Jadno si mi draga, reka je.
Jakica se cila zarumenila i spustila glavu šoto. I on je njoj bi drag.
Tu godinu se Vicko prvi put ukrca na brod. Ka kuhar. Zarađiva je lipo.
Hoćeš poć za mene?
Hoću, rekla je.
I tako su se njih dvoje vazeli.
On je navrši 18. Ona 15.
Digli su je iz skule. Sa samo šest razreda osnovne. Odgovornosti za tako nešto ni bilo.
Bilo je to normalno. U ono vrime. Na škoju.
U mistu je već puno dice rodilo dicu. Jakica in se pridružila. Rodila prvo sa 17. Drugo s 18. Treće s 20. Vicko je reka, ti nećeš fatigat. Bit ćeš s dicon. Oko kuće. Ja ću donosit šolde. Neće nan falit ničega.
Jakica i Vicko su i danas skupa. Pedeset godin zajedno. Tri ćere. Tri zeta. Devet unučadi. Imaju svega obilato. Velu kuću u mistu. Velu kuću u svojoj vali. Zemje, maslina i loze da se ne zna broja. Ruke in tvrde i žujave. Ma nikad ih nisan čula da se žale.
Prošli su golgotu. Prva ćer droga. Prvi zet droga. Tri unuka droga. Druge dvi ćere i njihove familje toliko dobro da ne može boje. A onda, karcinom on. Pa ona. Onda najmlađa. Sve su prošli stentano. S puno trpjenja. Držeći svoju muku za se. I dajući sve o sebe za spas dice.
Nemoj da se dogodi da dođeš na škoj, a da nan se ne javiš, rekla mi je Jakica danas na mobitel. Moja draga prva kužina.
Ne brini, rekla san.
Ako vama šta triba po Splitu i likarima, javite se.
Život teče. I baš nema pravila.
Post je objavljen 19.06.2023. u 14:05 sati.