Moj ćaća i ja
|
Nisan siguran koliko je ovo što pišen u meni sazrilo za post... Al piše mi se pa ću ga napisat. Ne znam diram li rane koje su već friške, ili otvaram neke nove... Jučer san ima osebujnu seansu kod psihologa mi. Desile su se dvi stvari, jedna je da san vidija da san ja sebe kao čivijon, tj čavlom zakačija za zid na kojem trenutno stojin i da si ne dan da uspijen, da se držin čvrsto tu di jesan, da se slučajno ne bi maka. Šta dobivam ostajanjen di jesan (jer to di jesan je katastrofa) ne znan, mada mi se čini da dobivan tu djetinju, lažnu sigurnost. Nekako je drukčije kad se napiše. Znaš da je lažna. Druga stvar je ova. Sićan se jedne situacije kad me je nekoliko likova u priliku moje dobi, tamo u sedmon, osmon razredu tilo ubacit u potok koji je teka tu. I ja se prvo osjećam ugrožen i ponižen, al kak sjećanje odmiče, samo mi dođe agresija, na fazon: ma koga ćete vi ubacit, sad ću van ja dat i tako nešto'. I tada se odjednom prekinuh, samo kontam, nemoj Mate, ne smiš i dođe mi slika ćaće. Poslje san prema njemu osjetija ljubav, alli i strah da ne smin bit drukčiji od njega. Sad se vjerovatno pitate ko je moj ćaća. Ja već pisanje o njemu doživljavam kao izdaju, nešto u šta ne bi smija dirat. Moj ćaća je jedan vrlo lip čovik. Ima dušu diteta. Bezazlen je. Ali nije se naučija borit u životu. Nije naučija zauzet se za se. Izgubija je ćaću kad je bija peti razred i njih četvero dice je ostalo samo sa bolesnom majkon koja nije imala braće ni sestara. Moj ćaća ima tužan osmijeh. Jednon, nakon što san doživija bezuvjetnu ljubav, o čemu san pisa, san iz auta gleda ćaću i plaka. Jer je usamljen. Jer ga drugi ne razume. Jer mi djeluje tužan. Moj ćaća je ima potencijala, ali nije ima samopouzdanja i u životu se je zadovoljija sa puno manje nego što je moga. I konačno, moj ćaća je mene volija, a i sad me voli. Mooj problem nema veze s mojim ćaćom, nego sa mnom kojeg je strah biit drukčiji od ćaće mi, jer san još ko dite koje se boji odbačensti od roditelja. Ja znan nešto, ne želin bit ko svoj ćaća. Želin uspit, želin ispunit svoj potencijal, sav koji iman, do maksimuma. Samo, ne znan kako. Nadan se da će mi seanse sa psihologon osvitlit put. Jer radićemo na ovome idući tjedan. Samo se nadan da neću ispalit jer san vrlo nervozan. Još nešto što san smetnija spomenit o ćaći je to da je emocionalno nedostupan. Jednin djelon kao da ga nije bil u mom životu. Kad su emocije u pitanju, on je popriličnoo isključen, reka bi da nije u kontaktu ni sa svojim emocijama, pa ne mere bit ni s ičijin drugin. I da, sinoć san sanja da san ozdravija i da nekog drugog učin kako da ozdravi. Fakat je bija realan san, kad san se probudija mislija san da je tako. I to bija je baš živpisan san. Još sa nešto slično sanja, al ne mogu se sitit. Toliko. |
