Sramota za tebe i celu tvoju felu, rekel bi pokojni tata Schmidt a jer:
Prvo formiram blog naslova - ZET i kako preživjeti vožnju. I doduše ne lažem, ali sve opanjkam. A ne treba svu istinu na sva zvona.
Pa me ljudi prevariju i bidnu fini, pazi ovo:
Dotepem se doma posle tolkih kontaktata u tramvaju da sam misla da mi na šulji piše: MOLIM SVE KOJI OVO PROČITAJU DA MI VELIJU NEKAJ LEPOGA.
Ludnica, nisam stigla ni knjigu čitati, joj gospođo, jel to vama zvoni mob. Joj, oprostite, jesam vas udarila, joj a kaj čitate. Joj, bla bla.
Dotepem se doma sva smotana, kad kćer oće ići obaviti neku administraciju (provjerila sam zalihe hrane i crni fond od 200 kuna, sve na mestu!) i blago me obavijesti da je lapan (brat, a moj sin) zgubil pokaz i da je zabrinut kaj bum rekla. Odnosno kaj bum izurlala. Rekla bum ZNALA SAM ZNALA SAM, ZNALA SAM NEKAJ SE MORALO DESITI.
Nije buraz samo zgubil pokaz nego nemre naći gaće za kupanje koje sam mu kupila zimus radi plivanja na Mladosti, a jelte u velegradu ko Zagreb nemreš zimi kupit gaće za ljeto. Ne želim ni pričati kolko su koštale, jer se ne sećam točno, ali nešto manje od 150 kuna. Druge sam mu iste takve kupila za 2 banke, ali sad nema nijednih. On je odma objasil da sam to ja sve nekaj posakrivala, ne znam di i od koga, a još ma nje – u svrhu čega!?
Kaj se tiče pokaza, naravno, odma na internet, pa su skužili 1005020,00 miljardi dodatnih informacija kaj još moraju napraviti za pokaz u novoj akademskoj i školskoj godini, a kao pokaz vredi, bez obzira na promjenu statusa i statista, 3,5 godine. Ja se i dalje švercam. Moj status ne zahtijeva niš više od kontrole.
Pizdim po stanu, sve me nervira, usput kuham za sutra, hodam u kućnoj uniformi, potkošulji i gaćama i ne dam se smesti. Kom se ne dopada, nek se seli.
Jesi sine sve pregledal? Jesam. I u košaru za veš? Jesam. Pogleda sestra i drži mu kupaće pred nosom, on kao slaže majce i ne kuži. Aj dobro, briga manje.
Odma sam dobila inspiraciju. Inercija.
Zovem ZET. Javi se neki s Banovine, veli gospojo, zovte tajitaj brooooj. Pa počne sa 060, reko to je skupo. Al gospojo, tooo moraš da zovete, ja tu ništa nemerem. I dobro, zapišem, reko kaj sad. Al skratim, osjetim neće slušat, reko ma mulac je pokaz zgubil pa sam misla da mi pomognete. Eeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee, onda morate zvati - i da broj. I nazovem. Taj mi da treći broj. Pazi sad: Veli lik: A što jedna karta. Što bi sad vi? (Taj se fakat nasluša valjda se ljudi javljaju i kad taj kartonček od 8 kn zgubiju, e jadna mu majka, pa je mislil da sam i ja takav pacijent). A ja velim ma nije jedna karta, čovječe, pokaz. - Je pa kaj ne velite. A jel otpri.... - Odma kužim kaj bu, reko glečte, sad popodne, kak mi je opisal, u dvojki, prije Zapruđa, tamo je presjedao na 7.
Je gospođo pa dobro. Ja vidim vaš broj pa ću vas nazvati.
Mislim si daj ga ne rise rista, da znaš kak mi se zove blog, je zval buš, jedva čekaš, vani vruće, ližete vi tam Žuju, koji pokaz!
Pet minuta nije prošlo, zvoni telefon, isti glas: Gospođo meni je žao (reko u sebi - koji me klinac onda zoveš), malo je nabrzaka, (???) je li ima tko doći u Zapruđe do 19 sati.
Šta do 19 sati.
Pa da netko dođe po pokaz.
Koji pokaz, aha, aha, kaj čekajte, nađen je pokaz, kaj...
Ma gospođo, treba neko doći u Zapruđe do 19 sati jer se ta dvojka tamo okreće i ide u spremište. Pa pitam ima li tko otići.
Kaj, pokaz, na mog mulca?
Gospođo (govori od lapana ime i prezime), tak ste mi rekli, evo, ako neko može doći...
Reko kaj vam je, ja sam već na putu.
E dobro, ma dajte se smirite ženo, sve je u redu, gospođooooo, aloooo, dakle, broj kola je 2286, nova dvojka, našo vozač kartu, nema problema.
Reko a di piše i koji ste rekli broj?
2286.
Aha, 2286. Znači nije 2288.
Nije 2288, gospođo, dvojka, broj 2286.
A di piše?
Pa na tramvaju.
Pa di, napred? Otraga?
Gospođo – ma to je novi tramvaj, to je tramvaj sa zglobovima, ista kompozicija, nema prikolica s posebnim brojeeeeem - duž cijele kompozicije vam piše isti broj!
Jooj, fala puno, jooooj, joooj, fala puno znaate mali je zgubilll pokaz. Mulec jedan, znate tak me nasekiral.
Gospođo, sve je u redu, idite, da ne zakasnite.
Joj nebum, znate, ja inače ZET-ovce baš ne šljivim,
Gggggg(rrrr!)ospođoooo, krenite, zkasnitćete.
Joooj, fala puno
Molim, molim, doviđenja (u slušalici je ostalo – isusovutimuku, ova je stvaaaarno luda).
Zna čovjek, radi s ljudima!
Zovem lapana, jebemuocaonogpokvarenog, lapan isključio mobitel, kaj bi on sebi dozvolil da se vrati (ma kaj vrati, taman je mogel bit u Zapruđu!!!). Ne preostaje mi nego uletit u gležnjače (imam krvave noge od novih cipela, a platila sam ih na Branimircu 30 (trideset) kuna i jako su fensi al žuljaju, pičim za Zapruđe, reko nebu valjda sad kontrola. Dočekam prvi tramvaj, a broj 2286 sam si napisala s penkalom na ruku. Kak sam blentava zaboravila bum broj, a ak napišem na mob moram metnut džozle, ak na papir, bum papir po torbi tražila i tak.
I zaustavim krivi tramvaj, vozač se keeeeeessssssiiiiiiiiii, kaje gospođo, mali zgubil pokaz, je ovo je dvojka, (gleda svoj red vožnje, ali 2276) ma ne ga tuć, ma častite dijete sladoledom, ma da, vite da je vruće, šta vam je, da dijete ne pati!
Ajd bar me oraspoložil.
Taj čas stiže 2286, provjeravam broj na dlanu i kesim se od uha do uha vozaču, lepo se vidlo kak mi u zubalu gore desno fali četvorka, ne jebem!, a vidla sam i on malo zirka okolo, i okrene i stane na stanici, drži pokaz, veli evo briga manje, baš mi je drago da ste stigli. Joj, nemojte se tako ljutiti, pa desi se. Reko da, desi se, a nije mulec sam mogel doći, isključil mobitel. Ajoj, sad se fura bez karte, a sad su kontrole česte. Reko ne zanima me, nek si sam plati kaznu. Opet feršo: Ajde, veli dečko u pubertetu, znate kak je. Reko znam ali me vjerujte ni najmanje ne zanima. Držim bubamaru s magnetom, onu za na frižider, kaj drži popis za kupovinu koji onda obavezno zaboraviš na stolu, dajem čoveku u ruku - i velim – magnetna bubamara Vama za sreću, a gospođi za frižider.
Čovek skoro ispal iz kabine. Da kaj, da zakaj, da nisam trebala. Reko znate vi gospon kaj je blog. Da zna. Reko da vi znate kak ja hračkam po ZET-u i kaj sve doživljavam u tramvaju s vašim kolegama i putnicima, ne bi mi pokaz ni vratili. Smije se čovjek, veli nemojte, budimo zahvalni bogu koji nam daje da osvanemo ujutro, evo ima i zgodnih trenutaka, - gleda jel neki tramvaj iza, ispričali se mi, i on ima decu, dve curice male i tako, upoznali se, rukovali, sve po bontonu, zaželili sreću i to, samo kaj sam zaboravila pitat kaj je u horoskopu.
Mulca još nema doma. Niti zove nit SMS šalje.
Fala ZET, ovo je bilo poslovično, efektno i uz sve vrlo šarmantno i s duhom. A jesam se nablesavila onom na telefon, jadan, a kaj ću mu ja. E, da , ja bum se sutra opet švercala ali nemrem ne priznati kad nekaj valja. Usput, ak zgubite pokaz, 6600-442, i da se niko nije pozival na moj blog, prosim lepo.
Post je objavljen 26.08.2010. u 22:08 sati.