morska iz dubina
četvrtak, 08.06.2023.
Straj
Te prve godine u Vali spali smo pod šatoron. Ni bilo vode. Ni ceste. Ni bilo ni struje. Usoljena ka srdela, crna ka ugljen, skakutala san bosa po mrkenti. Ništa na svitu meni ni falilo. Sve san imala. I sve lipo je stalo u tih mojih navršenih deset godin. Ni bilo možeš izić u 5 popodne kad je kućni red. I ni bilo nemoj se šporkavat ili vikat. Mogla san hodit di god san tila. Nikad nisan čula, pazi di greš jer ima zmija. Ima pauka. Ima krpeja. Ne plivaj daleko jer bi te moga čapat morski pas. Ili, ne hodi okolo jer bi te neko moga ukrast. Bilo je širine u mojoj slobodi. I to me poslin, kad san odrastala, obilježilo. Gušenje od bilo koje ustege. Ili moranja.
Noć je bila lipa. Ma je bila i gruba. Naročito ta. Koja je isto učinila stazu mog Puta. Za poć učinit nuždu vajalo je izić iz šatora. I uspet se u šumu. Visoko. Di je otac učini bužu za zahod. I daske di se čučalo. Uvik bi ja budila mat. I ona bi vazela lampandinu. I hodila s menon. Mrak nisan volila. Parilo mi se da me neko gleda. I oće me zgrabit. Taj dan je otac priča kao se ne vaja ičega bojat. I kako straju triba pogledat u oči. Dok san skrvčena ležala u šatoru i trudila se odgodit muku u trbuju, mislila san kako se to gleda straju u oči. Srce mi je tuklo. Disala san ka dupin. Drob me vrtija. Znojila san se od vrućine. Ma i od muke.
I onda san to učinila. Neka me ščepa. Neka me zadavi. Neka čini od mene šta god oće. Neka me više ni. Vazela san lampandinu ispod blazinje. Išunjala se u mrkli mrak bez misečine. Uspela se sama u brdo. Sama se vratila. Izgrebena od planike i drače. Izbodena od komaraca. Al nekako laka. I zadovojna.
Homo poć dignit vrše, probudi me otac zarana. Zagrli me je priko ramena i pojubi u vrj glave.
Bravo. Tako se to radi, prišapni mi je. Ne se bojat mraka. Boj samo zloće u judima. Tada nisan ni to razumila. Došlo je samo. I sjelo s godinama.
A straj. Osta je vezan za one koje najviše volin. To se ne da iščupat. Niti razvezat odlaskon u bilo koju mračinu.
lipa naša ditinjstva, ma straj ne moreš odagnat kad postaneš velik jer ima onih mlasjih za koje se bojiš, dobro s rekla
Kolumbina • 08.06.2023. u 13:20
:))
Kockavica • 08.06.2023. u 14:07
Da, tu ne pomaže lampadina. Uvijek ćemo se bojat za naše drage.
Lastavica • 08.06.2023. u 14:32
Toplo oko srca. Ljubav. Sjećanja. Mirisi djetinjstva.
Galaksija • 08.06.2023. u 15:02
Neka me ščepa. Neka me zadavi. Neka čini od mene šta god oće. Neka me više ni.
Ovo je baš ono pravo suočavanje sa sobom, sa strahom, sa željom oću i sad ću, primjenjivo kroz razno razne faze života i situacija
Ali strah za drage nam, e tu padaju sve metodeNisa • 08.06.2023. u 15:31
Dal ima zloče u ljudima...ima:((
modrina neba • 08.06.2023. u 17:19
Poznato..., maksimalna sloboda, a opet sam imala osjećaj zaštite.More liti, brdo i prašina ostala godišnja doba, sve se dalo izbalansirat, a o
pobjedi straha imam jednu za neki drugi put. Lipi pozdrav:)nema garancije • 08.06.2023. u 19:21
Nema straha za Tebe! Ti si jedna životna hrabrica, a ovaj događaj je samo jedan od...Volim Te!
luki2 • 08.06.2023. u 20:16
Poznate su mi te buže u šumi.:)
viatrix • 08.06.2023. u 23:33
strah kao miris djetinjstva... divno napisano, kao i uvijek, tvoje....
Dinaja • 09.06.2023. u 08:28
Treba strahu pogledati u oči i reći mu neka se makne. Ne bojim se mraka jer on ustvari štiti ali za svoje se uvijek brinemo bilo gdje..
gogoo • 09.06.2023. u 11:46
slažem se, razložno je bojati se ljudi, ali ponajviše sebe, jer daleko smo mi od onoga što prikazujemo svijetu
Blumi • 09.06.2023. u 13:40
@Kolumbina.....strah za najdraže je neizlječiv..
@Kockavica:-))*
@Lastavica...valjda je to prirodno urođeno...
@Galaksija.....jesu, jesu...mirisi djetinjstva:-)
@Nisa...tako se lako složit oko nekih stvari:-)
@carstvo snova...tješi me da ima i dobrote:-)
@nema garancije...generacije prepoznaju sličnosti:-)
@luki2...koja si to bomba radosti:-)
@Viatrix...putniku kao tebi to bi trebalo bit poznato:-))
@Dinaja draga, hvala ti:-)
@gogoo......to se uči...ništa na silu...
@dražeN ;)..neko ima apetita bit dvoličan, troličan ili multiličan...hvala, ne bih...i sa samom sobom dosta posla i rada, a kamo li o svakoj od višeslojnih osobnostI._)morska iz dubina • 09.06.2023. u 23:10
Ni ja se straha za ljubljene ne mogu riješit. Najradije bih da se ne odvajamo:-))
Sarah • 09.06.2023. u 23:29
tako volim tvoja sjećanja upakirana u govor tvoga kraja :)
smjehotvorine • 10.06.2023. u 08:34
@Sarah...nema nam lijeka ta tu boljku:-)
@smjehotvorine...hvala ti:-)morska iz dubina • 10.06.2023. u 23:30
nevinija su to bila vremena, nekad sam čak i volio svoj rodni gradić, ali ne osjećam sjetu, jedino kad netko to lijepo poput tebe opiše ;)
NF • 11.06.2023. u 13:53
Strah uvijek ostane duboko u nama, ma koliko ga se htjeli riješiti.... ;)
Pozitivka • 11.06.2023. u 19:11
@NF....:-))))))
@*Pozitivka*...... neki strahovi su cjeloživotni...morska iz dubina • 12.06.2023. u 08:06
Najgore je šta nas i sad kad smo pinku stariji opet spomen na spomen strese i neda se privarit. Al jači smo! Jači. Još jači!
sewen • 12.06.2023. u 20:23
Tata pametan. Znao je sve, baš.
i...
//A straj. Osta je vezan za one koje najviše volin. To se ne da iščupat.//
Baš tokonobarica • 12.06.2023. u 22:37
To je i prirodno. Ja kažem da je bog stvorio svijet i ljude,
a majka je izmislila brigu.Lastavica • 13.06.2023. u 14:38
doslo je samo..
Euro • 13.06.2023. u 17:51
Nisam se nikad bojala mraka, ni zmija, ni pauka, ali strah od nepoznatih pasa pa bili oni male pudlice, nikad nisam uspila nadvladat. To je sigurno vezano za jedan dozivljaj u djetinjstvu...
Strah za voljene se podrazumijeva, ali nisam panicarka.Sjećanje i osvrti • 13.06.2023. u 20:25
još uvijek se bojim ...zločestoće,
a strah za svoje najdraže nikad ni nećemo prevladati, niti trebamo jer onda nam ne bi bili najdraži i ne bi nam više bilo stalo, a ako nam nije stalo, nismo više živi!
baš me obradovali pročitati da si podržala našu bez jamstva :)))))
zagrljaj boduliceWhite Lilith • 14.06.2023. u 08:34
