U Novom Zagrebu ima puno čuda i čudesa.
Deca padaju s katova iznad 4. naviše (padaju naniže!) i ostaju živa, eventualno s lakšim ozljedama.
Svi odma pitaju – majku mu, pa di mu je mama bila? Aha, nije bila u dućanu! Sigurno je bila na fuk-partiji, kurva jedna, smuca! Prva vrata levo, čuješ babu: Odma mi je bila sumnjiva čim se doselila, makar ju nikad nisam vidla ni srela ni čula, znam ja takve – odma komentira ta - prva vrata levo, a koja nije ni znala da joj je prva suseda.
Niko ne pita di je tata.
Niko ne pita dajte, majku mu, saslušajmo ženu-majku. Naravno, kad ju nađemo.
Davor Tolj, policeman, veli da bog decu i budale čuva.
Kad sam ja pred par stoljeća bila mala, govorilo se da pijane i budale bog čuva. Pa još pijane budale?!!! Ti su braco najbolje prolazili! Dobro, ovaj Tolj je mlad, pa ajde.
Tu u Novom Zagrebu bi trebalo postaviti znak: Oprez, djeca padaju s viših katova. Da bogu smanjimo posel. Da brigu oko svoje dece preuzmu ljudi. Bog nek rešava tam one poplave i suše i ratove. Organizacija je, zna se, pola posla.
Treba zaposliti par dečkih kaj nosiju onu plahtu za hvatanje iskakivača ili opadača - pojedinaca svih vrsta, uzrasta, spolova, vjerskih opredjeljenja i političkih, boje kože, kose, noktiju i očiju, socijalnog statusa, visine IQ-a i vlastite visine. Doduše da mene vide da se hitam, maknuli bi se. Dakle, eto, diskriminacija. Debeli nek opadneju, njih štiti vlastito salo. Od ponedeljka idem na dijetu. (danas je - kaj?)
Kak sam stara i zaboravna, ne znam jesam li opisala (jesam, ali je li u maj dokjumenc ili na blogu) kak je junior uredno stajal na prozoru i zujal van. S našeg prvog kata, isto u Novom Zagrebu. Tatek (njegov) me poslal iz kuhinje di smo taman ručali (mali u to vreme nije uopće jel, do puberteta), da vidim kaj se zbiva jer je dete pretiho. Jasno da sam došla na vreme jer sad ima (ne tatek, dete) 16 godina i planira samoubojstvo. Dok nisam obavila sve zakonske obveze glede toga i obavijestila nadležne ustanove o njegovim niskim namjerama i porivima te mu na kraju rekla da nek se ubije. Odonda više ni prozoru ne prilazi, koji vlak i noževi!
U onom je...... Blatu n/K kćer bila u selu i vraća se s ekipom, mali ih čuje i vere se na prozor. EEE, ide Tfeka, eee, Tfekaaaaa!!! Nije mu se bilo teško zverati jer je kuća stara i kontra novom načinu gradnje, kak ono - arhitekturi stanovanja (muku ti koji izraz!): Alzo, jelte, niski prozor, debeli zidovi, dakle široka daska na prozoru i dete mora dost toga preplaziti da bi vidlo seku na stazi, al se lako uzveral ober. S te vanjske strane mi smo na trećem katu, jer ispod nas je isti takav stan, ispod je podrum starinski, s visokim šufitom, a metar i pol sjeveroistočno od toga, od građevine, je visoki zid ispod kog je staza po kojoj se dolazi gore, pa okolo cucka na mali portun kad ideš, tu mi ispadamo na prvom i pol katu. Kak je ovo bilo dosadno!? Ma ko ovo opće oče čitati osim mene!?
Dobro. Ukratko, mi smo bili na solidnom trećem katu, gore visoko, dole tvrdo. Kak u sobi nije bilo nego jedan krevet i jedan TV prijamnik, slučajno sam ležala kraj bivšeg, što nam u 20 godina braka i nije bil običaj, osim za obavit one stvari, a jer je on Bik i oće sve za sebe. (Sad smo gledali TV, da ne bi bilo primisli). Uglavnom, on sa svojim IQ 184 sve vidi i veli mi – odi po maloga (da on ne ustaje) opal bu. Skočim i nek ni bog ne povjeruje, vlovim dete za desnu petu. Ne za levu, za desnu, jer je levak i leva mu je bila pokretačka, probaj zakoračiti preko zebre (ne slona ni zebre nego pješačkog prelaza), noga kojom kročiš je – ta – noga.
Izvučem dete natrag, dobim paljbu uvreda da si ne pazim na dete (dete se dere jer nije vidlo Tfekuuuuu!!!) i odlučim da je ovo fakat zadnji put da sam na Korčuli, bilo gdje na Korčuli. Ma ni u Korčuli na Korčuli. Nikad mi se nije sviđal taj otok. Mrzim sve otoke. I sve samostojeće kontinente. Sve. I zemljopis i.......... I po ne znam koji put se odlučim ovaj put definitivno rastat (što se i desilo ubrzo, već nakon 11 godina od opisanog pro/izora).
Budući da junior NIJE pal kroz taj prozor, raspizdio se istog ljeta niz oštre, friško napravljene fino cementirane štenge, uglatije nisu mogle biti, a jer je išel za tatekom koji nije zaključal portun; A štenge tu odma počinju nakon tih vrata. Nama je stari dušu uši i pamet potrošil s upozorenjima – zaključavajte vrata da mali ne opadne! Pa se ipak strmopizdilo dete, hvala tati. Raskrvario se ko svinja, oduzela sam se kad sam ga vidla, odma je stari zaurlikal – ko je vrata ostavil otvorena???!
Ono, nabijanje na kolac! Bacanje u lance, na muke, polevanje kiselinooooom, glupačeeeee!!!!
Kak je mala bila u sobi a ja u kuhinji, shvatil je da je ON vani, joj bivši, bolje da ne velim kaj mislim o tebi. Ukinuli bi mi ovaj hvalevredni blog!
Nije bitno jesam li i ovo već napisala, ali jedna divna žena, teta Lil(j)ana s Goljaka, neuropedijatar ili tak nekaj, mi je rekla : Gnosponđo dranga: Onvo dinvno dnijete(n) kojne vi inmate, mnora vanm bniti na onku, dranga, 25(n) santi dnevno(n). Mna pongledajnte onve onči, bonže kanko je dinvan.
(Nikad nije bil ni lepi a kamoli divan. A jedino oči i jaja je i imal, onda dok sam oboje smela videti, sad samo znam da ima ogromnu kljuku i predugu jezičinu bezobraznu).
Nedavno je gospođa profesor (apaurin za sve lude matere) bila na televiziji, sinusi su joj se znatno popravili, a ona izgleda ko zmaj, vitka, nasmijana, decentna. Valjda od kad mi ne dolazimo da ju davimo, a jedina mi je u životu rekla istinu: Ne samo mnoje dinvno dijete(n) negno snva dnijeca mnoraju biti na onku, unvijenk.
Pna nkom onbojci, knom onpanci.
Post je objavljen 16.08.2010. u 08:46 sati.