„MALO MI JE NEUGODNO pričati o svom djedu. On i postoji i ne postoji, ovisno o tome što smatramo dovoljno »stvarnim« da bismo rekli da postoji. Možda sam vas malo i zbunio. Kao što sam i ja zbunjen. Ali vjerujem da nije osobito opasno kad nešto želite tako silno da u nekom kutku duše ta želja postane stvarna potreba. Picasso je rekao »Sve što možete zamisliti, stvarno je.« I ja mu vjerujem.

Na neki način, svi smo sami izmislili svoju obitelj. Očeve, majke, braću, sestre, sve. Osobito ako su inače mrtvi ili negdje daleko. Onome što znamo, a često to nije cijela priča, dodajemo kojekakve pričice po želji i volji, i od svega toga ispletemo topli obiteljski šal, u koji se možemo umotati i prileći kad nam nije lako.

Čak i sebe izmišljamo; ono što znamo da jesmo miješamo s onim što bismo željeli i što mislimo da bismo morali biti. Ne znam zašto je tako, ali tako je. I dobro je to znati. Razmišljajući o djedu kakvog bih volio imati, ja se pripremam za djeda kakav bih volio biti, od toga što jesam gradim ono što bih želio biti. To je priprema za budućnost.

Jednom će, a neću čekati još dugo, neko dijete zazvati »Djede!«, i ja ću znati što mi je činiti.“

Robert Fulghum, Sve što treba da znam naučio sam još u vrtiću (Priprema za budućnost)