Prije nekih 4-5 godina smo morali mali i ja ponovno proći neke instance da se ustanovi je li zbog djeteta, tog istog, potrebno da ja i dalje radim skraćeno. 4 sata. Neko vreme se to zvalo kategorizacija, pa posle ocjena, pa nije važno. Ali sve u svrhu – je li potrebno da mama radi brige i skrbi o djetetu s poteškoćama u razvoju - radi 4 sata ili može preći na 8, da država ne propadne a jer je u međuvremenu dete postalo drugi Ajnštajn. Malo je to šugavo, da ne duljim, nemreš biti jeben i pošten, malo si na poslu, pa posle doma svi hoće od tebe sve, ne samo taj mali, i tako. E, al ajde: radila sam ipak 4 sata, vodi ga u školu pa ti na posel, pa s posla ga vodi iz škole, pa čekaj ako ima sat više, ostajala sam na poslu pa su to tamo zlorabili, pa sam još kasnila po njega, on nori, ostal sam s domarom, ma, luda kuća. Naročiti su užici bili u gradskim prometalima, to mi je bilo gadno, bila sam nekad stvarno umorna. Pisali smo doma zadaće i to je svakak izgledalo, učila sam ga palatalizaciju, sibilarizaciju i jotovanje. Jotovanje samo dok nije uletila sestra i pukla se smijati, veli da nije možda jotisanje, e, stara, to se sad zove jotiranje. Jebiga.
Nikad to nisu učili, ali on zna. Sad uči za autolimara i fakat će mu to trebat u životu!
Na Kruge došli kak smo bili naručeni, za tu ocjenu, 4 sata i to. Malo ranije smo došli. Ispričava se ekipa za preispitivanje, izlaze van, veliju da imaju jednog invalida dole, nepokretnog, u kolicima, i da budu prvo njega. Reko dobro. Nije ih bilo sat i pol. Mislim – takvo dete ima hrpu papira od specijalista sviju vrsta boja i namjena, a jake mi pameti da zaposlenoj majci odobre 4-satno radno vreme radi deteta u kolicima. Ali ovo je Hrvacka i ničem se ni za čuditi.
Mi smo bili gotovi za 20 minuta kad su se žene konačno vratile. A vratile se rumene, zadovoljne, jesu klinac nekoga ocjenjivale, neko je u drugoj zgradi slavil ročkas! I pjevalo se. Čulo se. A nismo samo mi čekali, čekala i ciganska obitelj sa svom širom rodbinom. Koja se vremenom prorjeđivala, bilo im dosadno čekati, a još smo mi prije njih.
I sad kad su se tete doktorice vratile, sad se opet treba angažirati, normalno da smo im išli na klinac. Teško kužiti: a jesu nas rešetale, bili smo 5-6 puta na toj kategorizaciji, al ovakva pitanja nisam dobila ni na kolodvoru dok sam čekala Božu Konja da mi donese jednu knjigu. E, provjeravale su iskaze, gore nego na sudu, jebate, nigdi da skup idemo mali i ja, jednog po jednog, psihijatar, psihologinja, psihoneurolog, neuropsihijatar i neuro-psihi-psiho-ijoj-atar-log. Modo pop. I tako.
Zajeb je bil kaj su na stolu u prvoj sobi imale babe bajadere, baš na stolu, u zdelici. Mali kad vidi bajaderu (koju mu ja nemrem priuštiti) nemre se koncentrirati na odgovore, bulji u bajadere. Kooooonačno su mene pozvali i veliju – dete neće pričati. E fino, reko on neće pričati ko ni ja. Nema šanse da mi dva ne pričamo, aaaa - ste mu punudili bajaderu?
Da se nisu setile.
Reko jasno, nema veze, to je stvar psihologije, znate. Zakaj bi vi to morali znati. Pa u kaj zuri celo vreme? I kaj ste ih stavili u zdelicu pa na stol? Kaj je na stolu, makar i radnom, a jestivo je, pa zna se!!!
Joj pizda mu materina, nemreš da se ne raspigaš.
Pa mu daju jednu. Svojom rukom. Psihijatri, psiholozi, defektolozi, sve profesura teška. A mali zna da se pruža cela zdela, tak je to pristojno, i uzima se jedan bombon ili kaj već. On bi i tak zel jednu bajaderu, eventualno bi pital za još jednu i gotovo, zna on. Pa me gleda.
To se ne radi tak, to je dete! - U ovakvim situacijama: da mu se jednu da jede i onda u svaku ruku po jednu, a on dalje nesme pitati, tak je strogo odgojen. A tak snabdjeven bajaderama bu odgovoril i na pitanja koja mu i ne postaviš! Ako nije tak, onda ga vi tri kokoši podučite kak se uzimaju slatkiši, ak to ne zna od doma. Jebale te bajadere, muku ti tetkinu! Pa onda nude meni, ja to ne bi pojela ni u ludilu, preslatko, premasno, rađe kruha masti i soli.
Ne kužim ja to niš. Posle veli žena – viš, sad sam se setila, celi dan zapravo deca gledaju tu zdelicu s bajaderama. Al sjetila sam se ja i tebe, veli mom sineku, ti si i prošle godine volio bajadere. (Mili bože, čuda velikoga, kad se slegne pamet u junaka...) I on se sjeća i potvrđuje. Je, veli, ni lani me niste ponudili.
Ja crvenim i opominjem ga (zašto?!??!). Ja ne znam ko mi glavu nosi, ne sjećam se toga od lani, al mislim: bože, kako fina žena. Sjeća se deteta a o bajaderama niš nije naučila u toj godini dana! O majko moja, o blago meni. Kaj smo kod šustera došli, jebala te psihologija začinjena bajaderama! Ili bajadere začinjene psihologijom?
A da ja ipak ne bih bila potpuno u pravu kaj se tiče dobrog kućnog odgoja i to, setil se: veli: a može za moju seku? Tu su babe popizdile, dale nam produljenje godinu dana na 4 sata, a on odnesel seki 2 bajadere, jednu je još pojel i dobil obećanje da kad bum jako bogata da bum mu kupila ceeeelu bombonjeru.
A on kad treba doći od tate, ona brzo ponjupa sve sladolede i scedi majonezu, da ne bi on dobil.
Da je brat dobar, i bog bi ga imal.
Naravno da sam skrenula s teme, ovo je moj blog i mora biti prepoznatljiv.
Alzo kad su bajadere, ne, ne, milostive otišle na rođendan, ne, ne, na procjenu tog djeteta koje bi i prohodalo dok one dođu, sedi kraj mene jedna ciganica, 300 na sat. Plava, braco, plava kosa, da se smrzneš. Crnoputa ko noć. Da joj metneš crnu periku i Severinina usta prošla bi ko Đeksonova sestra. Prek puta sedi ON. Crn, visok, nadrkan, nabrijan, neobrijan, smiruje dete koje sjedi kraj njega, a dete onim divnim tamnim očima samo snima, sitan, nemaš ga kaj videti, neuhranjen, nikakav, ali nasmiješen, a zubi, zubi i oči. I mrda guzicom, rukama, nogama, ali – ostaje sjediti na mjestu. Kako ga taj odrasli stalno grdi, ja već popizdim i obratim se i počne spika, oni jedva dočekali, znaju kak ih se gleda di god se pojave. I kad je plavuša (ajme koja boja, svaka kokoš bi se posramila žutanjka svojeg jajeta) otvorila dušu, e, prestrašno. Neću ni prenositi, jedna grozna ljudska sudbina, ali utoliko je dobro da je pričala jer se i muž otkravio i pomalo učestvovao, ostavil to dete na miru, mali se zainteresiral i manje mahal, a moj sin se udaljio jer – ga je bilo sram kaj se ja razgovaram s ciganima, a kad sam bila mala bojala sam ih se. A tak su me odgajali.
Nakon toga kak su me ko malu plašili ciganima, a u međuvremnu do ovog susreta, desilo se: U Čardi, nikad nisam tam išla sama a natrag dost trezna da bi točno znala di je, kod Toplane, pitaj boga, tam mi nije smetalo kaj mi cigo svira violinu na uheko da ne velim uvce, pa dobim crvenu rožicu, ili paket, kak već, ljubičica, kaj me cigo merkal, zirkal u dekolte, jebiga, i ja sam nekad bila žensko. A bogo, a ovaj dilkan kaj me tam vodil me gledal ko da sam jedina. Jednom je otkupil od babe, meni za poklon, sve ruže, baba skor na hitnoj završila.
Posle sam se udala za bivšeg, ha, ha, ha, ha, ha, e jebote led! Da sam prvog cigana vlovila za kragn i rekla – brate nemoj se zajebaješ, imam kuća, imam vikendica na more, i auto imam, će me ženiš, lepa sam ti, fino kuvam, ti da sviraš u čarda, ja da rađam deca, a vidi bela mi koža, biće lepa deca, da lupamo čaše biće i muško, ajde nemoj puno da misliš – bolje bi prošla, majkemi.
Pa kao jugoslovensko dete negdi u Beogradu, pitaj boga, opet neka čarda, ma sve pjesme znam, pa raspašoj, pa atmosfera, pa evo gazda časti damu iz Zagreba (otkud je kužil, neko me opanjkal) što lepo peva i njeno veselo društvo u ćošku, evo banke cigane moj, cigane moj, svirajmiti! Nema lepše devojke od Sekice ciganke! Ma sve dok nije bilo - bis zum Zora Puk gemacht! Onda smo još usput skoknuli onak u večernjoj obleki negdi na kavicu i šampanjac. A smetaju me kad žicaju po gradu, kaj je – je.
Di smo stali.
I tako pričamo žena i ja, nije gledala ni u oči ispočetka, posle smo svi već pošandrcali, deca se počela merkati i na kraju pričati i otišli nekam, vani već kmica, ali reko nikam van iz zgrade, i tak, sat i pol smo ipak utukli. Biser svega, žena ispriča neku jadnu nevolju kaj ju je snašla, a nema za advokata, a vidim nema ni znanja, reko, gospođo draga, tako i tako, na tu i tu adresu. Da dobro, da će ona pitati još svoju sestru od tetke. Ma reko gledajte, živite u Zagrebu, na sve strane imate informacije, znate di je ta i ta zgrada. Da zna. E reko tamo, to predate, napišete to kak sam vam rekla, ne treba, tri rečenice su vam to. Da dobro, da će ona da pita još samo sestru od tetke. Pa vidim da se stvar zakomplicirala. Ma reko gledajte, čula sam, svašta ste prošli, evo i dete vam je kakvo je, shvaćam ja, i moj je bio takav, malo je stariji, bit će i vaš, pa će biti lakše, doći će drugi problemi, ali bit će nekako, samo to riješite, pa zaboga, imate informacije o tome i na televiziji, stalno, pa pismeni ste, majkumu, napravite to.
A ona meni: Ne znam pisati...
Post je objavljen 18.08.2010. u 11:15 sati.