Najdraža stara Kljusino, evo, tebi za inat: kao ti me poznaš pa znaš da nebum sobu ofarbala niti ove godine. Zajeb! Gotovoooo. Ukratko 2 i pol ćuke smo samo skidale tapete kaj je pokojna mama jako solidno zalepila još pred 29 godina, imale smo tri kratke čik-pauze (znam: Užas! pušimo!). Ono, počele u pol dva, po danu, molim, tak je htela mala, a ona je bila meštar od fešte. A bilo fino toplo. Sreda. Imale smo osim čik-pauze i ponešto pitanja je li ljepilo bilo besplatno ili je stara bila i u podznaku Škorpija, ovak nekaj solidno zalepiti može naravno samo Škorpija. A tvoja pradavna obećanja da buš pomagal, s tim smo si rit obrisale – viš kak smo šparne, di god se može. U svakom slučaju da si tapete lepil ti, već bi same pootpadale pa šteta kaj nisi.

Se sećaš kad ste ormare ti i moja ćerce rastrančirali i nosili na odvoz glomaznog otpada? Odonda ti se nije niš promenilo samo kaj su se u neke rupe u zidu uselile neke bube. To sam tada pošpricala s WD-40 jer drugo nisam imala, na drugo ne reagiraju, a jedini parfem je mala donesla iz Turske, to je prefino za bube.

Alzo, sve one tapete, polite s kavom, vodom, mlekom kaj mali ni htel vleč iz flašice, oni drugi tapetni komadi koje mali kad je prohodal nije uspel do kraja podrapati, sve rupe od čavlih; od onih daskih kaj je još Miha metal (Isuse, pa to je bilo 1975., je, al stara je u međuvremenu ipak menjala tapete!), sve smo to zakrpale glinamolom. Naranđastim, daj zamisli, kud naranđasti glinamol, valjda da zgleda ko glina. Pa smo to prefarbale s belom farbom. Veli ona, jebote četka, tu mi je zid rozi! A nije, ak zmešaš naranđasti glinamol i belu farbu, to mu dođe nekak krem, ha? Boja svijetle gline, hm?
Viš, viš, mogla je nacrtati bika i čoveka s kopljem, odgovara tim nacrtima u pravim špiljama a soba je bila ko špilja... Je, kaj, Konjino, nemreš se sve odma setiti. A tebe niti blizu, jebe se tebi, ti u Vrapču u bolničkom parku spikakš sa svojim pajdašima. Si opet dal onom starom za pljuge? Samo mi još prigovori kaj dete pljuga, konju jedan! Ja se iskreno čudim da te još nisu zaprli. Nisi agresivan, pa zato. Al ne treba gubiti nadu.

Moram ubaciti, ti buš to razmel, ti sve razmeš: kak je ona imala gadan filing u vezi onog putovanja, tak mene celo vreme piči da bi neko mogel (ne da i bude) potrgati nogu, ono, dozirani osjećaj da bu nekaj otišlo po zlu. Al joj ne govorim jer znam reakciju.

E, i: kad smo vidle kolko tih rupica ima u zidu, onda smo samo prefarbale, onak seljački i rupe sad odstoje zakrpane glinamolom, a rupice su pokrite onim skupim slikama nepoznatog autora, a koje se opće ne uklapaju u ovak seljački grubi ambijent. Ali špilja je ipak dezinficirana ak niš drugo. Izbacile smo i tepih, Zauvek. Ne znam zakaj smo kupile zaštitnu plastiku, sjebala mi je sve gdi se našla jer je bila pošpricana od farbe pa ju je samo raznesla. Mala je podrapala na 4 dijela par velikih bijelih stolnjaka, ručni rad na ružice i visibabe i to, domaće platno, trebalo joj je krpa za brisanje, kuiš. Moderno dete. Ja šutim, sretna kaj neko dela. Kak sam ja treći dan lipsala, mogla je podrapati i mene na četri dijela, bila sam samo sretna kaj ju Melanija ne vidi. Onda smo otišle Kod džezve na kavu pa smo srele drugu Melaniju, isto Škorpiju i tak.
Strop zgleda ko šahovnica, kak je mahala s onim valjkom, tak je i pofarbano. Ko šahovnica, glupane. Znaš ono ko neka sporcka igrališta kad ih kosiju uzduž i poprek, kuiš? Joj kak si ti glup!

Vugleci kaj sam krpala s gipsom izgledaju tak strašno da se čak i Biba smijala i veli oooodlično – da kaj fali, da je to modern art i bio bi odličan izložak u Modernom muzeju umjetnosti ili kad već, al da bolje da tu ostane. Ona se opće ne sjeća kak je soba izgledala prije. I ja sam zbog toga sretna. Kak se ona ovih dana seli, vraća mi moje slike i dodala je još dve svoje, jako fensi, skuplji okvir nego taj neki papirus iz Egipta, još bu ispalo da je Tutankamon to crtal, ali tak blesavi nismo. Taman da pokrijemo ostale rupice, a trebala bih i neki prizemni ormar, al dobro.

Moja kćer je genijalka. Presvukla je navlaku na malom stolcu, da si metnem nogice svoje nježne, stavila mi jastuk pod leđa na daktilo stolcu da mogu leđica od 120 kila nasloniti - i veli – evo stara moš gledat kak ja perem pod. Pa sam gledala i prigovarala dok nisam pretjerala. Onda sam odjurila u dućan i kupila joj šteku bijelog Marlbora (ne urlaj!) a na kaj je zinula i vikala pa ti si luda, za tu si lovu mogla majstora platiti, bar bi ti soba bila pristojno pokrečena. Sere, nijedan majstor ONU sobu ne bi zel delati ispod 3 milje, bez materijala, samo ruke. Ovak je jeftinije, jest nakazno, ali je čisto, moje i – ipak pofarbano!

Ak oš vidit kak zgledaju prozori, izvoliš doći. Nebum ti ih ja nosila. A znam da te niti ne zanima. Znam da nebuš došel, ti si Blizanac, ti si sasvim neupotrebljiv, znam po sebi, osim ak te treba zbuditi navečer u 11 i plakati na telefonu do pol 1. Imaš pravo, i to je lakše nego se po ovoj vrućini jebat s farbom i tapetama. Inače mi se urušava vanjska fasada, znam, znam, trebam reći predstavniku stanara. Čekaj, ima vremena.

Onda smo ustanovile da nismo skinule karnišu, onu starinsku, tešku. Onda ju je mala skinula. Ali nije skinula onaj teški samteni zastor. Onda smo ustanovili da tu nema niš za farbati jer se od karniše i tak ne vidi, pa ga je išla vraćati. Kak zastor nije skinula a oće staviti na silu karnišu natrag, stane na stolček s jednom nogom, s drugom na prozorsku dasku, zanese se i strmopizdi skup s karnišom i samotnom (?) zavjesom na leđa. Nadesno. Tam di je ona nefunkcionalna željezna plinska peć Termo 4. Udari dijete glavom u ćošak. Ja zaurlam zazivajući Isusa i dižem ju, kroz glavu mi prolazi – joj, jel živa, joj, a di je krv, joj a ak je samo (samo!) kičmu potrgala, možda ju bolje ne dirati. Ona me gleda, mislim nekak ukočeno, ne, ne, sigurno je umrla.
Onda veli – a jel se ti ljutiš?
Sa zazivanja sina boziijeg sam prešla na pizdu materinu i pipanje njene glave i leđa, pitam jel živa.
Veli ona - a zbiljam se ne ljutiš? Mama, imaš oči ko sova, kaj ti je?
Reko', da reko', zaurlah (jel to aorist???) kaj - kaj mi je, dete, jesi čitava mogla si se ubit, jel te boli, jel...
-A daj mama smiri se, nas su na karateu učili da pri padu glava nikad nesme udariti o pod.
- Ma nemoj me batje, a nisu vas učili da pri padu glava nikad nesme udariti u vuglec Cvetnog naselja, ne, ne, u vuglec metalne Termo 4 peći, jooooj, jebate, ukenjala sam se ko grlica. Čuj, a di te boli?
- Mama kaj se zbiljam ne ljutiš?
- Čuj mala, a zakaj bi se ja trebala srditi, ajde reci pa budem, samo da si mi ti dobro.
- Pa viš, potegla sam karnišom po zidu. Pa je ostala crta.

Mislim na ovakvo savršenstvo poput naših novih zidova, fakat ta crta zgleda ko ukras.

Jel ti Konjino opće kužiš kaj ja tebi oču reči?! Koje to dete hemunge ima u glavi od bivšeg oca, njoj je kaj je podrapala zid koji i tak na niš ne sliči, a da i sliči! - a ne to kaj se fakat mogla ubiti na mrtvo. Joj ti si tak glup. Ko stup! To dete bi moglo vlastitu decu imati (nadam se da nebu dok sam ja živa) a još ima u glavi oca pa kao lako za njenu bulju, život, wte, ali - ZIIIIDDD!
Posle sam joj predlagala nek to ponovi, jer nije mi jasno kak se nije ubila, padala je sa pol metra stolčeka pa metar ili kolko od prozora, pa njena visina, drito na peć, ne znam, valjda je Allah pazil na nju. A i u crtama dlana joj piše da bu živila do 30 (mora diplomirati jebate, kaj bu na epitafu pisalo – završila gimnaziju???? sramota jebote!) pa valjda joj sad još nije bilo vreme.

Jel od silne familije opet neko u drugom stanju, kak su deca, kak Majin faks (to znam kak je faks, to nije faks, to je madhouse, tam je i moja zaglibila), mislim kak idu ispiti.

Usput, uz zid di je prozor nema dijela lajsne za pod, to se bilo otkačilo pa je bivši hitil u smeće trebalo je samo jedan čavel zabiti. Al nema veze i to predivno zgleda, nek on nije tu i samo nek mi je dete živo. Još usput: jučer mi je tak digla tlak da sam celu noć buncala i tresla se. Ma to bezobrazno i sebično, kad je mali normalan, kolko on to može biti sa 16 godina i s onim ocem, onda mu ona poždere njegov! sladoled i ima ONA izljeve ljubomore i bijesa: Daaa!, otkad se on rodil na nju se ni ne misli, da ja ne znam kak je to biti stariji brat/sestra (to se sad odnosilo i na mog jadnog buraza, jadni oni dva stariji od nas dva, kužiš) sve se malom daje, bla bla (on stoji paraliziran, dagle ukočeno u mene, a meni vilica u nekom čudnom položaju, niš ja to ne kužim, nemrem do riječi). I tak, valjda to kaj sam joj oprostila kaj se nije ubila ona pretočila u to da je samo ona moja i da je sve za nju, ne znaš, ne zna se jelbu mozak ikad spoznal sam sebe.

Tvoj sigurno nebude, ti si kreten i stari Konj i niš ne kužiš, a leni si ko lena bitanga. Želim ti odlično zdravlje i u moru uživanje. Pazi da te kosti ne povučeju na dno, kak zgledaš, ni tvoji bubregi nemaju potrebnu masnoću. Pozdravi sve doma i na moru starce.
Seka i dva štakora