KAPETANOVA KĆI

Danas kopam po mojim knjigama tražeći Henry Jamesov Okretaj zavrtnja otprilike na mjestu na kojem mislim da bi ta knjižica morala biti, i kako to obično bude, tek kad sam pregledala stotinjak naslova, u zadnjim knjigama zadnje hrpe nađem ju. Tražeći, izvukla sam malu knjižicu bez korica na stranu, zainteresirana. Hoću li pogoditi bez korica čitajući prve rečenice o kojem djelu se radi? Bila je to Puškinova Kapetanova kći.



Pa, evo i odlomak:

“Kad sam stigao do komandantove kuće, beše se već počelo smrkavati. Vešala sa svojim žrtvama su se jezivo crnela. Telo nesrećne komandantovice još se valjalo pod tremom, na kome su stražarila dva kozaka. Kozak, koji me je doveo, ode da me prijavi i odmah se vrati da me uvede u sobu u kojoj sam se sinoć onako nežno rastajao s Marijom Ivanovnom.

Ugledao sam neobičnu sliku. Za stolom, pokrivenim čaršavom i pretrpanim buklijama i čašama, sedeli su Pugačov i desetak kozačkih starešina, u kapama i šarenim košuljama, zagrejani vinom, zarumenela lica i usjaktalih očiju. Među njima ne beše ni Švabrina ni našega kozačkoga podoficira, tek pridošlih izdajica.

- A, vaše blagorodstvo, - reče Pugačov ugledavši me. - Dobro došao; molim, izvoli, čast i mesto te čekaju.

Njegovi drugovi se pribiše da mi načine mesta. Ja sam ćuteći seo nakraj stola. Moj sused, neki mlad kozak, lep i naočit, nali mi čašu prostoga vina koje nisam ni okusio. Počeo sam radoznalo da posmatram ovaj skup. Pugačov je sedeo u čelu; bio se nalaktio o sto i podupro crnu bradu svojom širokom pesnicom. Na pravilnim i dosta prijatnim crtama njegova lica nije bilo ničega krvožednog. On se često obraćao čoveku pedesetih godina, nazivajući ga čas grofom, čas Timofejičem, a čas mu tepao »čika«. Svi su se ponašali među sobom kao drugovi i nisu ukazivali nikakve naročite počasti svome vođi. Govorili su o jutrošnjem napadu, o uspehu bune i o budućim namerama. Svaki se hvalisao, iznosio svoje mišljenje i slobodno se prepirao s Pugačovom. I na ovom čudnom ratnom veću odlučiše da udare na Orenburg: smeo pokret koji se umalo ne ovenča kobnim uspehom. Dokonali su da pohod počne sutra.

- A sad, braćo, - reče Pugačov - dede da zapevamo pred spavanje onu moju omiljenu pesmicu. Čumakove, počni!

Moj sused oteže tankim glasom setnu splavarsku pesmu i svi je u horu prihvatiše:

Oj, ne šumi, majko, zelena dubravo,
nemoj mi, junaku, misli zbunjivati,
ja ti sutra moram na suđenje poći
pred sudiju strašnog, cara gospodara.

A kad mene stane svetli car pitati:
- Kaži meni pravo, hrabreni junače,
sa kim si harao, s kim si hajduk bio,
kaži meni redom sve drugove svoje?

- Kazaću ti pravo, care pravoslavni,
kazaću ti pravo i sve po istini:
U mene bejaše do četiri druga:
prvi drug mi beše noć u gori čarna,
drugi drugar beše meni nož čelični,
treći drugar beše meni konj zelenko,
četvrti mi drugar beše luk tanani,
a ulaci hitri strele nekaljene.

Odgovara meni care pravoslavni:
- Be, aferim, sinko, hrabreni junače,
dobro si harao, još bolje se braniš!
Zato ću te, sinko, darom darivati:
u polju širokom dvorcem previsokim,
do dva dobra stuba s gredom poprečnom.

Teško je opisati kakav je utisak na mene učinila ova prosta narodna pesma o vešalima što su je pevali ljudi, predodređeni za vešala. Njihova strahotna lica, skladni glasovi, setan izraz kojim su pratili i bez toga izrazite reči, - sve me je to potreslo nekom uzvišenom stravom.

Ispivši još po jednu čašu, gosti se digoše od stola i pozdraviše s Pugačovom. Hteo sam da pođem za njima, ali mi Pugačov reče:

- Sedi, hoću s tobom da govorim.
Ostadosmo nasamo.
Nekoliko trenutaka trajalo je naše obostrano ćutanje. Pugačov je netremice gledao, škiljeći pokatkad levim okom s nekim čudnovatim izrazom u kome je bilo i šeretluka i podrugljivosti. Najzad se nasmeja i to tako otvoreno i veselo da se i ja, gledajući njega, počeh smejati ni sam ne znajući zašto.

- Šta je, vaše blagorodstvo? - reče mi. - Uplašio si se, priznaj, kad su ti moji momci namakli omču na vrat? Valjda ti se nebo nije učinilo veće od ovčije kožice?!... A koprenuo bi se na gredici da ti nije bilo sluge. Odmah sam poznao onu staru kalašturu. Bre, zar si mogao slutiti, vaše blagorodstvo, da je čovek, koji ti je pokazao put do konaka, bio glavom veliki car? - (Tu se on načini važan i tajanstven.) - Ti si mi mnogo zgrešio - nastavi on - ali ja sam te pomilovao zbog tvoga dobroga dela, zato što si mi bio na usluzi kad sam morao da se krijem od svojih neprijatelja. A tek imaš da vidiš kako ću te nagraditi kad dobijem svoje carstvo! Obećavaš li da ćeš mi iskreno služiti?

Pitanje ovoga lopova i njegova drskost učiniše mi se tako smešni da se nisam mogao uzdržati a da se ne osmehnem.
- Čemu se smeškaš?- zapitao me je i namrštio se. - Valjda ne veruješ da sam ja veliki car? Odgovaraj iskreno.

Ja se zbunih. Da priznam ovu skitnicu za cara, to nikako nisam mogao: izgledalo mi je da bih bio poslednja kukavica. Reći mu u lice da je varalica - značilo bi izložiti se smrti; na to sam ja bio spreman kraj vešala, pred očima celoga naroda kad sam plamteo srdžbom, ali sad mi se to činilo kao uzaludno razmetanje. Kolebao sam se. Pugačov je natmureno čekao moj odgovor. Najzad (ja se i danas sa zadovoljstvom sećam toga trenutka) osećanje dužnosti nadvlada u meni slabost ljudsku. Odgovorio sam Pugačovu:

- Čuj, reći ću ti pravu istinu. Razmisli, mogu li ja tebe priznati za cara? Ti si čovek bistar pa bi i sam video da se pretvaram.
- Pa ko sam ja, šta ti misliš?
- Bog će te znati, ali ma ko bio, ti teraš opasnu šalu.
Pugačov me brzo odmeri.
- Ti, znači, ne veruješ - reći će on - da sam ja car Petar Fjodorovič? Pa, lepo. A zar junak ne može imati sreće? Zar nije u drevno doba carevao Griška Otrepjev? Misli o meni što hoćeš, ali ne odlazi od mene. Šta te se tiče ostalo? Ako ti nisam pop, mogu ti biti bar otac. Služi mi verno i iskreno, a ja ću te načiniti i feldmaršalom i knezom. Kako ti se ovo čini?
- Ne - odgovorih ja odlučno. - Ja sam plemić po rođenju, zakleo sam se gospodarici našoj, carici: tebi ne mogu služiti. A ti ako mi doista želiš dobra, pusti me onda da idem u Orenburg.

Pugačov se zamisli.
- Ako te pustim, - reče on - da li mi bar obećavaš da se nećeš protiv mene boriti?
- Kako bih mogao da ti to obećam? - odgovorio sam. - Sam znaš da to ne stoji do mene: ako mi narede da idem protiv tebe, ja ću poći, druge nema. Ti si sad i sam zapovednik, i sam tražiš da te tvoji slušaju. Na šta bi to ličilo da se ja odreknem dužnosti kad moja služba bude potrebna? Moj život je u tvojoj ruci: pustiš li me - hvala ti; kazniš li me - bog nek ti sudi. A ja ti rekoh istinu.

Moja je iskrenost zaprepastila Pugačova.
- Neka ti bude - reče on pljesnuvši me po ramenu. - Kad kažnjavam - kažnjavam, kad praštam - praštam. Idi na koju god hoćeš stranu i radi šta hoćeš. Dođi sutra da se sa mnom oprostiš, a sad idi da spavaš, jer i mene već hvata dremež.

Oprostim se s Pugačovom i iziđem na ulicu. Noć beše tiha i hladna. Mesec i zvezde su jasno sjali, osvetljujući trg i vešala. U tvrđavi je sve bilo mirno i mračno. Samo je u krčmi plamtela vatra i razlegala se vika zaostalih pijanica. Pogledao sam sveštenikovu kuću. Kapci na prozorima i vrata bili su zatvoreni. Izgledalo je da je i u njoj sve mirno.

Dođem u svoj stan i nađem Saveljiča, zabrinutoga što me nema. Vest da sam slobodan neopisano ga je obradovala.

- Slava tebi, Gospode, - reče on krsteći se. - Čim se razdani, idemo iz tvrđave kud nas oči vode. Ja sam ti nešto spremio, dede, povečeraj, baćuška, pa se odmori do jutra, kao na Hristovom kriocu.

Poslušao sam ga, i pošto sam večerao s velikim apetitom, zaspim na golom podu, premoren i duševno i telesno.”
Aleksandar Puškin, Kapetanova kći, iz Glave osme - NEZVANI GOST, s uvodnim citatom “Nezvan gost teži od Tatarina” (Poslovica)

A što o romanu objavljenom 1836. kaže pogovor iz knjižice?

»Kapetanova kći«, ovaj obimom mali, ali veoma lepo komponovan roman, jedno je od najboljih dela ne samo Puškinovih nego i u svetskoj književnosti. U »Kapetanovoj kćeri« Puškin opisuje borbu seljaka i prostoga naroda protiv tiranije tadašnjih ruskih careva i protiv feudalnog poretka. On daje široku sliku narodnih težnji i seljačkoga sveta koji hoće da se oslobodi ropstva i nepravde, opisujući sve zaplete i unoseći se u pitanja ljudskoga života sa toliko saosećanja kao da je sve to sam doživeo i pretrpeo u mnogim epohama i pod različitim podnebljima. Iako zbog vremena u kome živi i zbog carske vlasti od koje zavisi on mora da prikaže lik Pugačova u mračnim crtama, ipak se oseća da Puškin sa velikom ljubavlju opisuje i prosti ruski narod koji teži ka plemenitom cilju da postigne bolji život i slobodu i Pugačova kao predstavnika te borbe. Kad se ima na umu da je Pugačov smatran u to doba kao oličenje zła i otpora državi i caru, Puškinova smelost je za divljenje. Pored te tendencije Puškin je u ovom romanu dao umetnički prekrasno ocrtane ličnosti, počevši od glavnih junaka i njihove ljubavi do sasvim epizodnih lica, čak i kada se spominju samo u nekoliko rečenica. Ruski život u svoj svojoj širini Puškin slika u ovom delu sa takvom snagom i majstorijom da je jasno zašto su i najveći ruski pisci, kao Tolstoj, učili na ovom delu kako se spontano i verno umetnički prikazuje život.