Moj blog je s leve strane dobil, ničim izazvan, opis – Svakodnevni život u Zagrebu.

Moj život se ispunio ljudima koji su pazi sad, jugonostalgični. Upravo na TV-u govoriju o tome kak se jezik mijenja (govorni jezik, ovi naši se mijenjaju na sve gore i lošije i tako to). Normalno da se govorni jezik mijenja kad prije nije bilo bivše juge nego samo Juga pa nije bilo jugonostalgičara. Ma niiiiiisaaaam jugonostalgična. Ma nijeeeee ni Vule, ma niiiije ni Boris, ma kaj bi, ma ni Biiiibaaaa, ma niiiijeee, ma ni Saaanjaaa, ma nijeeee. Ma nije opće pa kaj bi! Pokojni Tito je!

Ali je, fakat, bilo Starojugonostalgičara. Evo, moja mama je pričala kak si mogel celu noć šetati s prijateljicom i niko te ne bi napal. Za bivše Jugoslavije, kaj se kad je prestala postojati zvala Stara Jugoslavija. Sad nemreš dete po naranđe poslat, ali neću o tome, pedofila znamo da ima, neko je rekel – digo rat meduze sa dna pa se razišle po hrvackoj. I nije samo to, vremena (o tempora o mores). Molim ne – OJ nego - O!

Mislim, kad mi je zbog bivšeg mili-poli-cija dolazila doma, a na polici s knjigama u precoblju, kraj slika dece u okviru i slika Tita. Pa kaj je ko mislil fućka mi se, moja špilja je moje privatno vlasništvo, mogu i Staljina stavit u okvir. Da su njega prije stavili u okvir, tj. na vreme, povijest bi bila drukčija.

Alzo, ta jugonostalgija. Deca se cepaju od smeha kad im pričam da je u telefonskoj govornici bil telefonski imenik. Je! I telefon (jer za neverovat, al nije bilo mobitela) se pokretal kad si spustil dinar u aparat i mogel si razgovarati tri minute čini mi se. Onda su polako počeli šarati po knjigama, pa trgati stranice, pa je pisalo – molimo ne trgati stranice, i tak. Pa nestalo i knjiga iz govornica. Koje su počele bazditi na pišaču. Pa više nema ni plavih, staklenih govornica ajmo reć s plavim okvirom, a vrata si za sobom zatvaral, razgovaral si u privatnosti. Sad imaš neku nacrtrešnicu koja pokriva samo telefon koji ne trebaš jer svi imaju po bar 3 mobitela.

Uspinjača je koštala 10 nekih novčanih jedinica. Teta Anđelka me furala iz Selske u pravoslavnu crkvu (sam su mi sjebali znanje) ali to nije bitno, usput sam joj sedila u krilu i pokušala čitati sve nazive dućana po Ilici, na ćirilici, latinici, ovakva slova, onakva, buljila sam u sovu na Trgu (Inter – šta, eto, ostarila sam) pa onog lika valjda od Kemoboje kaj je išel levo-desno i držal četku, e tak sam otprilike posle pol stoljeća ja farbala svoju sobu. Alzo, koja vremena. Isto tih 10, dinara valjda, je koštala žemlja. Pa je rekla: Sekice, oćeš da ti teta kupi žemlicu ili bumo se vozili s Uspinjačom? Jasno da sam svaki put odglumila duboko naučno razmatranje problematike, i uvijek smo se vozili s Uspinjačom. A najuzbudljivije je bilo čekanje da krene. Jer – sreća je lijepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagovještaj dâ.

Nije bilo odurnih gužvi ko sada, život je imal iste duge ženske alapačke jezičine ali je imal neki mir, neki poredak. Bilo je odvratno teško i siromašno vreme ali je postojala NADA u bolje. A sad? Sad postoji d dej aftr jestrdej, jestr ju, jestr mi, jestrdej. A tumorou kaj bog da (ne znam koji).

Bilo je mogućnosti prijelaza iz klase u klasu. Jako sam bila ponosna na staru kaj je pročitala knjige koje meni ne padaju ni na pamet da ih pročitam, ne hračkam ali neosporno je da Ankicu Karenjinu nebum nikad pročitala.

A, nikad ne reci nikad, veli meni jedna suseda jučer. Sa čijom sam se kćeri navodno igrala ko mala. Čudno da se ne sjećam, to je najljepši dio mog života i sjećam se puno stvari, a kćer joj i nije bezveznjača. Al dobro. Posle dugo vremena se sretnemo – pa di ste vi – pa a gdi ste vi i bla bla, i veli ona, joj, znate kak ste vi bili lepi, onaj moj pokojni muž čim vas je videl na parkirngu odma je sel do prozora i rekel, isuse kaj je ovo dete lepo, pogleč ona već i auto vozi (mislim, kaj, nije mi to bila stvar prestiža) pa joj kak je lepa, pogleč kak je elegantna (stara mi šivala, jasno) i tak, veli, sram me bilo to prije reči, veli žena, ali bili ste nakon svakog ljeta plavokosi (kosa mi ašpisala na moru) kaj se ne poblajhate (prešla sam pol stoljeća i nisam ali uopće sijeda i to ljude izluđuje) i bla bla. I mene hiti totalno u bed jer mi tolko ljudi zadnje vreme govori kak sam bila izuzetno lepa da mi je jasno da sam sad izuzetno ružna.

Ali sretnem ja i drugog roditelja, drugog jednog djeteta. Gospon Harapin je tata od onog prijatelja kaj smo pili kavu u Zvečki. Joj, dobar dan, joooj dobro jutro gospon Harapin, pa kak ste. Pa kaj ga pitam, jest da je udovac i sam, (je li sam, hm?), plavo oko, komada dva, lepe godine, ali skinul bušu, a kosa bijela bijela, a ima je puno puno. Gospon Harapin mi više ne govori – Ti, al me svaki put promjeri i veli – aaaa, dobri ste! (čak mi to ni govoril dok sam bila lepa i udana za onog Bika). Pa kaj ste gospon Harapin. Pa dobro, a kak ste vi? A kak sam, pa znate kak je s decom. A recite kak je moj prijatelj Ivica (nisam ga vidla nakon faksa nego jednom i to sam pogađala je li to on, tak, nisu samo ženska prijateljstva pucala). A kak je Ivica, a veli njegov tata: Dela, je, dela.

Ja zujim. Reko – dobro, kužim, a kak je Branko. Pa mi veli i za njega (Branko je brat od Iveka. Kad je Brankova supruga čekala drugo dete bilo je senzacionalno duhovito kad je puno mlađi brat Ivica rekel – Branko je opet u drugom stanju). I onda smo pjevali ono - Djeco Ivica se zovem, kog nacrtam bude živ, mene slike vode, vode, hajte s nama sada i vi svi. I taj Ivica iz crtića je imal brata Branka kojem smo onda crtali bušu. Trudničku.

Gospon Harapin, za majku božju, pa jel vi čujete kak se mi razgovaramo. Pa ja vas pitam kak Ivica a vi meni ni o zdravlju ni o tom kak su deca, jel Ivek postal deda (svi su se ranije i sretnije poudali/poženli od mene), a vi – dela.

Smije se gospon Harapin, veli a čujte, tak je to. A kad bute vi u penziju?

Tu me opali u centara živčanog sistema, reko nemojte, prosim vas. Je veli čujte, vi ste nekak stari ko Ivica (koji je mlađi na dan - točno 10 mjeseci, sjećam se, Ribica) pa se u vašoj dobi išlo u penziju, nisam niš grdo rekel. I tak ja velim kak imam malo staža jer sam prekidala posel kad se mom bivšem htelo (gospon Harapin ga pozna, ali je jedan od rijetkih koji NIKAD ne pita za njega i plaća li alimentaciju, samo je jednom pital kad je primetil da ga više ne viđa po naselju. Čuj, gospon Harapin je ipak zagorec, fini gospon, nikad nisam misla da bum to rekla za njega, on je uvijek bio - Ivicin tata).

Eto, eto, etoooooooooooooooo kaj sam dočekala da me tata od prijatelja pita da kad bum i ja u penziju! Pa kaj kad – kad me steraju. Ak doživim da me steraju. Ne znam kak bum živila od te iste penzije, valjda bu do tada mala sadila rižu u Japanu (tak je rekla, da joj je pun kurac ove hrvacke i kada diplomira piči u Japan sadit rižu) a mali bu čuval ovce tam blizu Žazme, čim završi srednju, za KV autolimara (poljoprivredna deca, a ko zna koje precko, predačko, kak se veli, podrijetlo im je zadnje bilo sa sela, prava gracka deca, al geni čuda delaju).

Petak je trifrtalja 7 (pazi kako sedaš!) ujutro, tablete za tlak, naći cipele i piči na posel (već kasnim) dok me nisu penzionirali, jebote umirovljenje, to je za one od 36 do 45. Godina. Ne Godište.

Kiša pada aucajd.

Obaviješćava se občinstvo da je ona riba, ae, f. još uvijek živa, dapače, živahna, i da zlobno i intenzivno odašilje pozitivnu energiju. Još uvijek nema ime jer - nomina sunt odiosa (vlasnica iste je intelektualka - ona ista kaj je diplomirala u jednom mom postu). Riba se daklem azlo - ne žali na lošu hranu, probavu, slabi TV program (glupača) lom svjetlosti koja uspijeva proći kroz zmazane stijenke akvarija, ne žali se na manjak društva (očito nije nešto socijalizirana) i uopće ponaša se odvratno normalno i sve nas je hitila u totalni bad mood. Ne znamo joj ni spol, pa je neko predložil (komentara na blogu sve manje, e-majlova na e-majlu sve više) da joj se stavi soli na rep, i to malo više, vlovi ju se i pogleda pod isti. U cilju da joj se spol ustanovi, kak sad! a što bi alzo doprinjelo, zakamuflirano, njenom rikavanju zbog viška natrijevog klorida. Valjda je jasno da je ipak slatkovodna mutnovoda riba.
U slučaju pozitivnih vijesti, tj. ak riba otegne papke ovih dana, občinstvo će biti na vrijeme i s osobitnim zadovoljstvom obaviješteno na ovom blogu Budibogsnamaioslobodibože.

Već dugo imam svoj tekst o Zvečki, promatranoj iz onog nekog ugla, smješteno u iste godine, ali u dugom dnevnom ritmu, koji danas nije prikazan u emisiji famoznog Tonka Jovića. Zapravo se domaći uradak nije zval Zvečka nego Žarko i Zvečka.

Fakat nisam misla da bum to o Zvečki ikad stavila na blog, a sad bi bil red, nekad sam puno vremena provela i kćeri jedno 20.000 puta pričala o Zvečki. Njena generacija nema svoju Zvečku, jer je generacija tolko fina i fensi, da nemreju od četri birca u Trnskom otići u onaj manje fini, spomenuta se izuzima. Objasnila sam i pokazala di je bila Zečka. Je, morale smo potegnuti po ovoj vrućini od advokata Špehara kroz celu Masarykovu, da dete vidi gdi sam ispijala kave kad još nisam misla da bu mi alimentaciju iz propalog braka nateraval advokat u istoj ulici.

Nešto teže mi joj je bilo objasniti da sam s Dubravkom i Zdravkom (ona i on) pila kavu s nogu i uspjela satima stajati, još i na nekim petama, ono, nevjerojatno, a kad bi protrčal na relaciji Kavkaz – Blato tada suhi i presuhi Žarko Potočnjak, ja sam skoro kavu ispustila iz ruke. Zbog njega sam držala dijetu i smršavila tih presudnih, misla sam, 6 kila kolko mi je doktorica dozvolila, a on me nije opće primijetil. Frendica (bivša, jasno) se kesila ko konj iz crtića, veli nebuš nikad tak tanka da te on primijeti, kaj se mučiš. Niš ni pomoglo, ni najljepše traperice u gradu, koje su bile popularnije od mene, vlasnice, al sad to nije bitno.

Još ak je Potočnjak stal i s nekim izmijenil koju riječ, ja sam disati prestajala. Kavu sam pila bez šećera, fort sam se mučila s dijetama, a s mlekom se u to vreme nije kava ni pila. Eventualno s onim masnim šlagom, al to nisam volila. Žmahk je vlekel je na ovčji loj.

A nije puno od tada prošlo, ono par desetljeća. Sused i prijatelj Ivica je išel u 6. gimnu a ja u 4. i kad smo imali jutarnji turnus, svako jutro smo s busa, jer tramvaj još nije vozil prek Novog Zagreba, bežali na kavu u Zvečku. Sjećam se da je koštala dinar i 20 para i uvijek smo grebali po džepovima da nagrebemo lovu, ali od tog me više živciralo kak on stigne na Gornji Grad a ja na knap u svoju gimnu. Bitno: Bližih birtija nije ni bilo, Kavkaz ne računam, nije to ko danas, a 4. je bila u dašnjem muzeju Mimara, da se ne misli da sam putovala natrag prek Save u školu.

Slušam kaj danas pripovedaju zagrebačke poznate face, samo je jedan od njih spomenul da je različita klijentela dolazila u Zvečku. Oni koji su danas prikazani su dolazili u neko drugo vrijeme, nama je tam bilo svakodnevno ali – popiti kavu pa idemo dalje, nismo spikali o glazbi, i mislim nisu baš svi koji su tam dolazili spikali o glazbi. A fakat je bilo svega i šljakera u mandurama i onih teta u godinama koje se ne mire s godinama, koje su misle da su još stare 22 godine i neodoljive, ali nekak nije bilo komentara i prijekih pogleda, danas nemreš u Trnskom otići Kod džezve da se nekog ne izdebatira.

Bitno je bilo kaj nije bilo ni telefona, i to sam zahvalna jednom od intervjuiranih, tak da se o mobitelima ni moglo ni sanjati, i ak si se s nekim u gradu mimoišel iz bilo kojeg razloga, otišel si u Zvečku i neko od škvadre je došel u nekom pristojnom roku. Pa se javilo mojoj ili Dubravkinoj mami di se dalje namjerava i tak se izlazilo van. Zvečka – Trefpunkt.

Kad sam zaradila svoju prvu plaću, bilo je grozno vruće ljeto sedamdeset i neke i nikog od škvadre nije bilo u Zagrebu, a oni koji su bili, čuvali su slatku malu decu i nisu mogli doći. Pa sam otišla u Zvečku jer sam znala da ću neko poznato lice naći, makar u to skroz levo doba dana. Naime, ni moj stari nije htel proslaviti s menom moju prvu plaću: prezrivo je punhul kad sam ga pozvala na večeru van, nikad mi to nebu jasno, zakaj takva reakcija.

U to vreme sam prekinula svoju prvu, dugu, debelo natrulu vezu i mogla sam slobodno popiti kavu sama al mi je nekak bilo u tom kontekstu tada, baš šugavo. Pa sam tam ipak srela poznata lica (pozdravljali smo se, dosta nas, uredno, ali nismo niš znali jedni od drugima, najmanje imena) komada dva, ko je normalan u Zvečki bil u pol 4, i pozvala piće, da nek biraju. Kak su on i ona već debelo bili pod gasom u pol 4, popili kavu, a tak je bilo, odbili su sve osim kave; čovek s bradom je nekaj trljekal o svojoj knjizi poezije koja je navodno bila razgrabljena, i sama sam dobila primjerak sa sasvim nečitkom posvetom, a mladi komad s njim, tak je bila smešna, tak se trudila ostaviti dojam manje podgašene osobe, osjećala je kak mi je trulo u duši, i obećala da bumo se opet vidli i tak.

Ak si pogodil vreme, onaj prozor kaj je gledal na Masarykovu bil je najbolja pozicija u Zvečki, imal si di metnut torbu (u izlog, ha, a iznutra) i komentirati prolaznike. Nisam to ustvari volila, ali Dubravka, prva od 4 Grgine žene, on je bil tada faca, diskđokej u Jabuci, pita moje dete kaj ti to je stara??? - alzo, bila je Dubravka bezobrazna i beskrupulozna uz što i šarmantna i duhovita i ponesla je komentarima sve oko sebe. A ovi vani su i tak bili samo u prolazu. Pa popustiš. Nikom nije smetalo naguravanje, a nije bilo ni neke opasne nervoze. Ak bi prošel Potočnjak, dušu bi mi vadila, a ja sam crvenila. Jednom se, gledajući kroz mene, nasmiješil sugovorniku, još se sećam kak je bil obučen (a kak! - u traperice i traper jaknu), aaah. I najvjerojatnije je završil u Blatu na šanku s gosponom Pipom, naime, i u Blato smo znali otići, ne bi li Žarko ipak ustanovil da ja postojim. Ništa, nula bodova.

I moj prijatelj Ivica mi je konačno objasnil: stara, to ti je zato kaj si ti beba i osim kad je veselica, zdržiš samo do 11 navečer, a kad ljudi koji ružiju ko Potočnjak, mladi rokeri i buduće poznate glazbene face (viš, on je predvidil ono kaj ja nisam, a sad je veterinar i veze nema s glazbom) kak ti njega misliš sresti u njegovo aktivno doba dana?

Zvečku su zaprli u vrijeme kad sam prešla živjeti na more, i bila sam nemalo iznenađena zbog toga. U međuvremenu to malo kaj sam dolazila u Zagreb vidla sam da je preuređena i da je izgubila onu patinu i šarm. Zgledala je ko loše obnovljena kupaonica i niš mi nije više bilo simpa. Konobarice su već odavno bile što u penziji što na nebu, tak da se nisam tam osjećala nikak. Čini mi se da su u međuvremenu morali WC otvoriti. Što smo prije obavljali u Kavkazu, ono, napraviš krug, kao nekog tražiš, neko ostane (Dubravka, ko bi) negdi sedit i čuva ti torbu dok ti pičiš u WC, tak da ne ispadne da nisi gost i da si uletil samo ispraznit mjehur.

Sreća da je Tonko napravil i emisiju o Trnskom. Tu imamo 4 birtije, jedino to i imamo, i meni je savršeno svejedno u koju idem popit kavu, važno mi je s kim sam. Žarkeca tu nisam vidla. Izgubila sam svaku nadu, ali li želju, ha, ha, živ bio.

Mama Melanija je bila izvrsna šnajderica. Bila bi po svoj prilici izvrsna fizičarka ili matematičarka, ali su ju ispisali iz gimne, nije bilo love za školovanje. Pa nek meri i zbraja centimetre pri krojenju, to je isto matematika. A šivanje i krojenje - fizika.
Mama Melanija za svoje zvanje nekak nije baš volila izraz švelja, a užasavala se kad je neko zvanje krojačice (ha, koji bogati riječnik!) zval – iglić/ka.
Nikad nije otvorila svoj obrt, tata nije dal. Siromašnom susectvu je šivala badava i to ju je dotuklo, uglavnom je izgubila puno vremena na niš i još su joj svi plakali na ramenu pričajući joj svoje probleme. Pa nikak da odu. I kad je počela uz njih svoje delati, lajalo se po dvorišču kak puno zarađuje. Pa ju i prijavili, ma!
A kak takvoj bijednici naplatiti skraćivanje šosa ili ušivanje cipa, kad zna da gladuju. A svi to koristili, a kaj buš s njima. Takva mama i takva vremena.

Neke druge su joj ženske radi šivanja oprava (kiklja ili haljina) dolazile doma (da ih ona u njihovoj rezidenciji ne bi smetala, ona - žena iz niže klase, pa još s tom curicom zabogamiloga, kej ne? Bila sam mirna ko buba, ali jebiga, tu i tam sam morala tražit pišat ili mi se spavalo!). Neke su ženske bile famozne i obožavala sam ih, a sve sam redom smatrala maminim prijateljicama. Te dame iz visokog društva koje su dolazile, ustvari nisu želile da se zna tko im šiva jer moja mama nije bila Žuži, ali su kaj se tiče pameti moje mame mogle samo jednom pogrešiti, tipa: Jedna doktorica, gleda knjigu koju je mama ostavila sastrane – Gospođo šnajderica, molim fino, ko ovo čita?

(Stara je inače već bila pročitala SVE kaj je do onda, a i posle, bilo štampano. Govorila je njemački i mađarski i išla (onda, čovječe, 50-ih prošlog stoljeća) na tečaj engelskog! Krležu je znala napamet kompletnoga, sve je pročitala kaj se dalo čitati, sve jebene klasike čuvene i nečuvene, ruse, ukrajince, Zole, Hugoe i to). Znala je sve opere i operne arije i fenomenalno pjevala, sve pjesme iz NOB-a, sve stare narodne, ma sve! - kad ju nisu čuli pjevati, znala je doći baka Hajdinjak, da zakaj ne popovle, kaj joj morti ni dobre??! Svirala je tamburicu koju je posle moja kćer rastavila na proste faktore.)

Veli stara alzo - na upit ko tu knjigu čita: Ja to čitam gospođo doktor. Doktorica: KO??? Mama Melanija: Paa - ja čitam. Doktorica, s puno prezira: OVO ŠTIVO - VI - nemrete razmeti, ovo je za vas preteško!

Idući dan je buraz lifral nedovršenu haljinu gospođi doktorici Branki doma, s ceduljom od mame - da niš nije dužna, ali da joj ona više neće šivati. Za slučaj da pita – zakaj, stara je, a da izbjegne dodatnu raspravu, pripremila odgovor – muž mi ne da. Stari, jasno, pojma nije imal kome stara šiva, vrlo važno. On je svoje odradil u NIK-u i doma dolazil na odmor.

U ono neko davno vreme se ipak s nekim se ljudima dalo dogovoriti, sjećam se roditelja Vladimira Kranjčevića i njegove famozne sestre Stanke, sad smo susede tu u Trnskom, to je oduvijek dama i pol! Gospođi Stanki je mama kasnije tu šivala i jedno kratko vreme povremeno čuvala njenu curicu. E s njima je bilo ovak: gospođo Melanija, jel vi morti šivate po kućama, joj, divota, je, nek dođe i dete, pa kaj smeta, ma kaj bi smetala, gospođa Melanija, dajte, prosim vas, ovak mirna curica! (Stara je uvek delala kretena iz mene.) To je normalnim ljudima kojima je šivala bilo jako spretno. I šik (u prevodu fensi), a bili su i u godinama, pa da ne moraju putovati. Pa je bilo – gospođa Melanija, očete da se ja maknem dok vi delate, da vam ne smetam? Ili bi ja mogla sediti s vama, ja si bi jako rado s vama pospominjala, vi ste tak simpatični. Bum kavicu pristavila?
Stara je htela pričati, dapače, jedino je molila malo tišine (ja disat nisam smela jebate) dok bi krojila, to je bio valjda presudni trenutak u projektu.

Kak nisam podnosila vrtić, one tete partizanke i militantne metode odgoja, i time više odvojenost od mame, a nije me imala kome ostaviti (povijest se doista ponavlja generacijama) išla sam s mamom. Baš u Zvonimirovoj je bilo par familija gdi sam uživala. Pa sam u jednoj familiji Brkljačić bila živa igračka velkim curama (a njih 3 u dobi od 10-14 godina: učile su me kak vezati mašlek, pristojno jesti (z levom rukom) i tak, super mi je bilo).
U Ulici socijalističke revolucije koju je stara uvijek zvala Zvonimirova, u sva vremena, kad putuješ s tramvajem od džamije odnosno Torte, prva, druga, treća desno, ne znam točno, nije to moj kvart, ulica je Nodilova. Ne Nobilova. Tu je stanovala jedna profesorica, čudo onog vremena, već tada postarija teta, udata, ali muž je živio negdje drugdje. Što mi se kasnije objasnilo, dobio je kao profestor privremeno mjesto u Novom Sadu, pa je tam privremeno zauvijek i ostal. Naravno, tamo je dobio i stan, a doma se vratio kad je otišel u penziju, pa još malo je pričekal da onemoća i da živi grob dođe natrag ženi - profesorici Nadi na skrb i njegu. Nada, visoka, elegantna i šlank, uvijek sa frizom (zurkom), odlično složenom pundžom i kaj sam bila zahvalna – nenatapiranom. Uglavnom, nisu imali djece, a profesorica Nada je živjela s nekim malo čudnim stvorenjem koje se zvalo Zorka. Zorka je bila uvijek čista, skromno da ne velim jadno oblečena, u crnom što ju je dodatno smanjivalo; nasmiješena i vedra, otvarala je vrata nakon kaj se iz stana čulo ZOOOOORKAAAAAA, ODI OTVORITIII!!!!!!!!!!, srdačno se pozdravila s mojom mamom, a moja mama ju je uvijek ili zagrlila ili nekaj tak nježno izgovorila da je meni s 4 godine to bilo malo mutno: bilo je nekak puno ljubavi i suosjećanja i neke topline u tom susretu, čekaj, ja tu sam za te stvari, mama, staniiii!!!!! Zorka je bila nekak zgurena, ko da se skriva od svijeta jadna, jako zgurena, da ne griješim, možda i grbava, sitnička, i uvijek me je lepo pozdravila a ja sam zujala, osjećala sam da je tu nekaj drukčije. Otvorila bi vrata, tako pao taj izljev nježnosti, uvela nas kroz ogroman stan do tog nekog dnevnog Zimmera, i nestala iz vidokruga. I da sam pitala kaj se događa niko mi ne bi objasnil. Čini mi se da sam jednom pitala ko je ta teta Zorka, ali je stara imala dobar običaj reći – jednom ću ti ispričati. Pa je tak i bilo, a za sekundu posle ja sam se već bavila svojom gipsanom ili kakvom, lutkom Virdžinijom. I ona je sad pokojna, morala sam ju hititi kad se bivši uselil. Ko i SVE ostalo. Jedino je ostalo to malo sjećanja koje polako vadim iz glave:

Mama se užasavala kad sam morala ostati sama iz nekog volšebnog razloga s gospođom profesoricom doktoricom Nadom, koja je nekad i k nama došla, nije bila od onih nekih hoh(štapler) nobl. Stara se bojala da bum nekaj zbljuvala (a bi ja, samo kad me se izazivalo!) jer je prof. Nada bila žena bez djece, a neko s 4 godine ak ne postavi 274 pitanja u roku 10 minuta, nije normalan. Obožavala sam gospođu Nadu jer se s njom tak dalo spikati, pardon, šprehati, sjećam se dviju tema, valjda više od dvaput ni nismo bile same: Pazi teme: Ja sam bila željna one “suhe” hrane, ono kaj se furalo na izlete na Glavicu ili Susedgrad, paštete Gavrilović, tvrdokuhana jaja, Zdenka sir i paradajz, a ona je pričala kak voli domaće juhe i bla bla, i to je bilo tak ludo zanimljivo da si to nemreš zamisliti. Tak je s menom pričala strpljivo, tak bez nervoze, tak je gledala u oči (njene su bile plave) i sa smiješkom razgovarala. Sva sam si bila važna. Ona - Sva meni u tom trenutku posvećena, a osim teta se zvala i profesorica, jebatećuk! Onda stara sve pokvari. Jedamput me stara morala odvući, uz salve smeha tete Nade (uvek sam morala reći ili gospođa ili profesorica, a meni je to bilo glupo, fućkalo se meni kakav epitet je pred imenom, a žena hoće s menom šprehati). Da, a tema je bila – kihanje. Nemreš si vorštelen (imeđin recimo). Razvezla sam kak mi je štos kad te škaklja u nosu pa kihneš i zbudiš tatu (mamu nisi mogel zbuditi, ta nikad nije spavala) a gospođa profesor oberlajtung Nada je rekla da se toga užasava i da joj je to muka, pa još dok rupček vlovi (mislim rupček, platneni, pa štirkani, pa speglani, pa složeni pa u pizdu materinu, još nije bilo papirnatih!).

Jedno od saznanja kak se živi u centru grada, u stanu veličine nogometnog igrališta (naspram divne, ali ipak samo garsonjere u Selskoj) bilo je održavanje hrane. Kak su frižideri bili tam negdi, u Americi još u povojima, pričala mi stara kak je svako tolko, valjda po dogovoru, dolazila dostavom komadina leda (dr.sc.prof.ober....) Nadi doma i taj komad leda je onda držal temperaturu, tam negdi valjda u špajzi, radi namirnica, jeltak. Nisu mi to nikad pokazali, valjda da nekaj ne zaželim, a želila sam sve. Normalno kad sam jednom tjedno dobivala okruglu! čokoladnu torticu ili čokoladu životinjsko carstvo, često i to na pol – pol bratu, pol meni, jer je lagal da on nije dobil, a dok je stara izreagirala, bilo je kasno.

Kad su sve te tete i titule poumirale, saznala sam tko je bila Zorka na koju je s puno nervoze teta Nada vikala i tjerala ju s horizonta.

Mama tete Nade je bila (pričam kak mi je rečeno) prelijepa žena, imala je troje djece, od kojih je jedno bila Nada. Gospon muž odnosno Nadin tata je bil na nekom položaju pitaj boga, generalskom ili ono, odma ispod kralja valjda, radilo se o Staroj Jugoslaviji, pa ko kuži ko ne, nije bilo Jugoslavije ni FNRJ ni SFRJ, alzo, valjda između dva rata, ili između Križarskih i prvog svjeckog, tak nekak. Tu je počela jadna priča, a s uvodom mame Melanije meni onak maloj, doduše više ne 4-godišnjoj, da se muž ili žena nikad ne trebaju na duge periode udaljavati, jer – jer to je tak. Pa vezano za to: Kak je gospon odlično zarađival, imala je Nadina mama i sluškinju i dve kinderfrajle, i to, ali je žena bila osamljena jer je on zbog posla puno izbival od doma. Ovo mi dalje malo vuče na Anu Karenjinu i/ili Jadnike, al dobro.

Na neki način, mislim kao gost kojeg je Nadin tata doveo na večeru, je u život Nadine mame ušel neki super kavalir (u prevodu: đentlmen, frajer ili lik), sâm jako herciš (hencom) i planula ljubav. I seks. I desilo se dijete. I žena ponesena osjećajima strasti, zanesena, i mada uz silnu patnju za svojom već rođenom djecom, ode s tim čovjekom, sve je trebalo biti ko u priči, da nije već bilo to troje doma i zakašnjele pameti - i da život nije život.

Nije potrajalo dugo, izluđena grižnjom savjesti, tko zna što je sve proživljavala i koliko patila, što je radila i sebi i tom djetetu u sebi, majka se ponizila (dobro da ne čujem vijuge koje ovo čitaju) i doslovce na koljenima došla natrag mužu, ocu svoje djece, klela se da će još nerođeno dijete dati posvojiti, da skratim, bila je odbijena, i negdje – tamo, je rodila kćer. Zorku. Kakve posljedice mora imati dijete čija majka pati cijelu trudnoću? Zorku je biološki otac odbio priznati, valjda jer je i sam bio povrijeđen, majka je ubrzo umrla u psihijatrojskoj ustanovi, i ne znam kako ali je dijete, što nesretno, što napušteno i ostavljeno životu na nemilost, završilo ipak u Nodilovoj, neškolovano, odvojeno od zajedničkog stola, imala je osnovne životne uvjete, za pojest i za obući, čak su se i te famozne kinderfrajle i tko već, prema njoj odnosile ko prema fačuku, što je i bila, a za ono vrijeme to je bilo nekaj prestrašnoga.

Sva takva djeca, koja se daju usmjeriti i dovesti pod općenito postavljene društvene normaative (moram biti iskrena jer sam na momente pretužna i nemre me niko shvatit ko me ne pozna ili tko isto nema dijete s poteškoćama u razvoju), dakle djeca koja nisu retardirana, ali su recimo drukčija, imaju neki naglašeni talent. Moj sin ima sluh za bogove i često me kritiziraju kaj ga nisam usmjerila u tom muzikalnom pravcu. Samo malo! - Bilo mi je važnije da prohoda, progovori, čisto progovori, da nosi aparatić za zube, da nauči čarobne riječi (izvoli, hvala, molim, oprosti), da se uspravno drži u tom žikljanju u visinu, završi neku srednju školu i da se zna ponašati i raditi. Budući da zahvaljujći okolnositma nije svojedobno bilo doma ni za kruh, doslovce, nisam bila u mogućnosti snositi ali nikakav trošak dodatnog glazbenog obučavanja.

Zorka je ostala nepismeno čeljade ali je obožavala operu. Kako nije bila divlja, a ništa joj se nije pružalo, u operu je išla. Ne znam tko je snosio taj teret, kasnije je, i to mi je tako rečeno, satima sjedila uz radio i slušala ozbiljnu glazbu. Tko zna kaj se događalo u toj glavi. Zamisli biti sam, a centar živoga grada, a mame nema, a nitko tvoj (osim troje polubraće koji ni ne znaš kaj su ti, neki čovjek koji ti nije ništa, a važan je u tom prostoru, važniji od boga). Možda su ju skrivali od javnosti, možda ne, tko zna kako je onda i kakva i je li bilo socijalne zaštite, čoveku s tim društvenim položajem lako da niko niš ni smel reći nit ga prijavit? - sad je i tako gotovo - uglavnom kad sam počela slagati kockice, ona je već bila grozno stara (40 godina valjda) i tretirana ko zadnja sluškinja. Ta glazba joj je bila sve. Teta Nada je bila generacija ili dvije ispred nje, ali je Zorka umrla prije. To sam saznala kad su već svi bili pokojni, a kad se mislilo da ne slušam (uopće većina odraslih misli da su djeca debili!) spomenulo se s odurno puno važnosti i osjećaja prestiža – je, svi su diplomirali vani, je, je, Nada je diplomirala u Sorboni. Sorbona je ime koje se lako pamti, podsjeća na – sodabikarbona - a bila sam tad sigurna da je to neki dio iza Dubrave, jer je tamo u Dubravi Miroševac i uvijek je tam bilo cvijeća i bilo je jako šik, pa je tam i ta Sorbona.
Ustvari, povrijeđeni otac je svo troje djece dao van na studij, jer je bio dovoljno bogat, a da se u Zagrebu ne sramote, bože me sačuvaj, s fačukom doma. Na kraju svega je mama objasnila da u generaciji kojoj je pripadala teta Nada nije bilo puno žena koje su studirale, a još manje bile doktori nauka.

Ja imam jednu Zorku, treću od troje nekadašnjih curica, s kojom nisu znali kaj bi pa su ju puknuli na studij u Zagreb, tamo nešto da završi kljavu i violinu, to i nije nešto, Muzička akademija, to se tada nije smatralo nečim, faks je bio pravo i medicina. Al nije bilo love, pa eto, moja Zorka završila violinu (moja stara bi poludila da ju je upoznala, violina je bila nedostižna umjetnost i mami i meni, a eto, koju može svladati samo moja Zorkica, a ona veli za sebe da je žena koja zna dvije note, razumiješ ti mene).

Kad sjedimo za kavom tam negdje u centru grada, samo zato jer nam je to najspretnije, moja Zorka priča o životu, a ja samo zevam u nju, prolaze kolegice s posla, vele, da si vidiš facu, ko ti je ta, pa s tolko pažnje i zanimanja se ne gleda ni ljubavnika.
Kolko se sjećam, samo sam jednog tak gledala s obožavanjem, a nije mi nikad postal ljubavnik, a s ostalom (dvojcom, naravno) se nisam puno baš ono - gledala.

Kad promislim, naslov ne odgovara tekstu. Al po tome bi svaki post mogao imati naslov – život.

Najdraža stara Kljusino, evo, tebi za inat: kao ti me poznaš pa znaš da nebum sobu ofarbala niti ove godine. Zajeb! Gotovoooo. Ukratko 2 i pol ćuke smo samo skidale tapete kaj je pokojna mama jako solidno zalepila još pred 29 godina, imale smo tri kratke čik-pauze (znam: Užas! pušimo!). Ono, počele u pol dva, po danu, molim, tak je htela mala, a ona je bila meštar od fešte. A bilo fino toplo. Sreda. Imale smo osim čik-pauze i ponešto pitanja je li ljepilo bilo besplatno ili je stara bila i u podznaku Škorpija, ovak nekaj solidno zalepiti može naravno samo Škorpija. A tvoja pradavna obećanja da buš pomagal, s tim smo si rit obrisale – viš kak smo šparne, di god se može. U svakom slučaju da si tapete lepil ti, već bi same pootpadale pa šteta kaj nisi.

Se sećaš kad ste ormare ti i moja ćerce rastrančirali i nosili na odvoz glomaznog otpada? Odonda ti se nije niš promenilo samo kaj su se u neke rupe u zidu uselile neke bube. To sam tada pošpricala s WD-40 jer drugo nisam imala, na drugo ne reagiraju, a jedini parfem je mala donesla iz Turske, to je prefino za bube.

Alzo, sve one tapete, polite s kavom, vodom, mlekom kaj mali ni htel vleč iz flašice, oni drugi tapetni komadi koje mali kad je prohodal nije uspel do kraja podrapati, sve rupe od čavlih; od onih daskih kaj je još Miha metal (Isuse, pa to je bilo 1975., je, al stara je u međuvremenu ipak menjala tapete!), sve smo to zakrpale glinamolom. Naranđastim, daj zamisli, kud naranđasti glinamol, valjda da zgleda ko glina. Pa smo to prefarbale s belom farbom. Veli ona, jebote četka, tu mi je zid rozi! A nije, ak zmešaš naranđasti glinamol i belu farbu, to mu dođe nekak krem, ha? Boja svijetle gline, hm?
Viš, viš, mogla je nacrtati bika i čoveka s kopljem, odgovara tim nacrtima u pravim špiljama a soba je bila ko špilja... Je, kaj, Konjino, nemreš se sve odma setiti. A tebe niti blizu, jebe se tebi, ti u Vrapču u bolničkom parku spikakš sa svojim pajdašima. Si opet dal onom starom za pljuge? Samo mi još prigovori kaj dete pljuga, konju jedan! Ja se iskreno čudim da te još nisu zaprli. Nisi agresivan, pa zato. Al ne treba gubiti nadu.

Moram ubaciti, ti buš to razmel, ti sve razmeš: kak je ona imala gadan filing u vezi onog putovanja, tak mene celo vreme piči da bi neko mogel (ne da i bude) potrgati nogu, ono, dozirani osjećaj da bu nekaj otišlo po zlu. Al joj ne govorim jer znam reakciju.

E, i: kad smo vidle kolko tih rupica ima u zidu, onda smo samo prefarbale, onak seljački i rupe sad odstoje zakrpane glinamolom, a rupice su pokrite onim skupim slikama nepoznatog autora, a koje se opće ne uklapaju u ovak seljački grubi ambijent. Ali špilja je ipak dezinficirana ak niš drugo. Izbacile smo i tepih, Zauvek. Ne znam zakaj smo kupile zaštitnu plastiku, sjebala mi je sve gdi se našla jer je bila pošpricana od farbe pa ju je samo raznesla. Mala je podrapala na 4 dijela par velikih bijelih stolnjaka, ručni rad na ružice i visibabe i to, domaće platno, trebalo joj je krpa za brisanje, kuiš. Moderno dete. Ja šutim, sretna kaj neko dela. Kak sam ja treći dan lipsala, mogla je podrapati i mene na četri dijela, bila sam samo sretna kaj ju Melanija ne vidi. Onda smo otišle Kod džezve na kavu pa smo srele drugu Melaniju, isto Škorpiju i tak.
Strop zgleda ko šahovnica, kak je mahala s onim valjkom, tak je i pofarbano. Ko šahovnica, glupane. Znaš ono ko neka sporcka igrališta kad ih kosiju uzduž i poprek, kuiš? Joj kak si ti glup!

Vugleci kaj sam krpala s gipsom izgledaju tak strašno da se čak i Biba smijala i veli oooodlično – da kaj fali, da je to modern art i bio bi odličan izložak u Modernom muzeju umjetnosti ili kad već, al da bolje da tu ostane. Ona se opće ne sjeća kak je soba izgledala prije. I ja sam zbog toga sretna. Kak se ona ovih dana seli, vraća mi moje slike i dodala je još dve svoje, jako fensi, skuplji okvir nego taj neki papirus iz Egipta, još bu ispalo da je Tutankamon to crtal, ali tak blesavi nismo. Taman da pokrijemo ostale rupice, a trebala bih i neki prizemni ormar, al dobro.

Moja kćer je genijalka. Presvukla je navlaku na malom stolcu, da si metnem nogice svoje nježne, stavila mi jastuk pod leđa na daktilo stolcu da mogu leđica od 120 kila nasloniti - i veli – evo stara moš gledat kak ja perem pod. Pa sam gledala i prigovarala dok nisam pretjerala. Onda sam odjurila u dućan i kupila joj šteku bijelog Marlbora (ne urlaj!) a na kaj je zinula i vikala pa ti si luda, za tu si lovu mogla majstora platiti, bar bi ti soba bila pristojno pokrečena. Sere, nijedan majstor ONU sobu ne bi zel delati ispod 3 milje, bez materijala, samo ruke. Ovak je jeftinije, jest nakazno, ali je čisto, moje i – ipak pofarbano!

Ak oš vidit kak zgledaju prozori, izvoliš doći. Nebum ti ih ja nosila. A znam da te niti ne zanima. Znam da nebuš došel, ti si Blizanac, ti si sasvim neupotrebljiv, znam po sebi, osim ak te treba zbuditi navečer u 11 i plakati na telefonu do pol 1. Imaš pravo, i to je lakše nego se po ovoj vrućini jebat s farbom i tapetama. Inače mi se urušava vanjska fasada, znam, znam, trebam reći predstavniku stanara. Čekaj, ima vremena.

Onda smo ustanovile da nismo skinule karnišu, onu starinsku, tešku. Onda ju je mala skinula. Ali nije skinula onaj teški samteni zastor. Onda smo ustanovili da tu nema niš za farbati jer se od karniše i tak ne vidi, pa ga je išla vraćati. Kak zastor nije skinula a oće staviti na silu karnišu natrag, stane na stolček s jednom nogom, s drugom na prozorsku dasku, zanese se i strmopizdi skup s karnišom i samotnom (?) zavjesom na leđa. Nadesno. Tam di je ona nefunkcionalna željezna plinska peć Termo 4. Udari dijete glavom u ćošak. Ja zaurlam zazivajući Isusa i dižem ju, kroz glavu mi prolazi – joj, jel živa, joj, a di je krv, joj a ak je samo (samo!) kičmu potrgala, možda ju bolje ne dirati. Ona me gleda, mislim nekak ukočeno, ne, ne, sigurno je umrla.
Onda veli – a jel se ti ljutiš?
Sa zazivanja sina boziijeg sam prešla na pizdu materinu i pipanje njene glave i leđa, pitam jel živa.
Veli ona - a zbiljam se ne ljutiš? Mama, imaš oči ko sova, kaj ti je?
Reko', da reko', zaurlah (jel to aorist???) kaj - kaj mi je, dete, jesi čitava mogla si se ubit, jel te boli, jel...
-A daj mama smiri se, nas su na karateu učili da pri padu glava nikad nesme udariti o pod.
- Ma nemoj me batje, a nisu vas učili da pri padu glava nikad nesme udariti u vuglec Cvetnog naselja, ne, ne, u vuglec metalne Termo 4 peći, jooooj, jebate, ukenjala sam se ko grlica. Čuj, a di te boli?
- Mama kaj se zbiljam ne ljutiš?
- Čuj mala, a zakaj bi se ja trebala srditi, ajde reci pa budem, samo da si mi ti dobro.
- Pa viš, potegla sam karnišom po zidu. Pa je ostala crta.

Mislim na ovakvo savršenstvo poput naših novih zidova, fakat ta crta zgleda ko ukras.

Jel ti Konjino opće kužiš kaj ja tebi oču reči?! Koje to dete hemunge ima u glavi od bivšeg oca, njoj je kaj je podrapala zid koji i tak na niš ne sliči, a da i sliči! - a ne to kaj se fakat mogla ubiti na mrtvo. Joj ti si tak glup. Ko stup! To dete bi moglo vlastitu decu imati (nadam se da nebu dok sam ja živa) a još ima u glavi oca pa kao lako za njenu bulju, život, wte, ali - ZIIIIDDD!
Posle sam joj predlagala nek to ponovi, jer nije mi jasno kak se nije ubila, padala je sa pol metra stolčeka pa metar ili kolko od prozora, pa njena visina, drito na peć, ne znam, valjda je Allah pazil na nju. A i u crtama dlana joj piše da bu živila do 30 (mora diplomirati jebate, kaj bu na epitafu pisalo – završila gimnaziju???? sramota jebote!) pa valjda joj sad još nije bilo vreme.

Jel od silne familije opet neko u drugom stanju, kak su deca, kak Majin faks (to znam kak je faks, to nije faks, to je madhouse, tam je i moja zaglibila), mislim kak idu ispiti.

Usput, uz zid di je prozor nema dijela lajsne za pod, to se bilo otkačilo pa je bivši hitil u smeće trebalo je samo jedan čavel zabiti. Al nema veze i to predivno zgleda, nek on nije tu i samo nek mi je dete živo. Još usput: jučer mi je tak digla tlak da sam celu noć buncala i tresla se. Ma to bezobrazno i sebično, kad je mali normalan, kolko on to može biti sa 16 godina i s onim ocem, onda mu ona poždere njegov! sladoled i ima ONA izljeve ljubomore i bijesa: Daaa!, otkad se on rodil na nju se ni ne misli, da ja ne znam kak je to biti stariji brat/sestra (to se sad odnosilo i na mog jadnog buraza, jadni oni dva stariji od nas dva, kužiš) sve se malom daje, bla bla (on stoji paraliziran, dagle ukočeno u mene, a meni vilica u nekom čudnom položaju, niš ja to ne kužim, nemrem do riječi). I tak, valjda to kaj sam joj oprostila kaj se nije ubila ona pretočila u to da je samo ona moja i da je sve za nju, ne znaš, ne zna se jelbu mozak ikad spoznal sam sebe.

Tvoj sigurno nebude, ti si kreten i stari Konj i niš ne kužiš, a leni si ko lena bitanga. Želim ti odlično zdravlje i u moru uživanje. Pazi da te kosti ne povučeju na dno, kak zgledaš, ni tvoji bubregi nemaju potrebnu masnoću. Pozdravi sve doma i na moru starce.
Seka i dva štakora

Zahladilo, gadno, palo vreme na 30 celzija. ĐDŽurdĐDŽa! Pičimo veliko dete i ja u grad u pol 9, u 9 trebamo bit u Heinclovoj. Pa te zajebe ko nego ZET! Kasnimo, normalno, ali, javimo se, dobar kućni odgoj, kei ne? Onda pičimo u Zagrebačku banku na Trgu, uzmemo broj, odemo na Dolac, obavimo sve i sjednemo u Gracku kavanu. Zgubimo red u Zagrebačkoj banki. Ode zver po novi broj i proklinje sve hvacke banke, jadna ne zna da Hrvacka nema svoju banku. Dete neinformirano i negdje u dubini duše gaji nadu u domaju, a zna, zna u dubini duše...
Zovemo Sanju (iz onog dlakavog posta) na kavu. Veli ona - je evo me. Čekamo, kad ide moja Sanja: Pa ode u Malu kavanu. Zovem ju urlikom prek Trgača, svi su čuli osim nje, jasno, a škvadra sva fensi u Grackoj da se smrzneš. Gledaju s puno prezira, kakva je to seljača kaj se dere. A ja šparam 40 lipa, bože moj niko ne kuži da je jeftinije vikati nego zvati Sanju na mobač – aždaja od kčeri crveni. Ljuti se - da kaj se derem. To kaj ona u tramvaju veli jednoj babi koja ju je bez veze ispsovala – baba, popuši mi kurac, ak se oš svađat, odi vozaču! - to se ne broji (baba zanjemila, ovak nekaj fakat nije čula, al je bar prestala vređat moje nejako djetešce). Ja sam se pravila da ne poznam niti jednu.

E i tak. Ali: Ali Gracka!, veli moja Sanja kad sam ju ipak nazvala i objasnila da joj je Gracka iza leđa i da ima odlično dupe u novim hlačama (ima i inače) - Gracka je moja kavana. Ja sam se tu udala, veli Sanja, stvarno tak Sanja rekla, e, dosadna je već. A ja velim: Pa vidim kak ti je značajna, zato si se i rastala i zaboravila gdi je. Veli Sanja: Čuj Seka, ti si munjena (od nje niš novoga nemreš čuti) pa znaš kolko buš kavu platila? I gluperda naruči kavu bez mleka, e da bi ja jeftinije prošla. Moš si mislit. I tako, kad je došel račun pridržimo studentica i ja i Sanju i račun. Oću kelnerici ostavit dve kune, al kak je prošacala društvo, već je imala pripremljen kusur jelte, pa kad sam vidla da mi je vratila medeka (pet kn u komadu, za one koji barataju samo papirnatom hrvackom valutom), mislim dooobro. Ne moraš, a to kaj ak smo malo jeftinije oblečene od prisutne raje i kaj se više smijemo i kaj se opće smijemo i zabavljamo (aaaa, ne preglasno, ali za sebe, i ne merkamo ostale ko svi ostali sve - kaj ima veze). U svakom slučaju smo bile tiše od svih prisutnih menadžera kaj su tak urlali u mobitele, sve radni ljudi, ljudi od akcije, raspon godina od 75 do 76. Pa je!

Pa posle tzv. Zagrebačke, u Erste banku (mudri pogađaju da čistimo sve račune). Pa u Poštansku banku na Autobusnom (na Trgaču u Poštanskoj nezamisliva gužva, ja ne kužim to s penzićima al ni ne treba). Pa u poštu na Autobusnom. Pa u Kraš na Autobusnom (ili U Autobusnom, hm).
Pa u tramvaj. Ulazim, štancam kartu u novoj sedmici, vidim slobodno mjesto i pičim. Iza mene dotrčal živčani 18-20 godina star cigojner nervozno me gurka i kao pita – jel ja mogu malo proći. Naravno pikiral je na slobodno mjesto koje sam si ja uaktala prva jer sam prva ušla. Normalno da mi nije sel u krilo. Ne dam, moje mesto, i meni se sedi posle sve hodancije i stajanja. I s vrećicama. Revoltirano me strelja pogledom i piči do vozača, nema mesta da se sedne, a on si kupil najveći sendvič na svetu i pol litre vode i ljuti se kaj to nemre komotno pojest. Pa se još revolitranije sedne na onaj malo izbočeni dio di mlade majke parkiraju bebe, majke, e, maaajke koje očekuju da se celi svet divi kak su one majke. Jer su jedine, prve, veličanstvene, svete, imaju same Isuseke u kolicima i tako. Nikog prije majka nije rodila, valjda je teta!
U taj čas se isprazni mesto prek puta mene i ćerce se uvali. Al vidil i cigo da bu slobodno mesto, kak je bilo komešanje za izlaz, nije stigel, a ćerce ga nije niti vidla kaj namerava. Vrati se cigo na svoje mesto za bebe i u sav glas, gledajući moju malu curicu: JEBEM TI MAJKU MAJKU DA TI JEBEM PIČKA TI MATERINA DA TI PIČKA MATERINA DA TI JEBEM MAJKU! Pa svi gledaju njega, osupnuti. Dere se ko ja za Sanjom iz Gracke. A ja njemu: Hvala, hvala, (zabulji se sad on u mene), inače ja sam mama ovoj curi, a tebi – na isti način!

A, veli on, na isti način! Aaaaaha! Ćerce se sprema u boj u boj, misli evo rata braćo, sad će ona praznom šakom, karate udarcem braniti majku koja ju je do sad živcirala, al jebiga, jedna je mama, može ju živcirat ona ,al ne cigo (dobro, Rom!), kad se raja okreće i pada komentar kak se ja spominjem s ciganom. Ode cigo napred, nestal ko šprih.

Kaj me gledaš, velim kćeri, ko malu su me strašili ciganima, kaj sad nemam pravo glasa ni u tim godinama! Jebem i ja njemu njegovu majku, kaj je ona bolja od mene, to kaj ima njih 16, a ja samo vas dvoje, i to kaj - pa kaj sad.

Posle sam još otišla po kruh u Prehranu.

Moja prijateljica ima ribu u akvariju. Riba u akvariju nikak da krepa. Je l' to može od vrućine? Kontinentalne, ha? Oko joj se izbuljilo, bili kod veterinara, kapali neke kapi, u to levo oko, ma kakvi. Riba navršila 10 godina, sve ribetine iz akvarija pokrepale osim nje. Ne hrane ju redovno, ništa, opet ona živa. Onda ju hrane neredovno, stepavaju joj mrvice od kruha sa stola, ono, baš sredina od kruha, kao, možda se napuhne, al ništa! Ne mijenjaju vodu mjesecima, riba još živne! Sad se seliju i očeju popizdit. Selit veliki akvarij zbog jedne džukele. Da je bar velka pa da ju hitiš na tavu! Ništa. Ja predlažem da ju hitiju u more, pa nek otpliva u tropske vode, džubre nijedno. Eto kaj vrućina dela. Ima li kakav pametan savjet, a da se ne radi o ubojstvu ribe, pecanju i to, hvala.

Toliko onima koji kad veliš riba misle na komada, a puce misliju, ha, evo, horoskop, sad bum sve znala. Ma kak da ne. Alzo, kaj s ribetinom?!

(Would you please translate me to the second page of the street?)


Zovem onu Hitnu službu za dostavu. Express dostavu. City express.

- Halo, (veli ugodan muški glas), izvolite.

- Halo, dobar, dan, molim vas, je li to Pony express?

- Hm. Glečte, gospođo, Pony express je davno funkcioniral – gdi?

- Joj, uh, ajooooj, joj, a jeb.!, joooj, oprostite, znate, vrućina, a ja generacija malo ono....

- Gospođo, a kaj se uzrujavate po toj vrućini, osim toga, niste mi odgovorili?!

- A niš, evo, znam, znam, joj kak mi je neugodnjak, Wild West.

- Tak je, odlično. A gdi smo gledali kaubojske filmove?

- Pa, kino eto, Kozara, Kosmaj, mislim i tak, uh kaj sam se smotala.

- Savršeno, i još?

- Pa, Central kino.

- Gospođo, odlično, a glavna uloga......?

- Pa, Džon Vejn. I horsovi, kaj ne?

- Odlično gospođo. Prava zagrepčanka, čast mi je. Malo sam znate nostalgičan. Ubuduće, ak bute slučajno imali vremena opet za spiku sa vršnjakom, slobodno nazovite i tražite jedinog u službi ko je čul za kino Central, po broju s kog zovete osjećam da ste blizu. (Točno, fakin stari.)
Baš mi je ovo popravilo dan, vjerujte... Ako ste se zacrvenili, a gledaju vas, recite da sam vam hofiral. A sad, ako ste voljni, evo, poslušat ću vašu želju i odgovoriti na sva pitanja. Nekaj znam i o konjima, uglavnom dvonožnim. Daklem, ovdje City express, Zagreb, izvolite gospođo.

Prokleta bila ako lažem, a ne lažem ni to da mi je još i sad neugodno. Koja sam ja seljača, da Pony ekspreks, čovječe. A za kraj, pazi: Od nas 6 u daktilobirou niti jedna jedina fufa (osim mene) nije skužila da sam rekla poni ekspres, samo je Eva primijetila da sam postala purpurno zelena i veli – Seka, oš krepat, si popila amoxil (lek protiv high life tlaka), bu te šlog trefil, glupačo!!!

Ne vjerujem ni u jednog boga. Ni u boga jokinoga. Kad to izjaviš onda zapravo priznaš sve bogove kao takve, al kao tebi se niti jedan ne dopada jer, krajnje, zahtijeva od tebe neku re/akciju. Da mu braniš boje, da eventualno ideš u crkvu, džamiju, bilo kaj, da štuješ neke praznike. Ali pošto su ljudi tuke, vjerniku je dosta reći da ne vjeruješ u njegovog boga pa da uzburkaš tekućinu u njegovim žilama, krv, vodu, kajaznam, sad ljeti valjda pivo.

Dost mi je i državnih praznika (ni u ovu državu ne vjerujem, viš!?) jer ne znam koji je komu/čemu posvećen, a i užasno pobrka ritam rada, ako si zaposlen, mislim, e, nije ovo Juga. Ak bum sad brojala praznike, ko bog ih je 16 (što moš naštimati s obzirom na to da si heretik ili ovisno kaj priznaješ ovoj nazovi državi).

Pa kao neću ja onda ni u što vjerovati. Vjerujem u prijateljstvo, više ne onako romantično kao u mladosti, ali vjerujem. Evo živog primjera Bože zvanog Pub (interni izraz za konja), ne očekivati od prijatelja savršenstvo. Možda prijateljstvo najbolje počinje tako da od TEBE ne očekuju savršenstvo. Mislim da je naše tako i počelo.

Ovih dana mi se nameće nekako samo po sebi da počnem vjerovati u pizdarije vezane za broj 16. Broj tramvaja prvo, jasno. Disbalans Hormona (moj sin, 16-godišnjak) ne zna kaj bi od dosade pa zeme pokaz i fura se po gradu. Pa sve zna, al još nije kužil kam fura 16-ica, a ja ne znam jel postoji opće. Pa kućni brojevi 16, e, takvog susjectva nema čovječe u celom Novom Zagrebu, beš mi sve! Osim kućnog broja to mogu biti i raznorazne druge pizdarije. Recimo, moja stara me šupila prvi i zadnji put, kad sam imala 16 godina. Nemre me niko udariti s obje strane lica jer bi to značilo, ke ne, da mi je kožu ogulil..... Ko gnjavi - alzo, šupila me žena s obje strane lica (to može samo moja mama) kad sam imala 16 godina.

Ja sam svoje klince znala vudriti po guzici i prije njihove šesnajste. Smatrala sam puno praktičnijim izudarati dlanom koji posle peče više nego njih guza, nego urlati na dete 3 i pol sata kak je mama na mene. Urlanje ostavlja dalekosežne, ma, doživotne tragove. Fliska ili naravnata rit prođe. Trag na licu poslije zgubi crvenu boju, a rit se opet ispupči, ko u crtiću.

Kćer sam htela flisnuti kad je bila bezobrazna, ni teško pogodit, sa 16 godina, a ona me automatski blokirala. Ono, oš tući dete ali ju šalješ uporno na karate. Tak, kad sam nakon blokiranja (jebate kaj sam se zajebala, još me sad ruka boli kak sam se na kost nabila) viknula ja njoj: spusti ruku! i pljusnula je, bilo je i slabo, ali - to je bilo njoj ponižavajuće, meni ponižavajuće, općeponižavajuće i zadnje.

Onaj skvizac od 16 i nešto me raspizdio sinoć, oće van u pol 10 navečer. Od jada bih ga i pustila, jer u toj dobi si tak koncentriran da postigneš ono kaj si utuvil u pubertetsku bulju, da je tome teško kontrirati. Uporno ko smrad! A dok se vrati, ti brineš. Do povratka analiziraš koji ti je vrag opće bil da ga pustiš. Kad se vrati (a jebe mačku mater, mrcina, stoji pred haustorom, na strani zgrade di ja nemam prozor - i čeka mojih 16 poruka i 61 poziv, pa kao – Evooo, kaaaeee, evo blizu sam doma, kaj noriš) onda dok se skine, opere, oće novi ručnik, on bi još nekaj jel, pa narudžbe kod Mice Trofrtaljke, nek mu ja pripremim, nemre on sam. A kak ja neću, nek mu to radi onaj medved od oca, onda je to tak da uglavnom pojede sutrašnji ručak za nas troje. Što rezultira sa 16 novih sijedih lasi na mojoj bulji.

Pa: 200 puta ide pišati, provjerava jesu li vrata zaključana, traži hlače od piđame, onda shvati da sad spava samo u gaćama. Trebalo mu je dva mjeseca da shvati da je ljeto. Pa ti provjeriš koje su to gaće, a ono kupaće koje sam zimus uz popust platila 130 kuna sad iste koštaju 20, bez popusta. Čekam da još padne cijena pa da ne kupim ništa.

Kad je brat imal 16 godina, ja sam imala nepunih 8, pa on meni dođe sa štosom (uvijek me vlekel za nos, to tak starija braća rade). Pa mi veli, gle, Seka, daj papir i olovku, aj, buš brojala: Ja bum govoril a ti vleči crte na svaku naglašenu riječ (koristil je moj sluh, jebemumajkunjegovupolovicu) ni riječ, ni slog, al kaj sad, glavno da me zabezeknul svojom genijalnošću: I, veli, i onda iz zbrojiš kolko ih ima. A ono:


Pišem, pišem šeenajst. Kad na-pi-šem šeeesnajst, ko mi neće vjero-vati, neka piše sam!


I ja zbrajam, ideš braco, fakat 16. E pameti majketi!!!

Uglavnom, dok se 16-godišnji mudonja složi u krevet, meni je vrijeme za ustajanje. Živčano, nespretno dizanje na posel: vruće mi je i što sam starija to teže podnosim. Jednog dana, tak sam odlučila, bum geknula samo zato da ne dočekujem više ove vrućine. Ne želim biti Petar Pan. I još bu mi se dogodilo da ponovim 16-u godinu, hvala, ne bih ja.

Od moje Micike dečec isto imal tako jednom 16 godina. Posle je u tri godine vlovil 19-u, zanimljivo. I tada ona meni pričala: Ulazi moj Micek u stan, hita školsku torbu, proklinje ZET i vožnju (jako fino dete, jako smo si dobri!) opere ruke i sjedne za stol. Majkica dotrči s ručkom a on viče:

Dost mi je svega, al znaš kaj onda dođem doma i gledam tebe... Čuj, znaš kak mi ideš na živce? Gledam te i ide mi na nerve i ta tvoja kratka kosa, i ti beli zubi, i kad čujem da kašljucaš i da buš zapjevala, sav se ježim. Znam sve tvoje fore, to mi tak sve skup na jetra ide. Do boli, alergičan sam na tebe, totalka! Užasno mi te teško podnositi.

Ali te ipak jako volim!

Sreća pa nas poznaju u birtiji gdi smo urlikale od smeha na ovaj sinekov povijesTni iskaz.

Taman sam bila pri kraju te nesretne 16-e godine, zaljubila sam se ko nikad prije ni posle. U jednog Zdravka, klerikalca brate, čitaj – ništa prije braka. A bio naboj u zraku da bi zamijenilo sve kineske pirotehničarske marifetluke na Bundeku. Ali ništa! NIŠTA! Zahvaljujući njemu, ma kaj zahvaljujući!? - Njegovom krivnjom ostala sam djevica još nekoliko godina, sve me sram priznati. Nema veze, zato me bivši 16 godina braka zvao kurvom. I to je nekaj.

Neš ti vraga, eno ona mala Tena Šikić 16 godina stara a rastura DŽudo ko velika, ideš DžurDŽa. Sad je na TV, sad sam zgasila jer ko zna kaj bum još saznala o broju koji mi je tema.

Da ne rastegnem na 16 stranica.

Uostalom, kaj se ja tu objašnjavam i ganjam duhove. Veli narod: Taj ti (na primjer: pjeva) sve u 16. Jel tak veli narod, veli. Pa sve u šesnajst.

A ona pjesma? Ide cura preko sela, šesnajst posto nevesela?

Ko ne zna tu pjesmu, magarac! Šesnajst puta magarac, može i tovar.

Naslov u novinama: Doktor hitno pozvan u bolnicu, ostavil dete u autu, dijete umrlo.

A je li se iko pital zakaj dete nije mogel neko drugi pričuvati?

Vijest dana na TV: Zaboravili klinca u autu, otišli na veselicu, dijete umrlo.

Možda su ljudi presiti svega, željni malo zabave, ne opravdavam i ne branim, svakako će im savjest biti najgori pratilac celi život. Ali trebalo bi čuti sve, ne samo golu vijest.

Komentari su duboko osuđujući, strašni. Svi su, pogotovo roditelji, zgranuti i tako.

Zato je predviđeno da dijete ima mamu i tatu. E jesam pametna, nema mi kraja. Imam još argumenata, pazi: Ne moraju biti ni biološki roditelji, ali da se tako ponašaju. Ko mama i tata, u segmentu roditeljstva, jeltako. Većina dece (meni se čini – svi!) imaju dede, bake, tete, strice, ujkove, sestričnih i bratića ko u priči, i tak svi imaju nekoga. Ja sam imala samo moju decu a oni mene. Bivši je vredil za još troje dece i krdo ludih koza nezajažljivih u svakom pogledu. A ja samo jedna. Pa ti to sve zbedinaj i obnašaj. Kad se, a sve tjeram to iz glave, toga sjetim, izlizano je reći, ali mučno mi je za istač.

Dijete je divan ali težak teret i svatko bi trebao pogledati film kaj ga čeka, prije nego se odluči za suludi korak – postati roditelj. Uvjerena sam da bi čovječanstvo relativno brzo izumrlo; e veliko šteta, da to krasno ljudski rod propane, iiiiih - rekla bi moja baka mađarica koja ih je 6 rodila.

Sama sam dugo sa svojom decom, a tako će i ostati. Mrzim kad mi neki onda veliju – čuj, pa tebi je fakat teško, a ti kao sve kroz zajebanciju. Ono, ja stvarno sve kroz zajebanciju, psihićki idem na živce, veli ona pa kak ste tak neozbiljni. Pa se čuje kaj je rekla, pa veli, ma, to je u redu. Pokrivam se sa zajebancijom ko s poplunom (po ovoj vrućini s plahtom, okrenutom na hendek).

E, nemoj mi joke reći da mi je teško. To je moj život i kažu mi da ga dobro nosim. Nemoj mi otvarati oči da vidim kak mi je teško, kad ni plakat nemrem. Prošlo me još u pubertetu. Kad mi zapne pa me vidiš nabrijanu, uopći stvar, reci - jebate, tak i moja kćer, sin, ah svi su isti. To bi mi pasalo jer i nije daleko od istine.
Pokojna mama Melanija je često govorila: Roditelji su najgluplja stvorenja na svijetu. Točno. Uvijek popustiš. Na kraju.

Može li netko ko me pozna reći da se nisam brinula za svoju decu? Može mi prigovoriti samo moja kćer da je bila neko vrijeme u drugom planu, kad se rodil Mikulandra za kog nisam znala bude li prohodal i progovoril. Danas to čini vrlo uspješno što me jednako zabrinjava jer mu je na drumu prije nego na umu, a kad ode i veli bum došel u 9, sretna sam kad upadne u 11. Navečer. - A kaj se brineš, šetal sam po Trnskom i slušaj mjuzu, kaj mi se može dogoditi. Pa fakat kaj ja serem kvake, ono, kaj mu se može dogoditi. Da nisam vezana za danu riječ, svašta bi tu pisalo. Što mu se može dogoditi.

Poslije jednog izuzetno teškog perioda, kasnije su mi objasnili da je to lagani živčani slom (postoje li lagani i teški, a valjda, nemam ja na to pravo pa ne želim ni znati), imala sam one-mum-show. Vele da je to bil takav slom, nisam urlala ni razbijala nego nisam funkcionirala, samo automatikom, ono, skuhat, odnesti smeće, oprat suđe, sve kaj mozak naređuje svaki dan. Samo prastari film. Zombi forma, mozak uklju. - isklj. Off. Sama s decom, opće ne pamtim di je bivši bio.

Daklem, idem tu na plac, parsto metara od kuće, i mali ide s menom, na biciklu, imal je 5-6 godina. Kak je u to vreme još radil na trostruki mlazni pogon, ostavim ga s biciklom na uglu recimo placa gdi se može okretati ko zvrk, i di nije prometno. I reko – tu me čekaj (i još 10.000 objašnjenja što me maksimalno izmučilo jer ni spavat ni piškit noću bez mene, ni sekunde bez mene, očajno, iscrpljujuće, luuuddddoooo). Kuham, recimo, a on mi pod nogama, igra se na podu, a ja? - mogu ga slučajno zalit nečim, ma nije za živit bilo.

Pokupujem stvari, pozdravim Milku, zjalem se sa 160 baba za koje ne znam kak se zovu, one za mene još manje, i krenem doma. I nekaj mi fali. 50 metri od placa, taman sam prošla bivšu Namu, nekaj mi fali sve više, mukutitetkinu, pa dete sam zaboravila! Vratim se po njega, on ljuti kaj pes, da di sam tak dugo. Viče na mene, srditi, di sam kaj sad, on tu čeka!!!??! Veli i jedna piljarica – pa kak možete dete tak dugo samo ostaviti!... Normalno da mu nisam rekla da sam ga zaboravila. Gle mišek kolko mama nosi stvari pa to je trebalo sve kupiti i taaaaakooo. Ne zanima ga. Srdi se da sam ga zaboravila (ma nije, mišek, ne bi mama!!!) i da se tak jako srdi, jer se zbiljaaaaaaaaaaam jaaaaaaaaako SRDI I DA ZNAŠ DA SE BAAAAŠ SRDIM, SKKORO SAAAAM DOMA SAM OTIŠEL!!! Eh, a meni drago da ga čujem živog, da se srdi, da viče na mene i jelte da je čak pokazal samoincijativu, on bi i doma otišel. Kritika na mjestu. Bučna, iskrena, pravedna, najslađa kritika koju sam dobila u 40-ak godina kolko sam mama.

Ipak sam si nabila grižnju savjesti. A nisam imala s kim to podijeliti, zapravo mogu reći da sam imala gadnju grižnju savjesti, i nisam se baš volila. Smatrala sam to nečim prestrašnim. Pa sam to drugi dan ispričala mladoj profesorici u SUVAG-u za koju sam bila sigurna da će me shvatiti. Ona me saslušala, užasnula se, i - preksutra je jasno celi SUVAG znal kaj mi se dogodilo. Čekala sam urgenciju socijalne skrbi, policije i ostalih, jer je moj život tada tim putem i s tim društvom i išao. Niš se nije dogodilo s političke strane.

Kad sam to ispričala mojoj Jagici, ona me pošmajhlala po bulji, ko bebu, i rekla – draga, ti si tako umorna. Al - bu prošlo.

Ona se toga ni ne sjeća, ma sto posto se ne sjeća.

A ja evo ovo drljam od pol 5 i sad idem na posel, pitam se zakaj bum opet danas popodne umorna. Nije da se žalim ali vani bu 70 u hladu (ako se i podijeli sa 4, meni sve isto, iznad minus 15 za mene nije radna temperatura) deca buju čekala da skuham, pa bu u kuhinji još toplije, a imam i neke obaveze (prokleti ponedjeljak, al bez njega nema utorka). Čak bu i velko dete došlo pred mene na posel da mi pomogne nositi stvari s placa (da ne velim da saslušam nove probleme s faksa, kak SC ne nudi nikakav posel i bla bla). A malo dete (nakon što mu napišem 10 poruka) bu otišlo skrooooz (ne sasvim, nego Skroz) u grad za neke papire u školu. I onda će mi po idućem pozivu na policiju na obavijesni razgovor susret s inspektoricom osvijetlati njen zaključak: gospođo Smith, evo, gotovi smo sa zapisnikom, mogu vam reći da zapravo imate jako dobru djecu i da ste jedna požrtvovna mama.

Koja bi tak rado zapalila nekam za 7 dana da nikog ne vidi ni ne čuje. Ništa mama, gasi komp i piči na posel. Budi sretna kaj imaš posel. Sve imaš, decu, posel, ma divota. Samo nemoj zaboraviti da to imaš, bar nemoj decu zaboraviti. Unikatni su. Ako ih neko hoće, jedu sve, sami brišu rit i tu i tam oće odnesti smeće, ali vrećica mora biti dobro zvuzlana.

Ja se popeh nabrh vrda.
I palu zalulim.
Pa sve slušam kako klepe rodeću,
kako kreke žabeću,
pa sve mislim – ki' će biše.

To nas je naučil Žika na telefonskoj centrali pradavnih dana u jednoj zagrebačkoj tvornici. Žika, nikad mi nije bilo jasno zakaj ni bil Joža, jer mu je ime bilo Josip i fakat je bil zagrebčanec, zagorec, nema veze al naše gore list, e, je, stvarno je bil genijalac. Samo je bilo pretužno kaj mu je mama bila još veća genijalka pa je da bi održala vezu s njegovim očuhom, dozvolila da joj sin izgubi vid. Prestrašno. Trebal je nakon operacije očiju biti neko vrijeme u mraku odnosno zamračenom prostoru, a stara ga šikne prastaroj baki na selo.
Nema to, vid se nemre nadomjestiti, kao ni što san nema zamjene. Naravno da je Žika rastural sve glazbene instrumente, ma sve do češlja, snalazio se masi situacija gdi bi mi dobrovideći zgubili pamet, da ne velim kak je, mada smo znali da pati, on – nas – tješio i popravljal, kolko je mogel, naše greške. Kolko put je lagal da nisam kod njega (direktor je zahtijevao da budem uvijek u sobi, ni na zahod nisam smela, jebate sad kad ovo pišem, mene je fort neko gnječil, to je moje poslanje na ovoj jebenoj Zemlji).
A kom god je bio loš trenutak, svi smo njemu išli i pričali. Ili ko je htel čuti koju suvislu, pa nasmijati se i tak. Sve je razmel, bio je van pameti diskretan, znal je kaj je život. Mislim danas – možda su naša imbecilna pitanja ponekad značila da nam nije stalno na umu to da je on slijep. Naime, jednom ga je Branka napala s opisom nečega, neke slike iz glave, ne znam više šta, i veli, a znaš trava tak friška zelena, ono, veselil bi se da si krava kak je bila lepa trava – i opali – joooj, Žika, sori, ja ti govorim o bojama. A on njoj: Nema veze Branka, znam ja nažalost da je trava zelena, i da je nebo plavo, i more...

Pa mu ja dođem sva hepi u ponedjeljak s najvećom džezvom na svetu i vičem boook, oš i ti kavu, napali oni diverzanti kod diše, mogla sam još sinoć doći kavu kuhat! - nisam ni kaput skinula. Kak je fino kod tebe, mir, tam ih u sobi već 574 (to je dugo bil simbol za – puuuuno) sedi i bla bla. Nego (čekam da voda zakipi) si gledal sinoć film, joj, jelda je bil dobar, e a najbolje mi je – tu se prekinem, joj, Žika, oprosti.

Malokad sam se tak posrano osjećala. Da su me drugi zajebali, jesu, al baš da ja tak provalim...

A moj Žika ko da me čekal: E, čovek mi ispriča film od – do, kak ga ja nikad (vidi se i po stilu pisanja, ke ne?) ne bih ispričala, čovječe, nisam znala kak da si vlovim lajavu jezičinu, potegnem i okrenem se naopački ko futrola za kišobran.
Pa na rastanku vičem, boook, vidimo se sutra. E jebešga.

Pa feleri koji se nisu (et d tajm) pričali svakom: pričam Žiki kak nisam navikla na radne subote i kak sam se prošlu subotu ustala, obukla i nemrem naći sivi pepita šos, a baš sam njega htela za posel obleči (morala sam ipak nekak malo bolje biti oblečena, nije bitno) i nemrem naći sivi pepita šos i naljutim se, sedim na krevetu u 5.15 ujutro (radili smo od 6 ćuki), nalaktim se na vlastito koljeno, zgledam ko Mislilac - i onda skužim da mi šos ne treba. Ne da bum išla bez šosa nego nem opće išla, subota je neradna.

Veli Žika: čuj ja sam ti tak jednu neradnu subotu došel na posel. Joj reko, nisi valjda. On se smije. Veli – jesam. Pa kak. A kak, veli, pa pješice (stanoval je blizu). I dođem ja i na portu i pospikam si s Jarom. (ne Jar za ribanje nego Jaroslav) - Ma daj Žika, zezaš. Pa kaj ti ni bilo neugodnjak. - Ne, kaj bi, normalno da mi je bilo, al sam zmuljal da sam nekaj zaboravil pa sam otišel tu gore na centralu, popušil jednu i otišel doma.

Aha, reko, sad me bar nebuš izdal. Nebum veli, opet se smije, jer bum te ucjenjival. Tak se srdačno smijal onak visoki i suhi, sav se tresel, a bil je to tak srdačni smeh, zarazan.

Znaš Seka, ti si jedna stvarno lepa cura. (OPS???!!!)

Šutim, kaj bum na takav komentar nekog tko ne vidi. Kuži on veli – Gle zgrabil sam te (zagrlio me i rekel da jedino mene na svetu voli i da bu me odma oženil, da kaj ja delam s Vladekom iz Montaže) i bez šlatanja, skužil je visinu, broj cicnhaltera i to. Pa je Nadu pital za boju mojih očiju, i tako kaj već treba da stvori predodžbu. Ne samo o meni. To tak ide, valjda. Da taj progleda, skužil bi tko je tko, naravno morali bismo šutiti, taj je osminke šapta prepoznaval. Uh to bi teže išlo, šutiti.
A da ne velim da je bil pribježište sviju nas kad smo bili žalosni, zvređani i potrgani. Ak nije bila gužva s pozivima, pa su mu ruke bile zauzete s onim čavlima kaj je pritiskal, e, centrala iz snova, samo bi pružil ruku dlanom prema gore i ti si svoju ruku, rukicu, šapu, ručerdaru, kaj si već imal, stavil u njegov dlan i sve pet. On te tak tješil a ti si lajal, a pozive bi samo preusjmeraval. I držite se više ne znaš ko koga za ruku, a ti se jadaš. Ha? Pa si ti misli.

Vrlo rijetko je tražio pomoć, a kad je, obično smo bili sami u njegovoj izbi (telefonska centrala, pa 2 x 1,5m, ja sam tam kuhala kavu diši i žgadiji). Naime, Žika je skupljal LP ploče, pa si je na kartonu na Brajevom pismu napisal naziv pjesme i autora, i zaklamal ga u vuglec: i trebalo mu je reći koje je lice ploče, a koje – a kaj, koje nije lice ploče, naličje, koje je naličje odnosno druga strana!!!, treća!!! mislim i ja ga kekim sad. I dobro, i onda je to bila tak velka pomoć u pizdu materinu, pa kad je kupoval ne jednom su mu uvalili još nekaj, on kupi i skuži da to ima doma. Pa mi šenka. Onda ja pozorno slušam kaj iduće namjerava kupiti pa mu kupim. Pa se on ljuti. Reko i sebi sam kupila pa usput i tebi, ne cekeći. Osim toga, TADA lova nije bila problem. Bili smo neka srednja klasa i jednu ploču ja fakat nisam osjetila na budžetu, mada sam točno pol plaće davala mami.

Ljutila sam se na Žiku kaj neće jesti (nosili su mu klopu iz kantine). Bila sam premlada da shvatim da (i) oči jedu. A ono kaj su skuhale babe, nekad ni cucak ne bi pojel.

Prošlo je puno godina i tak, prizivaš sjećanja i - šipak, nemrem doći do onih koji su mi stvarno bili bliski, rat nas sve razbuco. Ma rat. Prvo je sve razbuco moj bivši. Kako je Jadran TMN imao odmaralište u Lošinju, bilo mi je strogo zabranjeno ići Pišti u mesnicu po meso jer je odmaralište bilo blizu pa da nekog poznatog ne sretnem, s detetom od 9 mjeseci u kolicima mogla bi se i prasnuti tam na rivi, ni to za zezanciju.

Eto kaj meni ide po glavi u pol šest u subotu mamu joj jebem! Dok svi normalni spavaju. Žabe mi idu po glavi, i vježbe govora za buduće glumce, tak nam je Žika rekel za onu ober pjesmicu.

Onda kad bum htela popodne malo odčoriti, deca buju vikala – evo, evo, evooooo, pak ide crkati.
A ja više ne šljivim taj dio, velim – idem, kaj mi možete, a i vi bute tihi i nebute urlali (moš si mislit, noćas me točno u ponoć zbudila jer se zderala na brata – DAJ SE STIIIIIIIIIIIIIIŠAAAAAAAAAJ!!!!!!!!)

Da, zderala se. Doma. Nije u Turskoj. Ostala u ovoj prejadnoj zemlji Hrvatistanu, razočarala pola Türkiye, malo bolje upoznala našu administraciju (kolaps, kataklizma, zbiljski očaj i pustoš u grudima)...

Mada je u iskrenom jadu i s osjećajem gubitka i nemoći jučer rekla (malo glasnije, he, he): JEBOMEBOG, KAD DIPLOMIRAM IDEM U JAPAN (ma učimo mi i japanski) I SADILA BUM RIŽU, U TIŠINI, BEZ HRVACKE PAPIROLOGIJE, PUN KURAC MI JE OVE DRŽAVE!

Ja inače jako ne voli liža, voli samo smedja liža. A za Žiku se vidiš baš ne sjećam jel volil rižu!