire. Ni blitve ni pužih. Pa sam skupljala kupine (kurac sam kupine skupljala, sve su pobrali oni ustrašeni domaći prije mene, nisam ja jedina bila u strahu, smokve ni s, posle par godina nismo mogli spavati na trbuhu od pune škembe smokvih (jebem poredak riječi u sintaksu!). Grožđa divljaka nema, nema ničega! Nemam telefon, mobitela ni da bi, do Zagreba je ratna zona, a ovaj majmun mi još naređuje da ga iz Blata n/K razriješim dužnosti vojne obveze u Remetincu, jer on ima zadaću doći po nas. Pa piči u selo na poštu, s malim, ne mogu ga maloj ostaviti, pa uzbrdo pod 45 stupnjeva nagiba a tolko i u hladu. Sve za onih istih 10 kuna dnevno za nas troje. 7 i pol kuna sam na telefon samo potrošila. Pa za taj dan ostalo 2,5 kn, za pol kruha.
Ma nema moje nevolje tu, reći će svako ko je nekog izgubio, i ja svima povlađujem, naspram gubitka brata, sestre, djeteta pogotovo, kad usporediš. Ali kaj da ja delam furešta u nekoj zabiti, naspram neke možda još gore, ali di sam doma! S dvoje dece, gledaju me, da kaj nema osim kruha mleka u prahu kaj smo dovukli iz Zagreba, od Crvenog križa. Bivši mogel dobiti posel, i to ohoho, gospodski, u Vladi, kao bodyguard, neće, naporno, moraš dežurati po potrebi. A ja uz ovu malu decu, mali kompliciran, neće ga u vrtić, nemrem ni na zahod bez njega, di ću posel tražiti. A osim toga, tatek bi ga onda čuvat moral.
.
Ali mi u ušima zvoni - NAŠI SU UŠLI U KNIN!

I NEKA SU!!!!

Pa sam mislila – možda buju deca sutra imala kaj za jesti, ipak se nekaj događa. Možda ćemo se ipak nekako moći vratiti u Zagreb. Koju sam materinu uopće dolazila.
Kome se setim matere dok ovo pišem, bolje da ne velim.

A dan je bio vruć, vreli, kamen upizdio sunce, voda topla ko pišača, i mi oko pol 2 po najgorem suncu natrag doma, idem skuhati neke tikvice s paradajzom, to nam je stari poslal iz Zagreba. Popalil iz nekog vrta u Klari. Hvala i šoferu i materi hrvackoj koja ga ga je rodila, prošel je kraj nas, za neupućene, nema kontrole ni stanice između, mogel si je cenera onak mali debeli staviti u prkno da ne velim šupčinu, a ono, malo kao prikočio pa se sjetio da smo mi ta sirotinja kaj piči natrag, ali ipak mi furešti, nismo domatji judi, razumiš li ti, ali i da on mora održati svoj nivo, odeeee za Blato, oblatilo mu se.

Volim brate ovu svoju jadnu domovinu, al ono kaj su ini od nje napravili, ne volim, a deci nikak da to rastumačim da se moramo trpit ako ne volit, da kako ja imam svoje blitvare u Splitu koje toliko volim. I jednu malu, Đinu, u Komiži, živa bila. I Franjica u Visu. Pa Splićo Giljo na faksu, veli mala, niko ne baca duhovite komentare ko on. Al eto s druge strane Oluje, pitam ja tebe, ko god da čita: di je tu hrvatstvo, jel smetam ja iz Zagreba? Ma nisam posle u Blato ni išla. Nisu nit ljudi ni hobotnice. I opet čast iznimkama.

A iznad mene stanuje jedan invalid iz te Oluje, dobar ali lud ko riža, proštepal frajer totalka, jadan, pa tako...