Svojeglavo dete

Beše jednom neko dete koje je bilo toliko svojeglavo da nije htelo ništa da učini što bi mu majka naredila. Zato se ono ne svide dragom bogu, koji učini da se dete razboli. Nijedan lekar mu nije mogao pomoći, te se uskoro nađe na odru.
Kad ga spustiše u grob i prekriše zemljom, odjednom se pomoli njegova ručica, pružajući se uvis, a kad je htedoše vratiti dole i prekriti svežom zemljom, ipak to ne pomože jer se ručica jednako pomaljala.
Tad je sama majka morala otići na grob i šibom udariti po ručici. Tek kad je to učinila, ručica se povuče te dete nađe mira pod zemljom.



Leskov prut

Jedno popodne Isus leže u kolevku i zaspa; tad mu priđe majka, pogleda ga sva radosna i reče:
“Da li si legao da spavaš, dete moje? Spavaj blaženo, ja ću za to vreme poći u šumu da ti donesem pregršt kupina; znam dobro da ćeš im se obradovati kad se probudiš.”
U šumi ona nađe mesto s najlepšim kupinama, ali kad se sagnula da ubere koju, iz trave iskoči zmija. Ona se prepade, ostavi kupine i poče bežati. Zmija se dade za njom, ali Majka božja - što i možete zamisliti brzo se snađe, te se sakri iza leskova grma gde osta sve dok zmija ne otpuza. Tad sakupi kupine i vraćajući se kući reče:
“Kao što je mene ovog puta zaštitio, neka leskov grm ubuduće i ljudima pruža zaštitu.”
Eto zašto je od najdavnijih vremena leskov prut najpouzdanija zaštita od zmija i svega ostalog što gmiže po zemlji.





Krojač na nebu

Dogodilo se i to da je dragi Gospod bog jednog lepog dana hteo da prošeta po nebeskom vrtu. Sa sobom je poveo sve apostole i svece, tako da na nebu sem svetoga Petra nije ostao više niko. Gospod je svetom Petru naredio da za vreme njegovog odsustva nikoga ne pušta da uđe; Petar je, dakle, izvršujući božje naređenje stajao na nebeskoj kapiji i držao budno stražu. No ne potraja dugo, kad neko zakuca. Petar upita ko je i šta želi.
»Ja sam, siromašni, čestiti krojač«, odgovori jedan nežan glas, »krojač koji moli da uđe.«
»Da, pošten«, reče Petar, »tako pošten kao lopov na vešalima; ti si imao duge prste i ljudima zakidao na suknu. Nećeš ući u nebo! Uostalom, Gospod mi je zabranio da bilo koga puštam unutra dok je on odsutan.« »Budite ipak milosrdni«, uzviknu krojač, »mali parčići i otpaci pri krojenju koji sami padaju sa stola, a koje sam uzeo za zakrpe nisu ukradeni i o njima zaista ne vredi govoriti. Vidite, sveti Petre, ja hramljem i od puta imam plikove i žuljeve na nogama pa ne mogu da se vratim. Pustite me unutra, obavljaću vam sve najgore poslove. Nosiću decu, prati pelene, čistiću i brisaću klupe na kojima su se igrala i krpiću njihova pocepana odela.«
Svetog Petra to ganu pa ćopavom krojaču otvori nebesku kapiju samo toliko da se svojim mršavim telom mogao uvući. Morao je sesti u jedan ćošak iza kapije i da se tamo šćućuri i bude tih i miran kako Gospod, kad se vrati, ne bi ništa primetio i naljutio se. Krojač posluša; ali kad je jednom sveti Petar izašao, on ustade, prošeta se zagledajući na sve strane i po svim uglovima neba da ispita kako stoje tamo prilike. Idući tako dođe do jednog mesta gde su se nalazile mnoge lepe i dragocene stolice, a u sredini beše naslonjača sva od zlata i optočena blistavim dragim kamenjem; ona je bila i mnogo viša nego ostale, a pred njom je bila zlatna klupica za noge.
A to beše naslonjača na kojoj bi Gospod sedeo kad je bio kod kuće i sa koje je mogao videti sve što se na zemlji događa. Krojač tiho stade i dosta dugo posmatraše naslonjaču, pošto mu se ona dopadala više od svih ostalih. Želeo je da isproba kako se u njoj sedi. Konačno, više nije mogao obuzdavati svoju radoznalost pa se pope i sede u nju. Tad vide sve što se na zemlji zbiva i primeti neku ružnu staricu koja je kraj potoka stajala i prala i u jednom trenutku dva vela krišom ostavila na stranu. Krojača taj prizor toliko naljuti da zgrabi zlatnu klupicu i hitnu je s neba pravo na staru kradljivicu. No kako klupicu više nije mogao podići sa zemlje i vratiti na njeno mesto, oprezno se izvuče iz naslonjače, išunja se neprimetno, sede na svoje mesto iza kapije i napravi se kao da nije ni luk jeo ni luk mirisao.
Kad se Gospod vrati s nebeskom svitom, ne opazi doduše krojača iza kapije, ali kad sede u svoju naslonjaču, odmah vide da nedostaje klupica. Tad upita svetog Petra kud se klupica dela, no ovaj to nije znao. On ga onda dalje upita da li je nekoga puštao da uđe na nebo. »Ne znam ko bi to mogao učiniti«, odgovori Petar, »ako nije možda ćopavi krojač koji još sedi tamo iza kapije.«
Tad Gospod naredi da mu se krojač dovede pa ga upita da nije on uzeo klupicu i kuda ju je stavio.
»O, Gospode«, odgovori krojač bodro, »ja sam je u besu bacio na zemlju na jednu staricu koju sam video kako perući tuđe rublje krade dva vela.«
»O, ti, šeretu«, povika gnevno Gospod, »ako bih ja presuđivao kao ti, šta misliš da bi se već odavno desilo? Već bih zaboravio da sam imao stolice, klupe, naslonjače, čak i žarač, pošto bih sve to pobacao na grešnike dole na zemlji. Na nebu ti više nema mesta, ne možeš ovde ostati, već odmah izađi pred kapiju. A onda vidi kako ćeš i kuda ćeš. Ovde niko ne sme nikoga da kažnjava, sem mene, Gospoda.«
Sveti Petar je krojača smesta morao izvesti iz neba. On izbaci krojača i zalupi kapiju.
Kako je ovaj siromašak imao pocepane cipele i noge pune plikova, uze štap i krenu prema svratištu Pričekaj malo gde smerni vojnici sede i vesele se.