„Januar 1969
1. I 1969

»Laudate Dominum«. »Jauchzet Gott«, J. S. B. »Der Waldmeister«, »Cagliostro in Wien«, Johann Strauss. Oesterreich Eins. Radio-beletristika na visini loših feljtona.

I Jean-Marie Domenach sanja o revoluciji. To je interesantno. Što je revolucija? Šta je revolucija, to nam je poznato. Živimo usred revolucije pedeset i više godina i tako pedeset i više godina znamo što je revolucija i neka nam nitko ne buši lubanju i čita bukvicu o tome što je revolucija! Revolucija je vatra, a kada je kuća planula, treba vatru pogasiti, i tako od revolucionara postaju po pravilu vatrogasci. Pogorjelu kuću treba ponovno sagraditi, i tako se revolucionari pretvaraju u zidare. Svaka se meštrija pretvara u školu, u svakoj zidarskoj školi ima majstora, kalfa i šegrta. Škole postaju institucija, a sve zanatske institucije djeluju po zakonu hijerarhije, a zatim, zna se: po zakonu isto tako Rada i Reda. Dosadna pouka, znamo je napamet. Da revolucije jedu svoju djecu, i to znamo, ali se dešava i to da djeca pojedu revoluciju.

Tko je ljepotan duha? »Qui est la belle âme?« Par Jean-Marie Domenach. Odgovor Clavelu.

U slobodnoj tribini u »Combatu« (20. XII 1968) Maurice Clavel prikazuje me kao »intelektualca ljevičara«, što me oduvijek otkad pišem raduje (eto, nedavno to sam čuo iz pera Raymonda Arona), ali me uznemiruje što se tiče sadašnjeg mentaliteta našega kamerada.

On kaže da sam ja »lijepa duša«, da bi mi istodobno predbacio kako ne primjećujem njegovu metafizičku »coupure«, u koju se on momentano strmoglavio. Što to znači »lijepa duša«? Duša koja vidi, a ne ostvaruje ni dobro, ni lijepo, ni pravedno. Clavel podupire bez ograde one koji, ustrajno propovijedajući ne, ne i ne, ne umiju drugo nego da podstiču protiv sebe upravo onu masu koja im se nekako u Maju pridružila. Pitam čitatelje »Combata« tko je od nas dvojice »lijepa duša«?

A kako Clavel govori o »novom čovjeku«, pitam se da li se radi o onim besramnim i drskim malim papama na koje sam ukazao u svome članku u »Mondu«, i po čemu bi se baš oni razlikovali od »pređašnjeg čovjeka«, čovjeka više-manje mrtvog sa mrtvim totalitarizmom zajedno?

Po mome mišljenju Clavel ima krivo što se zatvorenih očiju bacio u novotarije, bez neke preciznosti. Isprazno zahtijevanje slobode ne će doprijeti dalje od nasilja. To nam je Hegel pokazao, a povijest potvrdila, a to i jeste ova historija koju doživljavamo zajedno, a koju je, čini se, zaboravio. On ima krivo što igra »Nevinoga«, jer nije nekažnjivo dati svoje povjerenje sveopćem prevratu postojanja, provali bezakonja koju nam donosi prečišćena omladina (to su riječi Heideggerove iz godine 1933).

Što se mene tiče, želio bih sažeti ono što sam napisao u svom članku u »Modeu«: Svibanj 1968 treba da se produži i prelije u borbu značajnu za sve potlačene u Francuskoj i u Evropi, mjesto da se izrodi u bizantinske fanatizme. Jer inače bolje je da tu borbu smjesta svrstamo u muzej mrtvih revolucija.

»Muzika i gitare«, Arsen a) - Gaby b). Voštana, prozirna Gaby. Oesterreich Eins: »An der schönen blauen Donau«, »Rosen aus dem Süden«, »Radetzky-Marsch«, azaleje, ruže, sunce, Maurice Clavel. »Mi smo za pravicu«! Nestalo je plina, - 8°C na suncu.“

MIROSLAV KRLEŽA, DNEVNIK 1958-69