Za ovoliko godina, koliko sam ih skupila, nisam uspjela naučit reć ne mogu, neću, ne stižem. Ali zato sam naučila sve oko sebe kako mogu stić na sve. I onda, kao uvijek u životu, dođe vrijeme kad nas lekcija sustigne. Pričepljena godinama ali i obavezama, koje ne želim odbaciti niti im želim reć ne, krenula sam u privremenu eliminaciju onoga šta se ne mora.
Intenzivno čuvanje velikih pelena iscrpljuje. One male pelenice pune nas radošću. Ali izvlače najveći stupanj odgovornosti. Jednogodišnjak i dvogodišnjak se ni na tren ne ispuštaju iz vida. Razigrani, živahni i znatiželjni. Odlazimo kad god treba. Uskačemo punog srca. U fazi su preseljenja u novi stan. Sve se intenziviralo.
Malo predaha će mi zaista dobro doć. Da sam hobotnica bilo bi lakše. Njenih osam trakova, koji mogu doseć dužinu i do 3 metra, olakšalo bi život. Bilo bi mjesta za osam zagrljaja. Ovako, jedno srce i dvije ruke dijelim kako stižem. I kako najbolje znam.
Do uskoro.:-)
Taman kad sam navečer spremala poleć svoje umorne kosti, čujem izvana nešto izrazito bučno. Izađem na teracu i vrt, kad ono zvukovi loma. Vika. Cika. Ženski glas urliče, boliiii meee, šta mi to raaaadiš. Onda opet bum, tres. Srce mi se uzlupalo. Ruke počele trest. Ovo nije film. Ovo je zapravo. Ne mogu odredit odakle dopire. Poput jeke, kao da odzvanja iz više stanova. Susjeda poviše mene već na balkonu. Pokušavamo odgonetnut odakle. Ona se hvata za glavu i upire prstom u vrt do moga. Ja šokirana. Krici su bili nesnošljivo jaki. U hipu smo se dogovorile, obje zvat policiju.
Da ne bude poslije kako ništa nismo čule.
Ništa vidile.
Da ne bude poslije, neka svak rješava svoje u četiri zida.
Da ne bude poslije kasno je.
Jer kad je kasno, kasno je i za kajanje.
Za par minuta došle su dvije policijske ophodnje. Dugo su se zadržali. Kad su otišli, u stanu do našeg je zavladao mir. Nemamo pojma šta je riješeno i učinjeno. Za sada je tišina.
Dan poslije doznajem od susjeda da se buka i nered čuju svako malo. Ni oni nisu mogli odredit odakle se čuje. Sada znamo svi.
A susjedi mladi ljudi. Baš mladi. Podstanari. Uvijek se pristojno jave. Hvalili ih kao mirne i tihe.
Stvarno ništa nije kako se čini da je.
Split. Ljetno doba. Žurim na posao. Hvala nebesima, samo pet minuta laganje šetnje od stana. Idem prečacem. Ispod jednog balkona moram sagnut glavu. Ali, muko moja. Postrance u grmlju leži mlada cura. Kratka suknjica joj skroz pobjegla na gore. Borša kraj nje. Užasnuta se sagnem. Protresem je. Ne reagira. Pipam puls na ruci i vratu. Živa je. Živa ali ne reagira na pozive i mrdanje. Kraj mene prolaze ljudi i gledaju nas. Zamolim za pomoć. Kažem, našla sam je tu, na putu za posao. Najveći dio je ubrzao. Dvoje je reklo, sorry, kasnimo na posao. Uzlupalo mi se srce. Zadržavam pribranost. Čujem da iz curine borše zvoni mobitel. Pomislim najprije na njenu mamu. Al ne znam je li u pitanju inkriminirajuće djelo. Zbog otisaka ne diram ništa. Zovem hitnu. Predstavim se. Opisujem stanje djevojke. Možda 18 godina. Diše, al ne reagira. Topla. Objašnjavam di se nalazimo.
Za pet minuta stiže hitna. Provjeravaju puls. Dozivaju je. Ništa. Onda joj netko iz hitne jako stisne mišić poviše ključne kosti. Mi smo to zvali žila glupača. I onda je zajaukala. Unijeli su je u vozilo. A ja, prilično uzdrmana, otišla na posao.
Stalno sam mislila na onu zvonjavu mobitela. I na, moguće, očajnu mamu kojoj se dijete nije vratilo iz noćnog provoda. Oko podneva više nisam izdržala. Zovem hitnu. Predstavim se i kažem da sam zvala ujutro zbog cure koju sam našla. Molim samo za informaciju je li živa.
Odgovaraju mi da se otrijeznila i pobjegla iz bolnice.
Od ovog događaja je prošlo deset godina. Kupus me, svojim postom, na njega podsjetio.
Zašto nitko nije stao i priskočio u pomoć? Jesmo li otupili na sve i sva? Zašto se mlada, prelijepa cura, opila do besvjesti? Zašto se ne izlazi do deset uvečer, nego od deset do ujutro? Kako je pobjegla iz bolnice?
Ne znam nijedan odgovor.
Osim, jadna joj majka.
Jadno si mi draga, reka je.
Jakica se cila zarumenila i spustila glavu šoto. I on je njoj bi drag.
Tu godinu se Vicko prvi put ukrca na brod. Ka kuhar. Zarađiva je lipo.
Hoćeš poć za mene?
Hoću, rekla je.
I tako su se njih dvoje vazeli.
On je navrši 18. Ona 15.
Digli su je iz skule. Sa samo šest razreda osnovne. Odgovornosti za tako nešto ni bilo.
Bilo je to normalno. U ono vrime. Na škoju.
U mistu je već puno dice rodilo dicu. Jakica in se pridružila. Rodila prvo sa 17. Drugo s 18. Treće s 20. Vicko je reka, ti nećeš fatigat. Bit ćeš s dicon. Oko kuće. Ja ću donosit šolde. Neće nan falit ničega.
Jakica i Vicko su i danas skupa. Pedeset godin zajedno. Tri ćere. Tri zeta. Devet unučadi. Imaju svega obilato. Velu kuću u mistu. Velu kuću u svojoj vali. Zemje, maslina i loze da se ne zna broja. Ruke in tvrde i žujave. Ma nikad ih nisan čula da se žale.
Prošli su golgotu. Prva ćer droga. Prvi zet droga. Tri unuka droga. Druge dvi ćere i njihove familje toliko dobro da ne može boje. A onda, karcinom on. Pa ona. Onda najmlađa. Sve su prošli stentano. S puno trpjenja. Držeći svoju muku za se. I dajući sve o sebe za spas dice.
Nemoj da se dogodi da dođeš na škoj, a da nan se ne javiš, rekla mi je Jakica danas na mobitel. Moja draga prva kužina.
Ne brini, rekla san.
Ako vama šta triba po Splitu i likarima, javite se.
Život teče. I baš nema pravila.
Ne stižem ništa. Ili mi se barem tako čini. Kao da kaskam. Pomažem, koliko god mogu, malim i velikim pelenama. Male su u neposrednoj blizini. One velike u kući. Međuvrijeme je ispunjeno u sekundu.
Čvrsto sam odlučila ić na promociju. Sve odfikarit i reć povijesno ne. Jednom, drugom, trećem. Koga nema, bez njega se može. Tako sam vremenu ukrala dva sata. Nije mi zamjerilo. Vrijeme je apsolut. Sve dopušta. I sve ograničava. Mangupština teška.
Uspijem u trku kupit buketić. Idem "garanciji" na promociju. Vidit ću je prvi put. Al kao da je znam već dugo. Njene riječi se isprepliću s mojima. Njena duša se ovija oko moje. Toplo mi. Radujem se.
Zagrljaj koji se ne mjeri satom. Suzne oči koje govore milijardu riječi. Stisak ruke koji odlazi u prostor vrijeme kao zapaljiva iskra milosnica.
Štivo je u mojim rukama. Još desetak stranica i ja sam posve u njenom svijetu. A zapravo u svome. Kamen i more se ljube. Nema mora koje ne oplakuje mrkentu. I nema sretne mrkente koja slanoću i bistrinu mora susrela nije.
I naravno. Otočkoj pronicljivosti nije umakao čak ni jedan Kupus. Zaštićeni specijalitet mog predragog škoja. Stisak ruke. Upoznavanje. Prepoznavanje.
Riječi nas spajaju. Ono smo šta pišemo. Može se odglumit malo. U nedogled nikako.
Zahvalna na blogoputu koji mi je u srce utisnuo drage ljude. Naizgled neznane. Al duša zna raspoznat.
Garancijo draga. Bilo je jako lijepo. Vjerujem u drugi susret. Kupusu, također. Di god ta kava bila.
Te prve godine u Vali spali smo pod šatoron. Ni bilo vode. Ni ceste. Ni bilo ni struje. Usoljena ka srdela, crna ka ugljen, skakutala san bosa po mrkenti. Ništa na svitu meni ni falilo. Sve san imala. I sve lipo je stalo u tih mojih navršenih deset godin. Ni bilo možeš izić u 5 popodne kad je kućni red. I ni bilo nemoj se šporkavat ili vikat. Mogla san hodit di god san tila. Nikad nisan čula, pazi di greš jer ima zmija. Ima pauka. Ima krpeja. Ne plivaj daleko jer bi te moga čapat morski pas. Ili, ne hodi okolo jer bi te neko moga ukrast. Bilo je širine u mojoj slobodi. I to me poslin, kad san odrastala, obilježilo. Gušenje od bilo koje ustege. Ili moranja.
Noć je bila lipa. Ma je bila i gruba. Naročito ta. Koja je isto učinila stazu mog Puta. Za poć učinit nuždu vajalo je izić iz šatora. I uspet se u šumu. Visoko. Di je otac učini bužu za zahod. I daske di se čučalo. Uvik bi ja budila mat. I ona bi vazela lampandinu. I hodila s menon. Mrak nisan volila. Parilo mi se da me neko gleda. I oće me zgrabit. Taj dan je otac priča kao se ne vaja ičega bojat. I kako straju triba pogledat u oči. Dok san skrvčena ležala u šatoru i trudila se odgodit muku u trbuju, mislila san kako se to gleda straju u oči. Srce mi je tuklo. Disala san ka dupin. Drob me vrtija. Znojila san se od vrućine. Ma i od muke.
I onda san to učinila. Neka me ščepa. Neka me zadavi. Neka čini od mene šta god oće. Neka me više ni. Vazela san lampandinu ispod blazinje. Išunjala se u mrkli mrak bez misečine. Uspela se sama u brdo. Sama se vratila. Izgrebena od planike i drače. Izbodena od komaraca. Al nekako laka. I zadovojna.
Homo poć dignit vrše, probudi me otac zarana. Zagrli me je priko ramena i pojubi u vrj glave.
Bravo. Tako se to radi, prišapni mi je. Ne se bojat mraka. Boj samo zloće u judima. Tada nisan ni to razumila. Došlo je samo. I sjelo s godinama.
A straj. Osta je vezan za one koje najviše volin. To se ne da iščupat. Niti razvezat odlaskon u bilo koju mračinu.
Zašto se kriviš, srce moje, pitala je teta.
Zato jer je Merica vazela jaje ispod kokota. I žbatila ga s cukron. Eno je, ji ga. I neće mi dat malo. Mila moja, ni jaje od kokota nego o kokoši. Bit će ih danas još. Pa ti vazmi i žbati. Hodi svako malo u štalu. Vidi jesu snile.
Evo gaaa, teta. Još je toplo. Ma ne znan kako se to žbati?
Vazmi, srce, pot. I oni lateni pjat na škanciji. Jan ću ti pomoć.
Viš di je žumance u potici? Tu sti dva kućarina cukra. I mišaj. A ja ću ti penjrun žbatit bilance u pjatu.
Kad je teta učinila snig pribacila ga je u poticu. I sve izmišala.
Evo ti, oko moje, rekla je. Izi to u miru.
Vazela san pot. Sila ispod murve. I jila san. Bilo je jadno lipo. Najlipje.
Mera mi je, sa ograde o gustrine, petavala roge. I belila se. Da je jaje o kokota, rugala se. I kesila.
Onda me ugrizla osa. Tamo di mi je kaplo dok san jila.
Samo san tila da mama ozdravi.
Da se vratin u svoje pravo doma.
Bija je to dan kad mi je tetina jubav bila malo.
Jer mama je mama.
< | lipanj, 2023 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | 2 | 3 | 4 | |||
5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv