morska iz dubina
nedjelja, 25.06.2023.
192
Taman kad sam navečer spremala poleć svoje umorne kosti, čujem izvana nešto izrazito bučno. Izađem na teracu i vrt, kad ono zvukovi loma. Vika. Cika. Ženski glas urliče, boliiii meee, šta mi to raaaadiš. Onda opet bum, tres. Srce mi se uzlupalo. Ruke počele trest. Ovo nije film. Ovo je zapravo. Ne mogu odredit odakle dopire. Poput jeke, kao da odzvanja iz više stanova. Susjeda poviše mene već na balkonu. Pokušavamo odgonetnut odakle. Ona se hvata za glavu i upire prstom u vrt do moga. Ja šokirana. Krici su bili nesnošljivo jaki. U hipu smo se dogovorile, obje zvat policiju.
Da ne bude poslije kako ništa nismo čule.
Ništa vidile.
Da ne bude poslije, neka svak rješava svoje u četiri zida.
Da ne bude poslije kasno je.
Jer kad je kasno, kasno je i za kajanje.
Za par minuta došle su dvije policijske ophodnje. Dugo su se zadržali. Kad su otišli, u stanu do našeg je zavladao mir. Nemamo pojma šta je riješeno i učinjeno. Za sada je tišina.
Dan poslije doznajem od susjeda da se buka i nered čuju svako malo. Ni oni nisu mogli odredit odakle se čuje. Sada znamo svi.
A susjedi mladi ljudi. Baš mladi. Podstanari. Uvijek se pristojno jave. Hvalili ih kao mirne i tihe.
Stvarno ništa nije kako se čini da je.
