Ovih dana sam pravi materijalista. Odvratno. Družim se s meni nepašućim horoskopskim znakom i uživam.
Ona, Boja, se seli. Kćer i ja smo bile od koristi pa tak, jedno sat vremena efektive. Zove nas moja Boja. (Normalno da se tak ne zove, ja se s nekim ko se zove Boja ne bi mogla družiti, ali u slučaju frke kad bi i morala, koka bi dobila nadimak od kog se ne bi odljepila ko ni ove šugave tapete koje smo na kraju mala i ja prefarbali, da skidanjem tapeta ne probušimo zid. Alzo, nikad.)

Veli meni Boja, gle, srećica, poliiiicaaaa. Zaaaaa knjiiiiiigiiiiice. Za tvojih 50.000 knjigicaaaa doma, i onu Anu Karenjinu i za sve biblije kaj imaš doma (danas sam našla samo na engleskom dve, ovakav nekrst poput mene, očajno).
E da, polica. A polica velika i teška, je, al ima 4 ladice. I pregraDTke za LP ploče. Koje nemam gdi slušati, jer je bivši mužek Iskrin radio uvek metal na mjesta di je radio zgoril (npr. na vešmašinu ili upaljenu plinsku peć), gramAfon je ostal sam i ja sam ga bacila misleći da bum kupila neki komplet bez radija, a zvučnikovi su što pali, što nestali. Dvaput se seliš, treći put moš sve zapalit, to je jedan pametan stari gospon rekel jednom.

Neviđenoooo, morale smo odgurati jedan dio regala “Dragica”, svojedobno vrlo popularnog, a kojeg je Božo Konj onomad posle moje rastave tranćiral da me spasi od samoubojstva. E onda se tu pokazal zmazani zid s dijelovima tapeta, par paukovih gnijezda i živčani slom moje studentice. Na pod sam neustrašivo stavila postere koje mi je Boja dala da joj čuvam dok se ne preseli. A: jer bi ova moja hitila sve kroz prozor da sam još išla tražiti i plastiku protiv farbe (plastiku koja se stavi na pod dok farbaš zid), a koju sam dobila od Boje – ti nisi normalna, kaj ti ni dost farbanja. Klinac. I potegla ja po zidu farbu, sram me je, curi farba niza zid, oću razmazati onu kapljicu kužiš kaj curi samostalno po zidu, a ona – suha. Mislim, regal je bil ogroman, a tu je stajal sav sfiksiran i povezan nekih 35 godina, normalno da je zid žedan. Ustvari mi se čini da sam farbanjem postigla i izvjesnu zvučnu izolaciju. Kćer je dotle sedela na onom istom stolcu s kojeg sam joj prošli put slala komentare na pranje poda i urlikala neartikulirano da nisam normalna. Mala se ponavlja u zadnje vreme, moram pitati moju psihićku, moju, kaj je to.

Policu na mesto, i nosim knjige iz druge sobe da pubertetliji ostavim konačno neki prostor da bu tam samostalan, da me pusti na miru, još se nismo organizirali da svako ima svoj vuglec, otkad je stari otišel, uvijek je nešto važnije. I bilo bi još da mojoj Boji nije bilo žal baciti policu, a broj knjiga u kući mi je nemoralno visok. Našla sam sva tri Tomića, ajme, Andrića, čak jednog Nušića, ajme a Remarkaaaa, da i tu Ankicu Karenjinu, kćerinu Radosnicu s prvim šrafom i kamenom kaj je metnula u usta kad je prohodala, našla sam i prijavu Centru za soc. skrb za prvo mirenje prije rastave, ljudnica, skor sam si miljiciju pozvala.

Ovo je sad bila samohvala i užanovito sam ponosna na sebe, ali jučer, bracooo:

Boja: Ko bu prenesel policu, Seka, teška je?
Ja: Ja bum ladice.
Ona: Seka, i ja bum druge dve, ali teška je polica, trebaš dva jača.
Ja: Bu moja mala i još jedan veliki bedasti.
Boja: Nađi. Ima ih onih kaj čikariju u pol 1 na klupici, ima mladi Barta, i oni Vlatkini kaj su ti provaljivali, a nek se snađe, gle ja nemam kam s tim, a žal mi je, znam kak ti je s knjigama.
Kaj kak, žal mi je hititi svaku knjigu jebate, meni to ko Biblija (mislim da ih imam sedam, ali u ovoj konstelaciji i mojem vjerskom opredjeljenju, svaka biblija je za mene Knjiga). E jebešga.

Pa vidim, nede ovak samo po Novom Zagrebu pa onda, telefon:
Halo, Božo Konju najdraži, kak si ti meni?
Božo: Fala na pitanju, dobro. Kaj trebaš? Ček, bum ja zval tebe.
Halo?
Halo. Trebam jednog konja.
Ja sam stari konj i ne da mi se niš, mislim da mi se al se ne da mojoj ženici, veli da joj je vruće, dakle kaj trebaš, nemoj zajebavati, viš da zovem s posla.
Trebam da mi neko prenese iz zgrade prek puta jednu policu.
Dobro. Bum zval Matiju (Matija je jedan od Božine dece) pa bum ajojoj joj joj, jooooj, jebotibogmater tebi i polici, bum došel i ja.
Joj, baš si srce, e, Božo, fala ti ko konju! Ma gle, onda bar jedan od vas dva, ti si i tak ko suha grana, bu moja mala i Matija.
Je, fenomenalno. Moram ti opet priznati da si genijalka, eto, sve dogovoreno.
Ajde, konjino, i čuvaj zdravlje.
Bok.
Bok, u dupe ti rok.
Je, rok mi bejbe. Ajde.

Matija odlaže za sutra, sve pet.
Polica ne da je teška, nego koma. Koja je to iverica tak teška, to je neki prototip. Veli Matija, to ovak nemre, jel ima ko imbus (stan ispražnjen!). Ima Boja. U praznom stanu da zatrebaš rasad avokada, ona bu ga stvorila.
A propos, ona jebena ribetina je još uvijek tam, i to na mom stolcu u akvariju (Bojin stolac koji mi je obećala dati) imam dojam da je riba gledala samo mene kad smo došle vidit kaj još ima za znesti van - i da je ispuštala neke zvukove. Inače navodno joj je 12 godina, neko je šenuo, ili moja Boja ili riba (ne dam Boju!). Donesla deca policu, djelomično rastavljenu, kak su prešli cestu ne znam, ja sam došla s kuhačom da reguliram promet dok oni idu prek ceste s policom, ali kasno. I nisam mogla naći okruglu nego onu kaj ima ono, ravno za grepsti rajnglu, ali čuj, kuhača je. Al velim, već su ju prenesli.

Montirali ju.
Ostavili nasred sobe.

I idemo pit kavu u kuhinju.

U kuhinji ko da je bomba opala, prava domaća atmosfera. Evo i moje Boje, nosi si kruh i ledeni čaj, podgrijan od sunca, ja sam svoje goste dresirala, imam mala primanja, kaj. Ko kaj oče konzumirat, donese si. E, veli nisam mogla sama tam ostati u tom praznom stanu, love me duhovi prošlosti, ona riba neće pričati s menom, došla ja. Ma fino se mi napričali, Matija voli ptice ko i ja, i tako, on o Džeku, Boži i Juri (papagaji), to su njegovi, sada, a ja ono od prije - o Ireni i sve pet.

Boja naručila da joj donesem jednu vreću za smeće. Ja donesem celi bunt, premalo čovječe, 20 godina života ostavlja za sobom puno stvari koje više ne želiš.
Otišle smo u Ofertissimu i kupili one najogromnije vreće i na kraju ih sve upotrebili. Nekaj za smeće, nekaj kao prenosnu ambalažu. Ali:
Boja: Oćeš koka ovu vazu?
Ja: Upomoooooć, ajmeeeee, koji kiiiiič, kćeri, vidi ovo,
Kćer: Isusatibogaživoga, to je takav kič da buš ti to sigurno uzela.
Normalno. Vaza u obliku školjke. To bu Sanja malo uredila, napisala gore Croatia i prodala ko suvenir.
Kćer: Ti nisi normalna.
Boja se smješka. Veli – ja ne kužim, tvoja mama je žena od formata, ali kak se ona ljepi za kič...

Jeste vidli, jeste vidli, znate kak je meni! - viče ćerce - je, ona se zakelji za svaki kič! (da viš kaj ona nosi na uhima i oko vrata, o tom bi neki psihić mogel napisati dok. disertaciju, a da ne spominjem kaj je kupila u Turskoj, Allah sab'r versin (dao Allah strpljenja).
Boja: Ne kužiš, to je ta stara generacija, ne znaš kak su bili željni svega, ti iz pedeset i neke. Smije se dalje.
Ja: Kokoši glupa, a tebi kad je Boja dala onog Deda Mraza u staklenoj kugli kaj sneg pada okolo, sva si bila hepi.
Mala: Jooooj, kak je to slaaaaaatko, ma nije to kič!!!! Kaaaaaak je to slaaaatko. Kaj kurac, i to si ti uzela.
Ja: Normalno jebote kad kod tebe ni noćni leptir više ne stane u sobu!
Ona: Kaj kurac, stane, jučer je jedan uletil i.--

Boja prekida obiteljsko sijelo: Aaaa, gle delfina plavoga, ima roze očale.
Kćer: je kaj je smešan. Ali di bumo to metnuli?
Ja: Kaj di bumo metnuli. Viš da ima beli trbuh. Sanja bu tu napisla Croatia i prodala ko suvenir.
Ljuba širi osmijeh, a bijelih zubijah.... Mala me strelja pogledom i ne da delfina s roza džozlama. (To ona misli da ne da.)
Na kvaki od prozora u velikoj sobi visi neka jedrilica. Jedno jedro bijelo, prozirno ustvari. Ostalo u pastelnim bojama, jako lepo ali sam misla da je to od plastike i ne trzam (ja koja inače kao volim kič, uvjeravam celi svet da je istina sasvim suprotna). Veli Boja – to ti nije ni staklo zapravo, to je nekakva staklena plastika, ne znam, ali zemi, ja bum to ostavila.
Kćer: Znam, tu bu Sanja napisala Croatia i prodala to ko suvenir.
A, ne, tu bu Sanja napisala Croatia al to bu Boris dobil za rođendan.

Boja: Ajme, gle ove divne čaše. Seka, prepozaješ čaše za pivicu?
Ja: Nemoj me jebat, i kreten vidi da je to čaša za šampanjac (kojeg se usput danas ona natrusila jer joj je došla frendica iz Londona i nismo niš radili po stanu, ne znam na kaj bumo pisali Croatia). Oprala ih je i sad čekaju Sanjinu odluku.

-Isuse, velim ja, Bojica, koji idiot je zabil u razvodnu kutiju od struje čaval za ovo kič zvono?
- Ajme, gle, zbiljam, ne znam ko je zabil, ali valjda je čavel bil debeli pa je lakše išel u plastiku nego u zid. Ajde skinite to ak vam se da. Pouzdano znam da niko nije riknul.
Zvono koma, a iz njega visi plosnati mačak kao klatno, koma broj dva. Operem prašinu, maknem mačka i konstatiram da bu Sanja sigurno tu mogla napisati Croatia i prodati to ko suvenir.
Boja puca po šavovima i pokazuje sve zube do umnjaka. Njih nema, zvadila ih je. Svejedno zgleda ko da ima 50 zubih u ustima. Istovremeno kad i moja juniorka koja je isto pokazala sve zube do umnjaka ali s motivom da nekom pas mater da kaj na svemu mora pisati Croatia i sve mora biti prodano ko suvenir.

Predlažem da zovemo Sanju.
Mala i ja ostavile doma mob. Telefon u stanu isključen. Boja nemre zvati, nije platila račun.
Predlažem da na mob napišemo Croatia, budući da je van funcije ko i država.
Boja nalazi neki flomaster, ali je stari, ne piše.
Boja veli: Jebate, mogla sam pozvati Sanju kad sam izbacivala smeće, ona bi na sve napisala Croatia i sve bi prodali pred haustorom, ovak sam morala čekati dane kad furaju glozmazni otpad i tak, e viš, bum znala za onda kad bum se opet selila.

Idemo zapalit.

Pepeljara od bijelog mramora. Očito sam imala glup izraz lica, veli Boja, ne, ne, na to Sanja nebu pisala Croatia, to mi je od majke moje i nebu suvenir.

Mala i ja imamo stolce, Ljuba nosi, izvukla između flaša i garderobe, japankih i peraja, s balkona neku ležaljku. Divi se kak se dobro drži, sjedne u nju i – propadne. Mi se svi ukekimo od straha jel se žena potrgala, ali veli ona, nema veze, bumo napisali Croatia i dok ti ideš u konteiner bacit kartone, ja bum ju prodala pred haustorom.

U ugrađenom ormaru u precoblju, na čem sam joj uvijek zavidila i iz kojeg je uvijek virila neka vesta ili plahta i tješila me zbog vlastite neurednosti (savršena sam bar u nečem), Boja nađe čuda i čudesa: prve školske uraDTke dece, veeeliku retuširanu sliku svog dede, polovicu kokosovog oraha s čavlima i nofcima nutra, jednu plastičnu sandalu. Našla i jedan jastuk, čisti, miriši čovječe, cepter komplet za čaj, litru likera od kave, dva potpuno nova retrovizora ali ne za njen auto. Onda bonton za decu, dio drugi, kinesku kuharicu u dva dijela, savršeno očuvanu, to nismo ni pitale jel se smije uzeti, dok smo skužile da je pristojno pitati, veli ona i da niste pitale, imale ste takve njuške da vam ja to ne bih odbila. Velim da nek potraži japansku, veli – nema.
Našla je vrećicu iz Indije sa mirisnim štapićima, posrebrenu kutiju za fensi držanje šibicine kutije. Onda metalnu kutiju (kič, nemre se ni Croatia napisati, jer prectavlja Rim). Onda jednu tacnu rostfrajer sa olovkom koja je fluorescentna, jedan štopl od pluta, prazni ziherung, 5 lipa i dva šrafa. Ali: Vadi čistu bijelu kutiju a nutra predivan par cipela, zagazito crvene, boja trule višnje pa vleče na plavo, a crvena pa boja jako trule višnje, a novo, pa sastrane diskretno šljokice, upomoć. Divota neviđena!!!! Veli meni: Ja bi ti ovo dala, al to je broj 40, to je tebi prevelko. Lovim desnu šuzu, velim kaj velko, gle to je usko i čvrsto, taman za moju nogicu. Međutim, kokoš je ugurala svoju široku seljačku nogu (sva gracka deca koja rastu u tenisicama imaju takvu nogicu) i konstatira da je konačno u životu stekla pravi par cipela, elegantnih, a meni bu dala one u kojima je hodala s Božom Konjem na Sljeme. Da su mi te odlične za posel.

Nastala generalna svađa. Pretim da nebu smela doma pušiti. Ništa, ne da cipelu. Pretim da nema ručka sutra. Ništa, nula bodova. Da bum je se odrekla prek RTL-a, veli možeš, jebe mi se, moš i prek Nove. Punoljetna sam, nemaš zakonsko pokriće ni osnovu.To ti je kad školuješ decu, jebate!

Krenem metodom žicanja i ulagivanja. Ave kćeri, moritura te salutat (ili tak nekaj) majko božja bistrička i te šeme, ništa. Obećajem bijeli Marlboro, niš. Nudim da si doma sama pofarba sobu, ništa. Nudim joj svoj novi mob (Motorola, jebate, to je za bolesnike, to ni proizvođač ne zna koristiti), ništa! Velim platim ti put u Izmir. Ništa! Oće cipelu! Hodamo po praznom stanu svaka u jednoj japanki i suprotnoj cipeli. Buš mi razgazila cipelu, vičem. Veli - nemrem ti razgaziti cipelu jer to je moja cipela.
Teram Boju da traži još cipela u ormaru i ona nađe stare tenisice od starijeg sina, broj 46, a to nam i nesme dati, veli.
Ništa.

Odem u sobu onoj ribi iz svih postova – i velim ribi - pizda ti materina, koja si ti zlatna ribica, evo, ne moraš tri želje, al bar jednu, oću one cipele! Riba me gleda i šuti. Mislim da mi je namignula i pusu poslala, al nekak onak, šerecki se smeje, osmehom me greje, Marinika u originalu, ko se sjeća. Ništa! Zapretim joj gradelama, okrene mi guzicu. Dobro, rep. Ništa. Odmolim očenaš, ove dve se smiju, veli to tebi bezbožniku može samo odmoći.
Depresivno predam cipelu u nepovratno uništavanje. A obukla bu ih meni za pogreb.

Za inat, bijesna, danas sam skuhala sataraš a la Seka (bez luka, s ogromnim količinama mrkve i krastavaca, paprika i paradajz u tragovima, čovječe, napoj!). Prekuhala tijesto (nenamjerno, zaboravila sam da se kuha) i nisam narezala salatu (mi uz sve jedemo salatu, i uz juhu).
Kćer veli: prokleta mrkva, i zakaj nema krumpira?! - Reko zato kaj si ti jučer pila Kod džezve kavu dok sam ja s Bojom u 9 navečer posle svega ganjala kolica po Getrou pa nema prokletog gomolja doma i neće ga ni biti!

Ništa od cipela. Tražila sam ih dok se tuširala, može bit da ih je zvezala i vise s prozora, tam jedino nisam pogledala!
Možda sam pretjerala, ha? Rekla sam joj naime u svađi da bum ih kad-tad našla i na njih s korektorom onim bijelim napisala – Croatia. Možda nisam trebala, ha?