Kak se sve usporilo u zadnje vreme. Usporile isplate zarađenog nofca. Usporili trambaji, bil zastoj 4 ćuke.Usporili starci (nemreš bilivit, fakat), usporile cijene (u smijeru naniže). Najviše mi je žal kaj je usporila dobra literatura. Pročitala sam knjigu poznate zagrebačke puce, još mi je to i poklon bil, e, ne da je pozitivna reakcija bila spora, još je ni nema. Kaj nema! Ima: Razočarata sam. Jednom udavata, triput razočarata.

Ko pripadnik generacije iz 50 i neke, alzo daklem, sad čitam jednu knjigu s groznim naslovom koji obećava debeli trač s puno masnih neukusnih detalja, čovječe, a ono u knjigi lepo piše puno pametnih stvari, pa povijest, e da mi je neko rekel da bum ja htela pamtiti godine, ko, ono, bitke na Kosovu (14 stoljeće, to je za one kaj ovo čitaju čist dost da se dokažem).

Fakat je knjiga guba. Guess which one. Da mu ja nebi delala reklamu. Gratis. Nije to, nego bu me nakon svega autor tužil. Pa je! Tajna!

Jest da dugo nisam čitala, ali eto, čitam ja tu knjigu jučer, sedim na klupi pod strehom od čekijonice, čekam tramvaj u sjeni recimo (“u senci pod palmama, ja tebe čekam, Lora, i znam da nećeš doći jer tako biti mora, o Madrid, o Madrid, ti glavni grad Španjole,”) i to.

I sedim ja neelegantno natovarena, tam, s tijestom za bućnicu, tri litre mleka, hrpom raznog sira, litrom jogurta, glavicom zelene salate, dve eko jetrene svinjske paštete (tak piše!) jelte, i 3 plava vrhnja (plava samo izvana, da ne bi bilo da si trujem decu, makar mi ponekad dođu ubojite primisli, kaj sad!) i stižu na istu klupicu deda i baka, čujem po spiki pravi zagrepčanci, s pedigrejom. Visina, što smanjeni starošću, što nisu zrasli onomad jer nisu jeli u mekdonalcu, alzo bez dodatnih aditiva (kak je to pak lepo rečeno, ke ne) pa tak, 150 cm. Ne skup. Svaki. I baka se sedne do mene na onu metalnu klupu i veli risti: Gle, Zvonimire (da ne bi bilo Zvona, Zvonkec i to) pa ovo je metalna klupa. Pa zakaj tu nemaju jastuke, znaš kak je tu tvrdo za sediti. Zvonkec si razmišlja kak mu to negdi zvoni u glavi, poznato ali odavno, kad je zadnjiput rekla da se oće sesti na tvrdo. Veli on, pa doista, vidiš, nema jastuka, to nije ugodno. Ja se nadam, dušo, da će brzo doći tramvaj.

Ispada iz trinajstice nepoznata mi žena, svojih 4 banke, 180 cm, zaleti se k meni isto tak natovarena vrećicama s Dolca i smije se i veli – evo vam ide šestica, sad bu, ja sam ju fulala, ha, ha, joj kaj sam bedasta, sad sam srdita i idem pehaka, glečte, na 13 sam se sela.

Ja zujim, nije mi jasno, žena zgleda normalno, rekoh – pardon, prosim, nisam vas čula, buka je. Ona se vraća u punom zamahu i ponavlja i ja glasno konstatiram da ona suosjeća s menom jer je i kretenu očito da pičim s placa. Zahvaljujem, punim smiješkom, obadve cufridn, Bože, mislim si, kaj još ima normalnih, ono, imaš viška energije i nekom nekaj veliš. Naravno da ak neko nekaj oće reći na stanici okupiranoj od 250 ljudi, da bu se obratil meni, to sam već navikla. A i ova nije imala neki izbor, a ja još jedina s vrećkama.

Sve mi to bilo zgodno, kad baka do mene konstatira da ni one klupe vis a vis nemaju jastučeke. I veli, to nije u redu, nema stare zagrebačke kulture. Ja već pucam, oću je pitati kad su zagrebačke klupe imale jastučeke za pod rit, osim jelte kad si ih si sam donesel. Kad, evo 6-ice, e sad će weltbekannt najoznatija hrvacka - penzionerska brzina ulaza u tramvaj, pa ja im zavidim.

Veli deda: Evo, draga, ide nekaj plavoga. To je, ja mislim niskopodni tranbaj.

Draga baka pak veli njemu: Mulec stari, kaj ne vidiš da je to plavi kamijon! Iza toga je tramvaj i to žuti.

Veli deda: Čuj a kaj nije u Zagrebu svaki tramvaj plavi, pa to je stara zagrebačka boja.

Veli baka: (sotovoče): Čuj, da nema ove mlade žene kraj nas (to sam bila ja: sad sam skoro navršila 55 godina i nemoj da se neko uzajebava na taj račun!!!!) sad bi ti rekla. (pa glasnije:) Dragec (ne znam kak se lik na kraju zove, a nema veze, možda je već i umro) tramvaj dolazi i žuti je!!!

Deda: To je onda sigurno niskopodni!!!

Baka: Čuj, nemoj me jaditi, tramvaj je žuti, stari češki, visokopodni tramvaj, daj mi ruku da se ustanem, ovo je tak tvrdo, već dugo nisam sedila na nečem tak tvrdome (ja joj vjerujem), ajde, i daj već jemput zapamti da su niskopodni trambaji svi dugački i onak feš zgledaju, nekak tvrdo, razmeš, nema da puca po pol, sve u komadu, i plavi su, joj daj, ajde idemo.

Vlovil me kontrolor. Imala sam kartu, ali kak ju bez očala nisam mogla naći, zel je snop kartih od celog tjedna, ustanovil da je jedna štancana dvaput (ne, kaj bi) i onda je kao retrogradno maznul kartu neštancanu, da mi se osveti. Nije nesreća to što se on mene neseća, nesreća je što se ja njega sećam i to jer mi je oprostil jemput kad nisam imala kartu, a kak sam Blizanac, poklonila sam mu za svoj ročkas opet retrogradno, s tom kartom 8 kuna, nek se - jelte.

Nemrem ovo blogirati dok ne pročitam sutra (danas je sutra od jučer, da ne bi bilo d dej after bifor ne znam kaj), a sad mi je već i ručak ziher prigoril. Zamisli još da imam ljubavnika, jebate, i taj bi prigoril. Hm... Taj je već prigoril.

Sad to idem upucati na blog, onda pod kaj? Pod seks, kad nas jebu kontrolori, a baka celo vreme da joj je tvrdo i tak. Ni danas lako ni bloger biti, prije nekih 60 godina je to bilo puno lakše.