Naslov u novinama: Doktor hitno pozvan u bolnicu, ostavil dete u autu, dijete umrlo.

A je li se iko pital zakaj dete nije mogel neko drugi pričuvati?

Vijest dana na TV: Zaboravili klinca u autu, otišli na veselicu, dijete umrlo.

Možda su ljudi presiti svega, željni malo zabave, ne opravdavam i ne branim, svakako će im savjest biti najgori pratilac celi život. Ali trebalo bi čuti sve, ne samo golu vijest.

Komentari su duboko osuđujući, strašni. Svi su, pogotovo roditelji, zgranuti i tako.

Zato je predviđeno da dijete ima mamu i tatu. E jesam pametna, nema mi kraja. Imam još argumenata, pazi: Ne moraju biti ni biološki roditelji, ali da se tako ponašaju. Ko mama i tata, u segmentu roditeljstva, jeltako. Većina dece (meni se čini – svi!) imaju dede, bake, tete, strice, ujkove, sestričnih i bratića ko u priči, i tak svi imaju nekoga. Ja sam imala samo moju decu a oni mene. Bivši je vredil za još troje dece i krdo ludih koza nezajažljivih u svakom pogledu. A ja samo jedna. Pa ti to sve zbedinaj i obnašaj. Kad se, a sve tjeram to iz glave, toga sjetim, izlizano je reći, ali mučno mi je za istač.

Dijete je divan ali težak teret i svatko bi trebao pogledati film kaj ga čeka, prije nego se odluči za suludi korak – postati roditelj. Uvjerena sam da bi čovječanstvo relativno brzo izumrlo; e veliko šteta, da to krasno ljudski rod propane, iiiiih - rekla bi moja baka mađarica koja ih je 6 rodila.

Sama sam dugo sa svojom decom, a tako će i ostati. Mrzim kad mi neki onda veliju – čuj, pa tebi je fakat teško, a ti kao sve kroz zajebanciju. Ono, ja stvarno sve kroz zajebanciju, psihićki idem na živce, veli ona pa kak ste tak neozbiljni. Pa se čuje kaj je rekla, pa veli, ma, to je u redu. Pokrivam se sa zajebancijom ko s poplunom (po ovoj vrućini s plahtom, okrenutom na hendek).

E, nemoj mi joke reći da mi je teško. To je moj život i kažu mi da ga dobro nosim. Nemoj mi otvarati oči da vidim kak mi je teško, kad ni plakat nemrem. Prošlo me još u pubertetu. Kad mi zapne pa me vidiš nabrijanu, uopći stvar, reci - jebate, tak i moja kćer, sin, ah svi su isti. To bi mi pasalo jer i nije daleko od istine.
Pokojna mama Melanija je često govorila: Roditelji su najgluplja stvorenja na svijetu. Točno. Uvijek popustiš. Na kraju.

Može li netko ko me pozna reći da se nisam brinula za svoju decu? Može mi prigovoriti samo moja kćer da je bila neko vrijeme u drugom planu, kad se rodil Mikulandra za kog nisam znala bude li prohodal i progovoril. Danas to čini vrlo uspješno što me jednako zabrinjava jer mu je na drumu prije nego na umu, a kad ode i veli bum došel u 9, sretna sam kad upadne u 11. Navečer. - A kaj se brineš, šetal sam po Trnskom i slušaj mjuzu, kaj mi se može dogoditi. Pa fakat kaj ja serem kvake, ono, kaj mu se može dogoditi. Da nisam vezana za danu riječ, svašta bi tu pisalo. Što mu se može dogoditi.

Poslije jednog izuzetno teškog perioda, kasnije su mi objasnili da je to lagani živčani slom (postoje li lagani i teški, a valjda, nemam ja na to pravo pa ne želim ni znati), imala sam one-mum-show. Vele da je to bil takav slom, nisam urlala ni razbijala nego nisam funkcionirala, samo automatikom, ono, skuhat, odnesti smeće, oprat suđe, sve kaj mozak naređuje svaki dan. Samo prastari film. Zombi forma, mozak uklju. - isklj. Off. Sama s decom, opće ne pamtim di je bivši bio.

Daklem, idem tu na plac, parsto metara od kuće, i mali ide s menom, na biciklu, imal je 5-6 godina. Kak je u to vreme još radil na trostruki mlazni pogon, ostavim ga s biciklom na uglu recimo placa gdi se može okretati ko zvrk, i di nije prometno. I reko – tu me čekaj (i još 10.000 objašnjenja što me maksimalno izmučilo jer ni spavat ni piškit noću bez mene, ni sekunde bez mene, očajno, iscrpljujuće, luuuddddoooo). Kuham, recimo, a on mi pod nogama, igra se na podu, a ja? - mogu ga slučajno zalit nečim, ma nije za živit bilo.

Pokupujem stvari, pozdravim Milku, zjalem se sa 160 baba za koje ne znam kak se zovu, one za mene još manje, i krenem doma. I nekaj mi fali. 50 metri od placa, taman sam prošla bivšu Namu, nekaj mi fali sve više, mukutitetkinu, pa dete sam zaboravila! Vratim se po njega, on ljuti kaj pes, da di sam tak dugo. Viče na mene, srditi, di sam kaj sad, on tu čeka!!!??! Veli i jedna piljarica – pa kak možete dete tak dugo samo ostaviti!... Normalno da mu nisam rekla da sam ga zaboravila. Gle mišek kolko mama nosi stvari pa to je trebalo sve kupiti i taaaaakooo. Ne zanima ga. Srdi se da sam ga zaboravila (ma nije, mišek, ne bi mama!!!) i da se tak jako srdi, jer se zbiljaaaaaaaaaaam jaaaaaaaaako SRDI I DA ZNAŠ DA SE BAAAAŠ SRDIM, SKKORO SAAAAM DOMA SAM OTIŠEL!!! Eh, a meni drago da ga čujem živog, da se srdi, da viče na mene i jelte da je čak pokazal samoincijativu, on bi i doma otišel. Kritika na mjestu. Bučna, iskrena, pravedna, najslađa kritika koju sam dobila u 40-ak godina kolko sam mama.

Ipak sam si nabila grižnju savjesti. A nisam imala s kim to podijeliti, zapravo mogu reći da sam imala gadnju grižnju savjesti, i nisam se baš volila. Smatrala sam to nečim prestrašnim. Pa sam to drugi dan ispričala mladoj profesorici u SUVAG-u za koju sam bila sigurna da će me shvatiti. Ona me saslušala, užasnula se, i - preksutra je jasno celi SUVAG znal kaj mi se dogodilo. Čekala sam urgenciju socijalne skrbi, policije i ostalih, jer je moj život tada tim putem i s tim društvom i išao. Niš se nije dogodilo s političke strane.

Kad sam to ispričala mojoj Jagici, ona me pošmajhlala po bulji, ko bebu, i rekla – draga, ti si tako umorna. Al - bu prošlo.

Ona se toga ni ne sjeća, ma sto posto se ne sjeća.

A ja evo ovo drljam od pol 5 i sad idem na posel, pitam se zakaj bum opet danas popodne umorna. Nije da se žalim ali vani bu 70 u hladu (ako se i podijeli sa 4, meni sve isto, iznad minus 15 za mene nije radna temperatura) deca buju čekala da skuham, pa bu u kuhinji još toplije, a imam i neke obaveze (prokleti ponedjeljak, al bez njega nema utorka). Čak bu i velko dete došlo pred mene na posel da mi pomogne nositi stvari s placa (da ne velim da saslušam nove probleme s faksa, kak SC ne nudi nikakav posel i bla bla). A malo dete (nakon što mu napišem 10 poruka) bu otišlo skrooooz (ne sasvim, nego Skroz) u grad za neke papire u školu. I onda će mi po idućem pozivu na policiju na obavijesni razgovor susret s inspektoricom osvijetlati njen zaključak: gospođo Smith, evo, gotovi smo sa zapisnikom, mogu vam reći da zapravo imate jako dobru djecu i da ste jedna požrtvovna mama.

Koja bi tak rado zapalila nekam za 7 dana da nikog ne vidi ni ne čuje. Ništa mama, gasi komp i piči na posel. Budi sretna kaj imaš posel. Sve imaš, decu, posel, ma divota. Samo nemoj zaboraviti da to imaš, bar nemoj decu zaboraviti. Unikatni su. Ako ih neko hoće, jedu sve, sami brišu rit i tu i tam oće odnesti smeće, ali vrećica mora biti dobro zvuzlana.