Sram me je opće pričati o svom doprinosu Domovinskom ratu. Nikakav brate doprinos, ništa.

Bivši (moj zakoniti, tada) je izbjegel vojsku, neću ga blatiti, svaki dan mi zablati kad je nešto u vezi njega, nije spomena vrijedan. Prijatelj je znao kakvo je stanje u kući - veli - oćeš da ti ga pošaljem tam otkud se ne bu vratil. Dobila buš penziju za njim. Reko gle, sori, nemrem čoveka u smrt poslat, pa bio to i taj gad, ne, ja nisam ta.

Ja s decom u Blatu n/K, bez ikakvog komfora, zidovi od šperploče, pod brodski, mi na 2. katu, prozori ne dihtaju, i tako. Vodu vadiš iz cisterne, ručno.
Mala 8 godina, mali dve i pol.
Danima, odnosno noćima od vrućine nismo mogle spavat, na terasi smo igrale Čovječe ne ljuti se a ona prokleta (zabole me kaj je umrla, prokleta je da je prokleta i zemlja u kojoj leži) Mara hoda po brdu i svijetli po nama s baterijom. Ni ona nije mogla spavat, ali valjda više od radoznalosti kaj mi to delamo na terasi. u 3 u noći. I niko mi nije vjerovato nego njena vršnjakinja pa veli - ko, Mara? Mara bi boga u bogu ubila.
Onda mala odspavala ujutro, kad se mali budil, a ti mama, ma ne volim se ni sjetiti.
Sapienti sat.
A iznad otoka piče avioni, čuješ, natovareni, a mala pita: mama a zakaj tolko aviona leti. Reko micek, dolaziju turisti. A veli ona nekak čudan zvuk imaju ti avioni. Reko, čuj, puno turista. Onda je prestala pitati, skužila je da nebu dobila odgovor kak treba.
Dakle, sjećam se da sam na dan kad je bila Oluja: Krenula sam do autobusnog stajališta, upekla zvizda, u Blatu n/K i pitam šofera: Dobar dan, imam samo 10 kuna, nas troje, jel može za 10 kuna, prosim lepo do Prigradice sa dvije karte, (da vidimo Stavrosa jebote), a on veli: Vas je troje, izvolite platiti tri karte.
Srce mi se steglo, suzama nisam sklona. Dobro.
Ja. Hvala.
On: MOLIM!!!!!!!!!!
Veli mala – a zakaj se striček dere?
Reko, micek, ne čuje dobro.
Ali Oluja, oslobađa se ova ispaćena zemlja, e, al niko nema pojma.
Upiko zvizdan, mali u onim najjeftinijim sporckim kolicima, ona se drži za prečkicu od kolica i 5 km a piedi, do Prigradice. Veli mala na pol puta: Jako sam žedna ali bum zdržala do Prigradice, znam da je na otoku voda skupa.
Danas sam joj to prepričala, prešla je 23 godine, zuji u mene i veli – ovo mi nikad nisi pričala (a ona zaboravila). Pa jasno, mater služi za zajebanciju, di bi ti to čula. Nalila sam ju s vodom, tada, i reko, ja nisam žedna (nisam ni bila, bila sam jadna).
Na Prigradici raja s finim ručnikima, ležaljkama, svi došli s autima koje vide s plaže; gledaju nas s prezirom, kao neke pobjeglice iz Zagreba i to, pola plaže doduše zatrpano građevnim materijalom, što je dušmanin ostavio samljet će Hrvat osobno; niko niš ne pita, ne kažnjava se nikoga, mane štani. A ja furešta, mičem se svakom, svima smetam, mali nori, ima feferon u guzici, i tako. Znam da ljudima smeta, a ja na rubu pameti.
Deca gladna, pa oće sladoled, ja nudim vodu iz guštijerne i kruh. Mala ode u birtiju iznad plaže, ne daju joj vodu. Kad sam se pojavila, nisam morala ni reći kaj hoću, mater ti jebem i nama hrvatima, jesmo nacija. Stojim iza ovoga kaj pišem, sramota jedna! Popilo dete dve čaše pa pita kak je meni dal, a njoj nije. Ajd pa ti reci! Di bi dal zagrepčancima vode, a on iz Prigradice. A datum, zna se.

Detetu mi ne daš vode jer ti promet nije napravila, nemoj da ti ovakva jadna i nikakva skočim za vrat, i bijednici imaju nastupe snage.

Čupimo na plaži, dolazi jedan s dva mrzle pive u rukama (iz iste birtije, iz koje se inače nesme furati cuga van terase) i pjeva sretan – NAŠI SU UŠLI U KNIN!!!!!!!!!!!
Mala: Kaj se ovaj dere? A ko su to naši? Mali: Kaj je to Knin?
Ja čkomim, ne znam kaj bi, do doma imam 5 kilometri pehaka jer me mužek poslala na more s decom da trošim /i za 1995. je bilo malo 10 kuna dnevno/, a on u Zagrebu hladi jaja ko zna gdi. Gledam čoveka, slušam kaj govori društvo oko njega, ne znam ko mi glavu nosi. Od panike i straha, brige za decu posijala sam blitvu u nekom vrtu za kog ne znam pripada li kući di smo odsjeli, nisu čisti zk. papiri. Prek noći došli puži i pojeli. Blitvu, jebate, ne papire. Ni blitve ni pužih. Pa sam skupljala kupine (kurac sam kupine skupljala, sve su pobrali oni ustrašeni domaći prije mene, nisam ja jedina bila u strahu, smokve ni s, posle par godina nismo mogli spavati na trbuhu od pune škembe smokvih (jebem poredak riječi u sintaksu!). Grožđa divljaka nema, nema ničega! Nemam telefon, mobitela ni da bi, do Zagreba je ratna zona, a ovaj majmun mi još naređuje da ga iz Blata n/K razriješim dužnosti vojne obveze u Remetincu, jer on ima zadaću doći po nas. Pa piči u selo na poštu, s malim, ne mogu ga maloj ostaviti, pa uzbrdo pod 45 stupnjeva nagiba a tolko i u hladu. Sve za onih istih 10 kuna dnevno za nas troje. 7 i pol kuna sam na telefon samo potrošila. Pa za taj dan ostalo 2,5 kn, za pol kruha.
Ma nema moje nevolje tu, reći će svako ko je nekog izgubio, i ja svima povlađujem, naspram gubitka brata, sestre, djeteta pogotovo, kad usporediš. Ali kaj da ja delam furešta u nekoj zabiti, naspram neke možda još gore, ali di sam doma! S dvoje dece, gledaju me, da kaj nema osim kruha mleka u prahu kaj smo dovukli iz Zagreba, od Crvenog križa. Bivši mogel dobiti posel, i to ohoho, gospodski, u Vladi, kao bodyguard, neće, naporno, moraš dežurati po potrebi. A ja uz ovu malu decu, mali kompliciran, neće ga u vrtić, nemrem ni na zahod bez njega, di ću posel tražiti. A osim toga, tatek bi ga onda čuvat moral.
.
Ali mi u ušima zvoni - NAŠI SU UŠLI U KNIN!

I NEKA SU!!!!

Pa sam mislila – možda buju deca sutra imala kaj za jesti, ipak se nekaj događa. Možda ćemo se ipak nekako moći vratiti u Zagreb. Koju sam materinu uopće dolazila.
Kome se setim matere dok ovo pišem, bolje da ne velim.

A dan je bio vruć, vreli, kamen upizdio sunce, voda topla ko pišača, i mi oko pol 2 po najgorem suncu natrag doma, idem skuhati neke tikvice s paradajzom, to nam je stari poslal iz Zagreba. Popalil iz nekog vrta u Klari. Hvala i šoferu i materi hrvackoj koja ga ga je rodila, prošel je kraj nas, za neupućene, nema kontrole ni stanice između, mogel si je cenera onak mali debeli staviti u prkno da ne velim šupčinu, a ono, malo kao prikočio pa se sjetio da smo mi ta sirotinja kaj piči natrag, ali ipak mi furešti, nismo domatji judi, razumiš li ti, ali i da on mora održati svoj nivo, odeeee za Blato, oblatilo mu se.

Volim brate ovu svoju jadnu domovinu, al ono kaj su ini od nje napravili, ne volim, a deci nikak da to rastumačim da se moramo trpit ako ne volit, da kako ja imam svoje blitvare u Splitu koje toliko volim. I jednu malu, Đinu, u Komiži, živa bila. I Franjica u Visu. Pa Splićo Giljo na faksu, veli mala, niko ne baca duhovite komentare ko on. Al eto s druge strane Oluje, pitam ja tebe, ko god da čita: di je tu hrvatstvo, jel smetam ja iz Zagreba? Ma nisam posle u Blato ni išla. Nisu nit ljudi ni hobotnice. I opet čast iznimkama.

A iznad mene stanuje jedan invalid iz te Oluje, dobar ali lud ko riža, proštepal frajer totalka, jadan, pa tako...