Mama Melanija je bila izvrsna šnajderica. Bila bi po svoj prilici izvrsna fizičarka ili matematičarka, ali su ju ispisali iz gimne, nije bilo love za školovanje. Pa nek meri i zbraja centimetre pri krojenju, to je isto matematika. A šivanje i krojenje - fizika.
Mama Melanija za svoje zvanje nekak nije baš volila izraz švelja, a užasavala se kad je neko zvanje krojačice (ha, koji bogati riječnik!) zval – iglić/ka.
Nikad nije otvorila svoj obrt, tata nije dal. Siromašnom susectvu je šivala badava i to ju je dotuklo, uglavnom je izgubila puno vremena na niš i još su joj svi plakali na ramenu pričajući joj svoje probleme. Pa nikak da odu. I kad je počela uz njih svoje delati, lajalo se po dvorišču kak puno zarađuje. Pa ju i prijavili, ma!
A kak takvoj bijednici naplatiti skraćivanje šosa ili ušivanje cipa, kad zna da gladuju. A svi to koristili, a kaj buš s njima. Takva mama i takva vremena.

Neke druge su joj ženske radi šivanja oprava (kiklja ili haljina) dolazile doma (da ih ona u njihovoj rezidenciji ne bi smetala, ona - žena iz niže klase, pa još s tom curicom zabogamiloga, kej ne? Bila sam mirna ko buba, ali jebiga, tu i tam sam morala tražit pišat ili mi se spavalo!). Neke su ženske bile famozne i obožavala sam ih, a sve sam redom smatrala maminim prijateljicama. Te dame iz visokog društva koje su dolazile, ustvari nisu želile da se zna tko im šiva jer moja mama nije bila Žuži, ali su kaj se tiče pameti moje mame mogle samo jednom pogrešiti, tipa: Jedna doktorica, gleda knjigu koju je mama ostavila sastrane – Gospođo šnajderica, molim fino, ko ovo čita?

(Stara je inače već bila pročitala SVE kaj je do onda, a i posle, bilo štampano. Govorila je njemački i mađarski i išla (onda, čovječe, 50-ih prošlog stoljeća) na tečaj engelskog! Krležu je znala napamet kompletnoga, sve je pročitala kaj se dalo čitati, sve jebene klasike čuvene i nečuvene, ruse, ukrajince, Zole, Hugoe i to). Znala je sve opere i operne arije i fenomenalno pjevala, sve pjesme iz NOB-a, sve stare narodne, ma sve! - kad ju nisu čuli pjevati, znala je doći baka Hajdinjak, da zakaj ne popovle, kaj joj morti ni dobre??! Svirala je tamburicu koju je posle moja kćer rastavila na proste faktore.)

Veli stara alzo - na upit ko tu knjigu čita: Ja to čitam gospođo doktor. Doktorica: KO??? Mama Melanija: Paa - ja čitam. Doktorica, s puno prezira: OVO ŠTIVO - VI - nemrete razmeti, ovo je za vas preteško!

Idući dan je buraz lifral nedovršenu haljinu gospođi doktorici Branki doma, s ceduljom od mame - da niš nije dužna, ali da joj ona više neće šivati. Za slučaj da pita – zakaj, stara je, a da izbjegne dodatnu raspravu, pripremila odgovor – muž mi ne da. Stari, jasno, pojma nije imal kome stara šiva, vrlo važno. On je svoje odradil u NIK-u i doma dolazil na odmor.

U ono neko davno vreme se ipak s nekim se ljudima dalo dogovoriti, sjećam se roditelja Vladimira Kranjčevića i njegove famozne sestre Stanke, sad smo susede tu u Trnskom, to je oduvijek dama i pol! Gospođi Stanki je mama kasnije tu šivala i jedno kratko vreme povremeno čuvala njenu curicu. E s njima je bilo ovak: gospođo Melanija, jel vi morti šivate po kućama, joj, divota, je, nek dođe i dete, pa kaj smeta, ma kaj bi smetala, gospođa Melanija, dajte, prosim vas, ovak mirna curica! (Stara je uvek delala kretena iz mene.) To je normalnim ljudima kojima je šivala bilo jako spretno. I šik (u prevodu fensi), a bili su i u godinama, pa da ne moraju putovati. Pa je bilo – gospođa Melanija, očete da se ja maknem dok vi delate, da vam ne smetam? Ili bi ja mogla sediti s vama, ja si bi jako rado s vama pospominjala, vi ste tak simpatični. Bum kavicu pristavila?
Stara je htela pričati, dapače, jedino je molila malo tišine (ja disat nisam smela jebate) dok bi krojila, to je bio valjda presudni trenutak u projektu.

Kak nisam podnosila vrtić, one tete partizanke i militantne metode odgoja, i time više odvojenost od mame, a nije me imala kome ostaviti (povijest se doista ponavlja generacijama) išla sam s mamom. Baš u Zvonimirovoj je bilo par familija gdi sam uživala. Pa sam u jednoj familiji Brkljačić bila živa igračka velkim curama (a njih 3 u dobi od 10-14 godina: učile su me kak vezati mašlek, pristojno jesti (z levom rukom) i tak, super mi je bilo).
U Ulici socijalističke revolucije koju je stara uvijek zvala Zvonimirova, u sva vremena, kad putuješ s tramvajem od džamije odnosno Torte, prva, druga, treća desno, ne znam točno, nije to moj kvart, ulica je Nodilova. Ne Nobilova. Tu je stanovala jedna profesorica, čudo onog vremena, već tada postarija teta, udata, ali muž je živio negdje drugdje. Što mi se kasnije objasnilo, dobio je kao profestor privremeno mjesto u Novom Sadu, pa je tam privremeno zauvijek i ostal. Naravno, tamo je dobio i stan, a doma se vratio kad je otišel u penziju, pa još malo je pričekal da onemoća i da živi grob dođe natrag ženi - profesorici Nadi na skrb i njegu. Nada, visoka, elegantna i šlank, uvijek sa frizom (zurkom), odlično složenom pundžom i kaj sam bila zahvalna – nenatapiranom. Uglavnom, nisu imali djece, a profesorica Nada je živjela s nekim malo čudnim stvorenjem koje se zvalo Zorka. Zorka je bila uvijek čista, skromno da ne velim jadno oblečena, u crnom što ju je dodatno smanjivalo; nasmiješena i vedra, otvarala je vrata nakon kaj se iz stana čulo ZOOOOORKAAAAAA, ODI OTVORITIII!!!!!!!!!!, srdačno se pozdravila s mojom mamom, a moja mama ju je uvijek ili zagrlila ili nekaj tak nježno izgovorila da je meni s 4 godine to bilo malo mutno: bilo je nekak puno ljubavi i suosjećanja i neke topline u tom susretu, čekaj, ja tu sam za te stvari, mama, staniiii!!!!! Zorka je bila nekak zgurena, ko da se skriva od svijeta jadna, jako zgurena, da ne griješim, možda i grbava, sitnička, i uvijek me je lepo pozdravila a ja sam zujala, osjećala sam da je tu nekaj drukčije. Otvorila bi vrata, tako pao taj izljev nježnosti, uvela nas kroz ogroman stan do tog nekog dnevnog Zimmera, i nestala iz vidokruga. I da sam pitala kaj se događa niko mi ne bi objasnil. Čini mi se da sam jednom pitala ko je ta teta Zorka, ali je stara imala dobar običaj reći – jednom ću ti ispričati. Pa je tak i bilo, a za sekundu posle ja sam se već bavila svojom gipsanom ili kakvom, lutkom Virdžinijom. I ona je sad pokojna, morala sam ju hititi kad se bivši uselil. Ko i SVE ostalo. Jedino je ostalo to malo sjećanja koje polako vadim iz glave:

Mama se užasavala kad sam morala ostati sama iz nekog volšebnog razloga s gospođom profesoricom doktoricom Nadom, koja je nekad i k nama došla, nije bila od onih nekih hoh(štapler) nobl. Stara se bojala da bum nekaj zbljuvala (a bi ja, samo kad me se izazivalo!) jer je prof. Nada bila žena bez djece, a neko s 4 godine ak ne postavi 274 pitanja u roku 10 minuta, nije normalan. Obožavala sam gospođu Nadu jer se s njom tak dalo spikati, pardon, šprehati, sjećam se dviju tema, valjda više od dvaput ni nismo bile same: Pazi teme: Ja sam bila željna one “suhe” hrane, ono kaj se furalo na izlete na Glavicu ili Susedgrad, paštete Gavrilović, tvrdokuhana jaja, Zdenka sir i paradajz, a ona je pričala kak voli domaće juhe i bla bla, i to je bilo tak ludo zanimljivo da si to nemreš zamisliti. Tak je s menom pričala strpljivo, tak bez nervoze, tak je gledala u oči (njene su bile plave) i sa smiješkom razgovarala. Sva sam si bila važna. Ona - Sva meni u tom trenutku posvećena, a osim teta se zvala i profesorica, jebatećuk! Onda stara sve pokvari. Jedamput me stara morala odvući, uz salve smeha tete Nade (uvek sam morala reći ili gospođa ili profesorica, a meni je to bilo glupo, fućkalo se meni kakav epitet je pred imenom, a žena hoće s menom šprehati). Da, a tema je bila – kihanje. Nemreš si vorštelen (imeđin recimo). Razvezla sam kak mi je štos kad te škaklja u nosu pa kihneš i zbudiš tatu (mamu nisi mogel zbuditi, ta nikad nije spavala) a gospođa profesor oberlajtung Nada je rekla da se toga užasava i da joj je to muka, pa još dok rupček vlovi (mislim rupček, platneni, pa štirkani, pa speglani, pa složeni pa u pizdu materinu, još nije bilo papirnatih!).

Jedno od saznanja kak se živi u centru grada, u stanu veličine nogometnog igrališta (naspram divne, ali ipak samo garsonjere u Selskoj) bilo je održavanje hrane. Kak su frižideri bili tam negdi, u Americi još u povojima, pričala mi stara kak je svako tolko, valjda po dogovoru, dolazila dostavom komadina leda (dr.sc.prof.ober....) Nadi doma i taj komad leda je onda držal temperaturu, tam negdi valjda u špajzi, radi namirnica, jeltak. Nisu mi to nikad pokazali, valjda da nekaj ne zaželim, a želila sam sve. Normalno kad sam jednom tjedno dobivala okruglu! čokoladnu torticu ili čokoladu životinjsko carstvo, često i to na pol – pol bratu, pol meni, jer je lagal da on nije dobil, a dok je stara izreagirala, bilo je kasno.

Kad su sve te tete i titule poumirale, saznala sam tko je bila Zorka na koju je s puno nervoze teta Nada vikala i tjerala ju s horizonta.

Mama tete Nade je bila (pričam kak mi je rečeno) prelijepa žena, imala je troje djece, od kojih je jedno bila Nada. Gospon muž odnosno Nadin tata je bil na nekom položaju pitaj boga, generalskom ili ono, odma ispod kralja valjda, radilo se o Staroj Jugoslaviji, pa ko kuži ko ne, nije bilo Jugoslavije ni FNRJ ni SFRJ, alzo, valjda između dva rata, ili između Križarskih i prvog svjeckog, tak nekak. Tu je počela jadna priča, a s uvodom mame Melanije meni onak maloj, doduše više ne 4-godišnjoj, da se muž ili žena nikad ne trebaju na duge periode udaljavati, jer – jer to je tak. Pa vezano za to: Kak je gospon odlično zarađival, imala je Nadina mama i sluškinju i dve kinderfrajle, i to, ali je žena bila osamljena jer je on zbog posla puno izbival od doma. Ovo mi dalje malo vuče na Anu Karenjinu i/ili Jadnike, al dobro.

Na neki način, mislim kao gost kojeg je Nadin tata doveo na večeru, je u život Nadine mame ušel neki super kavalir (u prevodu: đentlmen, frajer ili lik), sâm jako herciš (hencom) i planula ljubav. I seks. I desilo se dijete. I žena ponesena osjećajima strasti, zanesena, i mada uz silnu patnju za svojom već rođenom djecom, ode s tim čovjekom, sve je trebalo biti ko u priči, da nije već bilo to troje doma i zakašnjele pameti - i da život nije život.

Nije potrajalo dugo, izluđena grižnjom savjesti, tko zna što je sve proživljavala i koliko patila, što je radila i sebi i tom djetetu u sebi, majka se ponizila (dobro da ne čujem vijuge koje ovo čitaju) i doslovce na koljenima došla natrag mužu, ocu svoje djece, klela se da će još nerođeno dijete dati posvojiti, da skratim, bila je odbijena, i negdje – tamo, je rodila kćer. Zorku. Kakve posljedice mora imati dijete čija majka pati cijelu trudnoću? Zorku je biološki otac odbio priznati, valjda jer je i sam bio povrijeđen, majka je ubrzo umrla u psihijatrojskoj ustanovi, i ne znam kako ali je dijete, što nesretno, što napušteno i ostavljeno životu na nemilost, završilo ipak u Nodilovoj, neškolovano, odvojeno od zajedničkog stola, imala je osnovne životne uvjete, za pojest i za obući, čak su se i te famozne kinderfrajle i tko već, prema njoj odnosile ko prema fačuku, što je i bila, a za ono vrijeme to je bilo nekaj prestrašnoga.

Sva takva djeca, koja se daju usmjeriti i dovesti pod općenito postavljene društvene normaative (moram biti iskrena jer sam na momente pretužna i nemre me niko shvatit ko me ne pozna ili tko isto nema dijete s poteškoćama u razvoju), dakle djeca koja nisu retardirana, ali su recimo drukčija, imaju neki naglašeni talent. Moj sin ima sluh za bogove i često me kritiziraju kaj ga nisam usmjerila u tom muzikalnom pravcu. Samo malo! - Bilo mi je važnije da prohoda, progovori, čisto progovori, da nosi aparatić za zube, da nauči čarobne riječi (izvoli, hvala, molim, oprosti), da se uspravno drži u tom žikljanju u visinu, završi neku srednju školu i da se zna ponašati i raditi. Budući da zahvaljujći okolnositma nije svojedobno bilo doma ni za kruh, doslovce, nisam bila u mogućnosti snositi ali nikakav trošak dodatnog glazbenog obučavanja.

Zorka je ostala nepismeno čeljade ali je obožavala operu. Kako nije bila divlja, a ništa joj se nije pružalo, u operu je išla. Ne znam tko je snosio taj teret, kasnije je, i to mi je tako rečeno, satima sjedila uz radio i slušala ozbiljnu glazbu. Tko zna kaj se događalo u toj glavi. Zamisli biti sam, a centar živoga grada, a mame nema, a nitko tvoj (osim troje polubraće koji ni ne znaš kaj su ti, neki čovjek koji ti nije ništa, a važan je u tom prostoru, važniji od boga). Možda su ju skrivali od javnosti, možda ne, tko zna kako je onda i kakva i je li bilo socijalne zaštite, čoveku s tim društvenim položajem lako da niko niš ni smel reći nit ga prijavit? - sad je i tako gotovo - uglavnom kad sam počela slagati kockice, ona je već bila grozno stara (40 godina valjda) i tretirana ko zadnja sluškinja. Ta glazba joj je bila sve. Teta Nada je bila generacija ili dvije ispred nje, ali je Zorka umrla prije. To sam saznala kad su već svi bili pokojni, a kad se mislilo da ne slušam (uopće većina odraslih misli da su djeca debili!) spomenulo se s odurno puno važnosti i osjećaja prestiža – je, svi su diplomirali vani, je, je, Nada je diplomirala u Sorboni. Sorbona je ime koje se lako pamti, podsjeća na – sodabikarbona - a bila sam tad sigurna da je to neki dio iza Dubrave, jer je tamo u Dubravi Miroševac i uvijek je tam bilo cvijeća i bilo je jako šik, pa je tam i ta Sorbona.
Ustvari, povrijeđeni otac je svo troje djece dao van na studij, jer je bio dovoljno bogat, a da se u Zagrebu ne sramote, bože me sačuvaj, s fačukom doma. Na kraju svega je mama objasnila da u generaciji kojoj je pripadala teta Nada nije bilo puno žena koje su studirale, a još manje bile doktori nauka.

Ja imam jednu Zorku, treću od troje nekadašnjih curica, s kojom nisu znali kaj bi pa su ju puknuli na studij u Zagreb, tamo nešto da završi kljavu i violinu, to i nije nešto, Muzička akademija, to se tada nije smatralo nečim, faks je bio pravo i medicina. Al nije bilo love, pa eto, moja Zorka završila violinu (moja stara bi poludila da ju je upoznala, violina je bila nedostižna umjetnost i mami i meni, a eto, koju može svladati samo moja Zorkica, a ona veli za sebe da je žena koja zna dvije note, razumiješ ti mene).

Kad sjedimo za kavom tam negdje u centru grada, samo zato jer nam je to najspretnije, moja Zorka priča o životu, a ja samo zevam u nju, prolaze kolegice s posla, vele, da si vidiš facu, ko ti je ta, pa s tolko pažnje i zanimanja se ne gleda ni ljubavnika.
Kolko se sjećam, samo sam jednog tak gledala s obožavanjem, a nije mi nikad postal ljubavnik, a s ostalom (dvojcom, naravno) se nisam puno baš ono - gledala.

Kad promislim, naslov ne odgovara tekstu. Al po tome bi svaki post mogao imati naslov – život.