Spente Le Stelle



Serenissima

"Na vrhu stepeništa je mračna odaja s dugim prorezima širine mača umesto prozora, kroz koje prodiru sabljasti zraci svetlosti praveći šare na kamenom podu obraslom mahovinom.
Ovde mlada gospoda zastaju i počinju da se osvrću po na izgled praznoj prostoriji na vrhu tog visokog klimavog tornja, koji se blago leluja pod naletima vetra sa lagune.
Iznad njihovih glava odjednom se začuje smeh i prigušen bat koraka. Na tavanici se otvaraju drvena tavanska vrata i kroz njih se spuštaju male drvene merdevine slične onima što se koriste u bibliotekama gospodskih kuća. Na merdevinama stoji jedna opatica, sva u belom - veo, odeća, čak i male čizmice - sa srebrno-zlatnom maskom na licu, pola mesec, pola sunce.
„Ja sam sestra Mesec i Sunce", kaže na engleskom s jakim italijanskim naglaskom. I naglo zadiže suknju pokazujući obrijani pičić, oko koga je naslikano zlatno sunce. Moje se sunce rasprskava od ljubavi!" kaže stidljivo.
Zatim se pojavljuje druga opatica, takođe u belom, ali sa maskom ptice - čudne, fantastične ptice, pola paunica, pola sova, a maska je oivičena plavim paunovim perjem, tako da i ona liči na sunce. Ona se okreće na merdevinama, pokazuje gospodi svoju dražesnu zadnjicu, glasno se nasmeje ali ne izusti ni reč.
Potom se pojavljuje treća opatica, i ona u belom, s maskom zlatnog lava.
„Je suis Leone de San Marco", kaže pola francuski, pola italijanski, a kada podigne suknju, čini se da je u dlake svog pičića uplela lavandu i ruzmarin - za miomirisno sećanje.
Silazi ih sve više i više - opatice u belom s maštovitim maskama: ptica, meseca, sunaca, harlekina, klovnova, lavova, jaguara, ovnova, jednoroga, zmajeva i orlolava. Prava galaksija, pravi zverinjak opatica! Pozorište i zoološki vrt. Kada se mala odaja na tornju ispuni opaticama, one počinju da grle i začikuju mladu gospodu i najzad ih odvode uz merdevine u tajnu sobu u samom vrhu tornjića.
Ova je soba veća nego što se čini kada se gleda s lagune. Prekrivena je mekim krznenim i kožnim prostirkama, po kojima su nabacani jastuci od baršuna, a između njih su postavljeni mali oltari s hranom i vinom i staklenim svećnjacima koji bacaju čarobno svetlo.
Opatice vode naša dva pustolova ka jastucima razbacanim po mekim krznenim prostirkama, hrane ih grožđem i pomorandžama (koje, pošto nije sezona, ovamo stižu iz Svete zemlje), lešnicima i orasima, slatkišima, marcipanom i poje ih nekim jakim vinom boje ćilibara iz Basana, koje zovu grappa.
Ovo vino jako deluje na Vilova čula, pali mu jezik i grlo, raspaljuje maštu, briše osećanje griže savesti i čini ga bezbrižnim. U ovom trenutku je uhvaćen u zamku opatice sa maskom sunca i meseca, zadiže joj suknju da bi opet video njen obojeni pičić uramljen u sunčeve zrake, a zatim, protiv svoje volje, prodire u njeno sunce. Ljubavno koplje u ovoj igri vodi glavnu reč, postupa po svojoj volji, razmišlja Vil dok se, gonjen vatrom u krvi, prepušta maskiranoj ljubavi s tim stvorenjem koje se prodaje.
Mračni čin je brzo obavljen, i odmah je usledilo kajanje. Ali ova kurtizana, najstarija po rangu među opaticama, ne želi da ga pusti tako brzo. Draži ga opet i on ponovo stiže do vrhunca u njenom krilu. Ali ona ga ne ostavlja na miru i insistira i po treći put. On se buni, jer vatrena tečnost koju su ispili pojačava želju ali onemogućava njeno ispunjenje, pa ona dovodi druge opatice, svoje sestre, s drugim maskama, da želju okrepe.
To je čudno, razmišlja Vil, da muškarac može dođe do vrhunca jedanput, dvaput, triput sa istom ženom - i onda je gotov - ali sa više njih ljubavnom činu broja nema i gubi se svaki račun. Tako raznovrsnost podstiče čula i rasplamsava žar. Oh, šta bi dao za ženu, sanjari Vil, koja bi bila sve žene u jednoj, čije se beskonačne raznolikosti nikada ne bi zasitio, koja bi u njemu izazivala glad uvek kad u njoj uživa. Za tren pomisli na Jevrejku ali njena slika brzo iščeznu, jer sokovi koje je pio i rasipao, rasipao i pio zbrisali su i poslednju trunčicu svesti, griže savesti, sećanja...
Prolazi noć i pola dana. Naša dva pustolova leže u tornju sanjivi kao Kirkine svinje. Opatice ih dvore, zatim odlaze na prstima, sve osim njih nekoliko, koje leže uz njih iscrpene, kao i oni, od strasti."

Erica Jong