„Veroispovesti u Aleksandriji različite su kao i trgovina, kvalitet proizvoda je sumnjiviji. U tome se naročito ističu hrišćani mnoštvom sekti, koje je u najmanju ruku nekorisno. Dve neznalice, Valentin i Bazilid, koje je oštro pratila rimska policija, spletkarili su jedan protiv drugog. Egipatski ološ koristio je svaku versku svečanost da se sa motkom u ruci baci na strelce, a kad ugine bik Apis, u Aleksandriji to izazove veće nerede nego nasleđe carskog prestola u Rimu. Pomodni svet u Aleksandriji menja veroispovesti kao što drugi menjaju lekara, i uspeh nije ništa bolji. Ali zlato im je jedini idol; nigde nisam video bezobraznije molioce. Skoro svuda su isticani pompezni natpisi hvaleći moja dobročinstva, ali kad sam odbio da stanovništvo oslobodim jedne vrste poreze koju je moglo lako da plaća, ovaj ološ mi je brzo okrenuo leđa. Dvojicu mladih ljudi koji su me pratili više puta su napali. Luciju su zamerali njegovu raskoš, koja je, uostalom, zaista bila preterana, Antinoju njegovo mračno poreklo, o kome su kružile besmislene priče, a obojici zajedno upliv na mene. Ova poslednja tvrdnja bila je smešna, Lucije, koji je o političkim pitanjima rasuđivao sa oštroumnošću koja iznenađuje, ipak nije imao nikakvog političkog uticaja. A Antinoje nije to čak ni pokušavao. Mladi patricije, koji poznaje svet, samo se smejao uvredama, ali Antinoja su one bolele.
Jevreji, poučeni svojim jednovernicima iz Judeje, koliko god su mogli zapržavali su ovu već i inače dobro zamešanu kašu. Sinagoga iz Jerusalima poslala mi je svog veoma cenjenog člana Akibu. Skoro devedesetogodišnji starac, koji uz to nije znao grčki, trebalo je da me odvrati od mojih planova, već u toku, za izgradnju Jerusalima. Uz pomoć tumača održao sam sa njim nekoliko razgovora, koji su za njega bili samo izgovor za monolog. Za manje od jednog časa uspeo sam da tačno utvrdim njegovu misao, ali ne i da je prihvatim. On se pak nije trudio da shvati mene. Ovaj fanatik nije ni sumnjao da neko može rezonovati na osnovu premisa koje se razlikuju od njegovih. Ovom prezrenom narodu nudio sam mesto među drugim narodima u rimskoj zajednici, Jerusalim mi je, međutim, kroz Akibina usta saopštavao svoju volju da do kraja ostane tvrđava jedne rase i jednog boga izdvojenih od ljudskog roda. Ovu mahnitu ideju izlagao je sa zamornom oštroumnošću; morao sam da saslušam dugi niz dokaza, mudro izvedenih jedni iz drugih, o superiornosti Izraela. Posle osam dana ovaj uporni pregovarač ipak je shvatio da je pogrešno postupio i saopštio je da želi da se vrati. Ja mrzim poraze, čak i tuđe, naročito me uzbuduje kad je poraženi starac. Akibino neznanje, odbijanje da prihvati postojanje bilo čega van svojih svetih knjiga i svog naroda davalo mu je neku vrstu skučene bezazlenosti. Teško je bilo sažaliti se nad ovim sektašem. Njegov dugi život, kao da ga je lišio svake ljudske gipkosti. Njegovo mršavo telo i suvereni duh bili su obdareni žilavom snagom skakavca. Čini mi se da je docnije umro kao heroj u borbi za stvar svoga naroda ili možda pre za svoj zakon, svako se žrtvuje svojim sopstvenim bogovima.“
Marguerite Yourcenar
Hadrijanovi memoari
