Te prve godine u Vali spali smo pod šatoron. Ni bilo vode. Ni ceste. Ni bilo ni struje. Usoljena ka srdela, crna ka ugljen, skakutala san bosa po mrkenti. Ništa na svitu meni ni falilo. Sve san imala. I sve lipo je stalo u tih mojih navršenih deset godin. Ni bilo možeš izić u 5 popodne kad je kućni red. I ni bilo nemoj se šporkavat ili vikat. Mogla san hodit di god san tila. Nikad nisan čula, pazi di greš jer ima zmija. Ima pauka. Ima krpeja. Ne plivaj daleko jer bi te moga čapat morski pas. Ili, ne hodi okolo jer bi te neko moga ukrast. Bilo je širine u mojoj slobodi. I to me poslin, kad san odrastala, obilježilo. Gušenje od bilo koje ustege. Ili moranja.
Noć je bila lipa. Ma je bila i gruba. Naročito ta. Koja je isto učinila stazu mog Puta. Za poć učinit nuždu vajalo je izić iz šatora. I uspet se u šumu. Visoko. Di je otac učini bužu za zahod. I daske di se čučalo. Uvik bi ja budila mat. I ona bi vazela lampandinu. I hodila s menon. Mrak nisan volila. Parilo mi se da me neko gleda. I oće me zgrabit. Taj dan je otac priča kao se ne vaja ičega bojat. I kako straju triba pogledat u oči. Dok san skrvčena ležala u šatoru i trudila se odgodit muku u trbuju, mislila san kako se to gleda straju u oči. Srce mi je tuklo. Disala san ka dupin. Drob me vrtija. Znojila san se od vrućine. Ma i od muke.
I onda san to učinila. Neka me ščepa. Neka me zadavi. Neka čini od mene šta god oće. Neka me više ni. Vazela san lampandinu ispod blazinje. Išunjala se u mrkli mrak bez misečine. Uspela se sama u brdo. Sama se vratila. Izgrebena od planike i drače. Izbodena od komaraca. Al nekako laka. I zadovojna.
Homo poć dignit vrše, probudi me otac zarana. Zagrli me je priko ramena i pojubi u vrj glave.
Bravo. Tako se to radi, prišapni mi je. Ne se bojat mraka. Boj samo zloće u judima. Tada nisan ni to razumila. Došlo je samo. I sjelo s godinama.
A straj. Osta je vezan za one koje najviše volin. To se ne da iščupat. Niti razvezat odlaskon u bilo koju mračinu.
Post je objavljen 08.06.2023. u 12:41 sati.