“... Čvrsto je spavala.

Naslonjen na lakat, Gabrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek umro je zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog koga je Majkl Fjuri prkosio smrti. Možda mu nije ni ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvoiju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala Udešena za venčanje opazio je u momentu taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, s cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkćući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.

Naježio se od hladnog vazduha u sobi. Pažljivo se uvukao pod pokrivače i ispružio kraj svoje žene. Svi ćemo, jedan za drugim, postati senke. Bolje je odvažno preći na onaj svet, u zanosu kakve strasti, nego jadno iščileti i usahnuti s godinama. Pade mu na um kako ona koja sad leži pored njega tolike godine čuva u srcu sliku očiju svoga dragana kad joj je rekao da ne želi da živi.

Gabrijelove oči ispuniše se iskrenim suzama. On nikad tako nešto nije osetio prema nekoj ženi ali znao je da to mora biti ljubav. Suze mu još jače navreše na oči i učini mu se da u polumraku vidi neku priliku kako stoji ispod drveta s kog se sliva kiša. Pridružiše joj se i druge prilike. Njegova duša zašla je u područje gde prebiva neizmerna vojska mrtvih. Bio je svestan njihovog čudnog i treperavog postojanja, ali nije mogao da ga shvati. I njegovo sopstveno biće poče da iščezava u tom sivom nedokučivom svetu: postojani svet koji su ti isti mrtvi nekada gradili i u njemu živeli, rastakao se i iščezavao.

Nekoliko laganih udara o prozorsko okno nagnaše ga da se okrene prozoru. Ponovo je počelo da veje. Pospano je posmatrao pahuljice, srebmaste i tamne, kako ukoso padaju u svetlosti fenjera. Vreme je da se i on uputi ka zapadu. Da, novine su u pravu: sneg pada u čitavoj Irskoj. Pada na svaki delić tmurne centralne ravnice, na ogolela brda, lagano pada i na močvaru Alen, i još dalje, na zapadu, zavejava mračne buntovne talase Šenona. Veje i po svakom deliću pustog crkvenog groblja na brežuljku gde je Majkl Fjuri pokopan. Debeli nanosi leže po nagnutim krstačama i nadgrobnim spomenicima, po šiljcima na maloj kapiji, po ogolelom trnju. I dok je slušao kako tiho kroz vaseljenu pada sneg, čitavo njegovo biće se rasplinjavalo, i tiho je padao sneg, kao što tiho dođe poslednji čas, na sve što živi i na mrtve.”

James Joyce, MRTVI

“O DELU
Džojsovo remek-delo Dablinci odbilo je 40. izdavača, slog je tri puta rasturan, a prvi tiraž uništen, jer je po tadašnjim kanonima knjiga vređala javni moral. Džojsovo remek-delo "Dablinci" čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje opisuju život u Dablinu s početka XX veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Revolucionarna za svoje vreme, kako po tematici, tako i po stilu, zbirka je bila odbačena od strane čak četrdeset izdavača. Po poslednjoj, ujedno i najpoznatijoj priči, "Mrtvi", Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film.”



"The supreme question about a work of art is out of how deep a life does it spring." - James Joyce, Ulysses


“Life is too short to read a bad book.” - James Joyce