„Stanodavka je zabacila suknje, žureći kroz sobe. Ona je visoka, hladna gospođa. Njena izbočena donja čeljust poplašila je sve podstanare. Oni bi otrčali niz stepenice, a ako bi ona s prozora gledala za njima, pokrili bi u trku i svoje lice. Jednom je došao neki podstanar, mali zdepasti mladić, koji je stalno držao ruke u džepovima kaputa. Možda je to bila njegova navika, ali je i moguće da je htio sakriti drhtaj ruku.
»Mladiću«, reče žena i njena se donja čeljust pomakne naprijed, »vi želite ovdje stanovati?«
»Da«, reče mladić i trzne glavom odozdo prema gore.
»Bit će vam dobro ovdje«, reče žena i povede ga do stolca. Pri tom je primijetila mrlju na njegovim hlačama i stoga je klekla pokraj njega i stala noktima trljati mrlju.
»Vi ste prljavko«, reče ona.
»To je stara mrlja.«
»Pa onda ste stari prljavko.«
»Ruke k sebi«, reče on odjednom i stvarno je odgurne. »Kakve to samo strašne ruke imate?« reče onda, uhvativši njenu ruku i okrećući je: »Odozgo su sasvim crne, dolje su bjeličaste, ali još uvijek dosta crne« - i on zavuče svoju ruku u njezin široki rukav - »a na podlaktici ste još i malo dlakavi.«
»Škakljete me«, reče ona.
»Jer mi se sviđate. Ne razumijem kako se može reći da ste ružni. To su mi, naime, rekli. Ali ja sada vidim da to uopće nije točno.« On ustane i počne hodati gore-dolje po sobi. Ona je još uvijek klečala, razgledavajući svoju ruku.
»Takva jedna ženska«, reče on onda i lupi je po mršavom obrazu. »Ali mojoj će udobnosti upravo odgovarati da stanujem ovdje. Samo bi moralo biti vrlo jeftino. I ne biste smjeli primiti nijednog drugog podstanara. I vjerni biste mi morali biti. Pa ja sam mnogo mlađi od vas i mogu sebi doista dopustiti da zahtijevam vjernost. I kuhati biste morali dobro. Navikao sam na dobru hranu i nikad se od toga neću odviknuti.«

Kafka (iz Dnevnika)