Neke fore nemrem skužit pa nikak. Već sam počela stvari zaboravljat, a ovo još ne razmem.

Kad te neko nazove /dobar dan - dobar dan/ i pita KAK SI? gotovo je s tvojim odgovaranjem, a nisi ni počel. Super je ak si uspio reći – dobro/pa tak/odličnohvala/nikak… Slijedi rafal jadikovki, problema i tračeva koji te svi skup opće ne zanimaju. Tak da si sad fakat loše, ne mora te više ni pitati.

Najbolje kad nazove u zao čas, a ti se javiš, nikad ne znaš kaj gori, javiš se. Pa još bolje ak ti naglo dođe da moraš na zahod ili ti je neka situacija s klincem, ili imaš već reš pečenu juhu, ono zbogom ručak, ma ili imaš goste,... Ništa. Veliš sori bum te nazvala za 3 minute, kolko je potrebno da se olakšaš i upristojiš ili se obraćaš detetu ili pogledlaš kaj se da spasit od ručka, ili se ispričaš gostu tak da pozivač čuje da si zauzet, ništa, nula bodova. Ko luda Marta, svak šiba po svom, ne pomisli nitko da ga ne slušaš kak treba, a jer nije situacija i da bi efekt bio bolji za nekih 10 minuta, kolko li. Kulminacija mi je kad idući put sve ponavlja onda se ljuti – pa pričal/a sam ti to, kak se ne sjećaš. Jasno da si pričal/a, al u kojim uvjetima, haloooo???

Dobro, dalje: onda kad završi priču, ponovi – a kak si ti (ne odgovaraš, samljeven), čuj, ak trebaš rame za plakanje, samo nazovi.

Ti se naiva - oduševiš. Nazoveš jednom kasnije jer ti kipi, al kad nazoveš taj isti misli da si ti nazvao upravo zato da opet čuješ kak je on ili ona dakako, i lupa li ga lupa, ponavlja, jasna stvar, istu problematiku. Kad se seti da je pristojno pitat kak si i ti, skratiš priču da si imal poplavu, požar, da si dobil otkaz, sjela ovrha, imaš tri vrste raka, ma da veliš da ti se muško dete porodilo a žensko dobilo Oskara, naglo te prekine: Seka, sori, mačak se popel na hoklicu, idem ga maknut da se ne ubije ak opadne (mačke redovito pogibaju kad se popenjeju na hoklicu, može i šamrlek, mačke to ne razlikuju po imenu).

Onda se s nekim srećeš kaj ti je simpa, mamu iz detove osnovne škole ili tak, i nakon 15 godina fakat odete na kavu. Kad, žena počne plakati nad sudbom kletom a kad završi i pita iz pristojnosti – a kak si ti taj čas ugleda nekog poznatog, viče jooooooooooooj, Njofra, pa di si odi k nama….. Sad je na tebi naravno da se makneš jer tu više nemaš kaj raditi, da kam ideš, da kae!?

Zgodno je i ono kad se konačno uspiješ naći s nekom jako dragom osobom. Koja ima život takav kakav ima te jedva da nađe vremena tu jednu ćuku drito jednom godišnje. Sjednete i počnete, s njom se svaka i tvoja i njena tuga pretvori u smeh, takva je, posebna ova o kojoj pišem. Kad, evo njene penzionirane kolegice iz škole, vidla nas je a ko fol čeka škvadru, mi to popušimo. Dakle: sjedne, čapri sat i pol, mene izgrdi ničim izazvana da sam debela i da kak si to dozvoljava tak jedna lepa žena (NEMREŠ BITI, U MOJIM GODINAMA POGOTOVO! - LEPI NE VIDI SE OD ŠPEKA), no ja šutim, zbog ove prve, al bi joj rekla s guštom: Čuj baba kaj tebe boli pička kaj sam ja debela, jel me ti ševiš!? Uvalila si se tu da mi sjebeš dan i još me častiš kakva sam, imam ja doma i vagu i špigl, al ti očito nemaš, sva si naborana i viseća ko popovski!) Konačno kad je promukla odlazi izljubi moju kompu, a nit me pozdravi nit me pogleda al ću ju pamtiti bez obzira na to. I to je jednom bila profesorica, e jadna deca.
Draga osoba se diže i veli – Tut mir leid, draga, moja minutaža je već pređena. I kaj da radim, znam da mora ići... Ajd. A mogle smo se smijati tih sat i pol našim pa-kakvi-da-jesu, životima.

Svak te voli dok te treba. Vele da je Trebam te, najiskrenija ljubavna izjava.
Ili neki misle da si ti prijatelj samo zato kaj slušaš. Zakaj slušam? Zato jer mi je jednom priskočila kad mi je gorilo i vječno sam zahvalna. Mada i to nije vječno, vratio si, stop, ili normalna komunikacija ili zbogom.

To je tak. Al jednom me u životu nazvala jedna žena i pitala kak sam. Reko o fino, pa kak si ti, veli dobro. Reko trebaš kaj. Ajme si ti prolupala, nazvala sam te da čujem kako si. Ja ništa. Halo, Seka? A tu sam, samo zbunila si me, jel ti neka frka? Ma nazvala sam da čujem kako si? Nije dugo trajalo, ništa nije bilo naročito, ali haloooo žena me nazvala da čuje kak sam, jel moš to verovat. Poriv je bio doista plemenit, ali sam naravno čula sve njene probleme. Svima se nekaj događa, samo onom ko sluša, niš.

Jučer sam prekinula vezu nakon što je, po mom pozivu i pitanju, prijatelj vikal u telefon jedno 5 minuta. Ja čekala da se prestane derati, dok je on urlal ja sam pospremila radni stol, a on je vikal u ladici, ne znam ni kaj. E onda sam ga pokušala zaustavit, ej, slušaj me, ništa. E nebuš se deral na mene, zadnje ti bilo, velim mu aj bok i prekinem. Na svoj način se pokajao ali bu čekal da se ja ohladim. Bar do Nove godine. Ne znam koje.

Ljudi slušajmo jedni druge. Uglavnom se trlječe ali i iz toga ispadne nekaj smešnoga. Nekidan sam provalila doktorici da za živce po potrebi uzimam Persil (Persen inače)… Tek sam doma skužila zakaj se smijala. Al me nije čula da kurim skoro 39 i šalje me na posel, haloooo, tek je sestra reagirala. (Neko mora po službenoj dužnosti.)

Ivana i onaj njen su se vjenčali u Indiji. Prvi put sam saslušala opis događaja jer sam vidla s kojim zanosom ona to priča, a i bilo je zanimljivo, malo poduže doduše. Drugi put sam ju u 5 navrata opomenula – ali znam, sve si mi u detalje ispričala; niš,ova priča; moja kći zapalila doma, društvo se razbežalo, ostal jedan krezubi jer se zanimal za mene, i ja. Moja kći je odlučila samo se hladno pozdravit na cesti jer kaj može biti zanimljivo u priči od 4 sata na koju se nastavlja detaljan opis smrdljivih čarapa njenog sina u pubertetu. Treći put sam saslušala celu priču, 4 sata, u detalje, isti tonalitet, isto sve, to si opraštam jer sam bila u jednoj gadnoj fazi a slušala ju opće nisam, vježbala sam koncentraciju kak da platim samo svoje piće (njen muž bi se dal naguziti ispred banana Jelačića za 1 kunu a zahvaljujući tak zanimljivoj priči očekival je i da platim za sve). Sad su naravno oni ljuti na mene.

Poznam samo dvije žene koje se doslovce ne gase, mi smo s Vrbana znali bit u Zapruđu, ona je još pričala. Vele daj joj i sad još dobro ide. Al to sam davno otpisala.

Nekidan jedna inače duhovita susjeda i ja pijemo jutarnju kavu u 7 (nedjelja) ko luđakinje, u birtiji, još nisu ni otvorili kak treba, žena ima neki problem. Ja slušam i slušam i slušam, čak mi je i simpa kak ona to priča i u času velim - Da, razumijem. - ČEKAJ! Ne prekidaj me, slušaj šta ti govorim, viče ona. Prepala se ja. Onda sam do odlaska doma samo klimala glavom, reko još bu me gađala s nečim. Monolog sat i pol, do doma imamo 5 minuta hodale smo 25 minuta, zastaje žena da naglasi važnost i dramatičnost iskaza (sve već znam napamet).

Niš ja nebum s ovim potaknula. Ali kad slušam kosove vani, i oni slušaju što drugi poručuje.

I zahvalna sam njoj i njemu, ne poznaju se međusobno, kaj su uvijek tu ili nisu, al mi se posvete kad stignu. Furam ja svoj život i snalažljiva sam, ali ko svatko - trebam samo malo da me se posluša, da pročita e-mail, da se posveti meni, dala bih ne znam što za tu pažnju, eto dajem zahvalnost. Ni to nema svatko.

Imamo takve darove, i govor i slušanje, ljudi, slušamo malo i onog drugog, pliz?

Oznake: komunikacija

Veli sinek nek ne trošim puno za Uskrs, reko sine, nema šanse.
Šunkicu dao sindikat. Šunkica košta pola moje mjesečne članarine za sindikat, al nema veze ja ju i tak ne bi kupila, kupila bi 20 dkg narezane i šlus.
Al jaaaaaja! Jaja prodaje kolega na poslu, živi van Zagreba, pa to, se razme. Pa kad se dugo ne javi ja ga nazovem i velim kak sad da ja budem pristojna i pitam te…. On prekida jer razme i veli – znam, da li imam jaja, imam 20 komada, kolko trebate? Radi sa 5 baba u sobi, čujem kroz slušalicu urlikanje, ooooo, kolega, 20 jaja, a da ti to nama pokažeš. Ma siromak.

Mjesecima sam skupljala ljuskice od ljubičastog luka. Kak po mojoj kuhinji visiju: vrećica s plastičnim štoplima za udrugu koja to skuplja a za lijekove koje djeci ne pokriva HZZO, vrećica sa plastikom zasebno, vrećica s flašama, vrećica s papirom, regularna vrećica za smeće, to zgleda ta mala kuhinja ko reciklažno dvorište, a junior se čudi kaj sad skupljamo i otpatke od luka. Pa smo se malo svadili, malo samo. 5-i put sam mu objasnila za kaj mi to treba i dete je od prve peti put shvatilo. Jer on misli na ko zna kaj dok ja pričam o tak važnoj temi - Besplatno farbanje jajcih od kolege s posla.

Od nove godine tražim di je jeftiniji grašak u konzervi i krastavci i kad sam sve imala, pofarbam jaja, očistim, narežem i zmešam u zdeli i skužim da mi je ostalo jedno jedino šugavo pofarbano jaje, neš ti skupljanja lupeniki od glupog luka.

Stavila sam ga u frižider tam di stoji kutija u kojoj bi trebal biti putar, sir trokut /Zdenka/, sir dekice (narezani na šnite) malo parizera i to, jel. Da se ne sramotim, kutija je prazna al eto jajeta.

Nebu niko došel, ak dođe, došla bu policija /5 godina im je trebalo da shvate da se bivši odselil/ e sad: tam u precoblju slika druga Tita (to je kćer tam nakokila veli da je njoj u Jugoslaviji bilo dobro živiti! /4 godine/ i kraj toga orden zasluga za narod sa srebrnom zvijezdom dede Smitha i oboje dece kad su bili mali, sin u smehu, kćer nabrijana. Sadašnje slike ni da imam ne bi metnula. Onda put vodi u kuhinju gdje se slavi Uskrs sa jednim pofarbanim jajetom i mladim lukom kaj mi je uvalila teta Nada s 4-og kata, jedina suseda s kojom komuniciram, psujem, kritiziram i vičem – teta Nada, žuri mi se, mi bi ovak dosutra. I to jednom godišnje, kao i Uskrs.

Oznake: Uskrs

Bez uvrede, ili po vlastitom nahođenju, alzo drage Ribe: Ribe mi ne pašu po horoskopu ni u kojoj verziji.(Dobim žgaravicu i od svake ribe na tanjurčeku. Nula bodova.) Za utjehu mogu reći da se ljudima lasi dižeju na glavi kad velim kaj sam ja u horoskopu (orlušina?).

Moj čudni tata je bil Riba, moja prijateljica Branka koja me otfikarila ko staru limenku, skor sam umrla od tuge, moja prva prijateljica; moja najveća i nikad ostvarena ljubav, Vladimir. Bež'te Ribe, lovite se Jarčeva i Bikova, nemamo niš zajedničko. E, ali:
Ali: umrla je moja najdraža Ribica, Gabriel Garcia Marquez. Nikad se nismo posvadili ni zamerili jedno drugomu, nemrem reći.

Za Sto godina samoće sam saznala na jedan izuzetno volšeban način, takav kakva je i knjiga, al to tu nije bitno. I onda sam navalila čitati sve od Markeca kak ga je zvala moja mama. Stotku, knjigu sa fenomenalnim komentarom "Ne verujem da ću do kraja života pročitati išta slično, niti da će išta slično biti napisano do smaka sveta" – Vladeta R. Košutić, sam kupila na tadašnjem divnom starom Cvetnom placu na nekom štandeku od daskih, za nekakvih 40 dinara, dok sam bila u dugohodajućoj vezi (s jednom Ribom).

Kasnije mi je ta knjiga bila doma u 4-5 primjeraka za eventalni poklon za neki eventuani nenajavljeni rođendan ili to, i par primjeraka da se ne izgubi kao blago. Od tih primjeraka koje sam posudila ostal je samo onaj kaj sam kupila bivšem mužu a koji je rekel da knjiga nije niš naročito. Odma sam ga trebala ostaviti, na početku!!! Bivša svekrva je rekla susedi Moj sin ima nekakvu (proklela ju ta nekakva ne jednom i sad: nek baba živi bar 120 godina!) dakle, nekakvu žensku koja mu je kupila knjigu od Marksa. Halooooo? Nije spomenula Engelsa.

Kćer je htela bacit knjigu jer je njenom bivšem ocu posvećena, nisam dala, nije knjiga kriva.

Gospođa voditeljica jedne naše knjižnice, žena i pol, veli čujte ja to nemrem pročitati. Pa tih Aurelijana Buendijasa je bilo 500, to je gore nek kod Rusa, trebaš papir za bilježiti. Draga, molim vas nemojte to nikom reći, čujte ja sam se trudila al nede. Nisam nikom rekla, evo sad pišem.

Kad je sin mog prijatelja maturiral ja sam mu kupila Sto godina samoće, ne onu kaj se s Večernjim prodavala, jednu elegantnijeg uveza. Boktenemarad, ko da je doktoriral! Jer smo negdi skup pročitali da u životu moraš pročitati Bibliju, Sto godina samoće i Pakao (ne hrvatski životni nego Danteov).
Odnedavno pokojni, u vrijeme o kom pričam weltbekannt poštovani prof. Zdenko Škrabalo je naručio da se za poklon jednom vanjskom suradniku kupi knjiga Pukovniku nema tko da piše, tak se zvala u to vreme i bio jako sretan kaj se to uspjelo negdje na kraju nabaviti.

Tak su to sve neka sjećanja koja volim a vezana su za Marqueza…
Osobno, o Markezu sam pročitala sve kaj je prevedno na hrvatski. I biografiju sam dvaput čitala. I saznala otkud onoliko mašte za Sto godina samoće, opet se potvrđuje da sve počinje u djetinjstvu, kad su mu neudate tete posvećivale svu moguću pažnju i prepričavale legende i priče iz kraja. Jedino nisam uspjela nigdje nešto više pročitati o obiteljskom životu, znam da je imal puno dece, to znači više od jednog.

Ne srdim se kad neko veli da mu Marquez nije "sel". Ali kad ja velim da mi Mali princ vrišti ko jeza između mojih cca 2000 knjiga kaj imam doma, onda se dižu duhovi, svi me pokušavaju uvjeriti da je to nekaj veličanstvenoga, ma koja biblija, kuran il talmud. Ne da mi se ne dopada, mrzim tu knjigu, autor je mlatil ženu i maltretiral familiju, a tu palamudi o nekoj lisici koja žica princa da ju pripitomi, idi bre srči pesak, ne drami; i od toga masa pada u delirij.

De gustibus, ljudi.

No ovaj Uskrs bum zapamtila, umro je Gabriel , nisam vjernik al tam di je, tam je mir i – ništa. A on je ostavil nekaj, ono – nekaj za Uvijek.

Oznake: Marquez

Ratujem tu i tam kad spomenem istočne zemlje i našu dragu Hrvacku. Ne voli se Kina (masa) ne voli se Japan (uštogljeni su) Arapi imaju hareme a Turci su divlji i trguju organima. Ljuckim, samo oni! Ne jedu svinjetinu. A Kinezi ju uglavnom jedu. Turci voze ko divljaci, tuku se po cesti, fort nekaj protestiraju, ne vole Kurde (a mi obožavamo Rome? U maloj Hrvatskoj niko nikoga ne voli!) i tako dalje. Da bum iskrena, i ja sam imala neke predrasude. Ali se informiraš pa shvatiš. Ili se ne informiraš i ne shvatiš.
Jedna mlada dama je sad u Istanbulu i studira, stipendiju daje Divlja Republika Turska gdje se događa sljedeće:
Muhamedu je jučer bio rođenan (koja preciznost) i na faksu su se dijelile knjige, a ženski dio pučanstva je dobil cvijet i rahatlokum. Kad je na Filozofskom faksu u Zagrebu ista studentica na 8. mart prolazila kraj kolege koji je dijelio ruže, nije dobila ružu. Prokleto hrvatsko licemjerje. Bila je skromno da ne velim jadno oblečena, imala ružni raspadajući ruksak iz gimnazije i opće – nije "delovala". U toj Turskoj se ne gleda jel ružna debela mršava ili lijepa. Ona je žena i dobila je cvijet. Pridrže joj se vrata kad ulazi, ne lupi joj muškarac vrata u nos ko što rade redovno na ulazu u tzv. Mlečni dio Dolca. Kolega Arap od kojeg bi tu malo cvikala, joj je pridžao vrata,išli su u kabinet na predavanje, tam su i kabineti veliki; donesel joj je od nekud neki stolac, a sam je sedil na stolcu sumnjive stabilnosti, od šperploče i bez naslona. Nema šanse da si sama plati kavu, ako nema za kavu, onda ju Turčin ne poziva na kavu, a ima, jer tamo svi rade. I plaća im se prekovremeni, o, da:
Kumšuluk (to je original) saznal da je (izvjesni) Hassan ostal bez posla, a on ne da je plako, oči je isplakal (što je sramota u Hrvatskoj, čak i mene ko žensku su učile da plakanje nije pristojno a najviše mi se dopalo – plači, manje buš pišala!). Daklem, odma je jedna komšika pekla pitu, druga donesla ulje, povrće, navuklo se hrane da se ima za mjesec dana, dalo mu se lovu da ne duguje za režije, zna se kolko al ja nisam tolko saznala, dakle a da ga se nije ni pitalo. Al nebum to nikad zaboravila. Međutim, muški dio komšija se angažiral na sve strane da Hasi nađe posel, nema tu da živiš na naš račun ako možeš radit. Neko je davno rekel: Što je narod primitivniji to se više drži skup. Mi Hrvati smo oduvijek bili jako napredni i daleko od primitivizma. Ni Seljačka buna 1573. nije uspjela jer seljaci nisu bili složni.

U Turskoj uđe cura u vlak u podzemnoj, tramvaj ili autobus, gladan komarac ne bi stal, njoj se oslobađa bar dva mjesta. Nit je matora nit je trudna, čisto - ona je žena. A kad je pokazala sliku svoje stare ispaćene majke onda su rekli da je majka jako lijepa. Na što se ona smijala do suza (kasnije i majka kad je saznala za komentar), al Turčin se uvrijedio. Svaka bora na majčinom licu je jedna briga za tebe, nije lako biti majka, a to što je debela, nije debela od skupe hrane. Šta dodati. Idem pred špigl obnovit saznanje o svojoj ljepoti a onda idem naravit kraval kod hrvatske doktorice koja ne zna pogledati je li ždrelo upaljeno, zbog koje kurim 4 dana jer ne da antibiotik i ne da bolovanje.
Dotična u Turskoj ne bi dugo radila.
A mi sve kaj valja šaljemo van, uz blagoslov, hvala dijete kaj nebuš tu kad bum umirala, idi, jednom se živi. Al taj Istok, to sve nešto ne valja, kažu samo zato jer je Istok drukčiji.

Oznake: Istok

Do sad su na jebenim vratima trambaja stajali ljudi sa sela, dotepenci ili prolaznici kroz Zagreb. Sećam se jednog bosančerosa, tak metar 90, stavio poprečki neku sporcku torbu, raširio noge tak da je ona bila između njih, a primil se raširenih ruku za štangu i čak ne gleda van nego dagle raju u tramvaju nek oni vide kako on zna. Ko Isus na križu samo s torbom.
Al čini se da je sad to postalo weltmodern ili tak nekaj
Misla sam – bu sišel na Autobusnom kolodvoru, očigledno nije odavde. Al ne, on je imal druge planove, avaj. E kad se raja počela gurati na busnom kolodvoru anva, on se izbezumil, čovek je mislil ovo piči do Dervente, štas bona guraš jebavosamte. To nije za opisati, oni sa i bez štaka, debeli mršavi stari mladi, šarmantni i fini ko ja, budaletine, riđokosi, nesretni, pijani, prežderani, gladni, ma svakog je naroda bilo i svi majkumu van baš na Autobusnom i svi baš van i to tako. Jadan čoek, štaš.
Jučer za inat hoću izaći na Zrinjevcu, inače je tam već tak krcat tramvaj da se furam do Trga banana Jelačića. I vidim ima još patnica kaj tam izlaziju a vidim i curu koja stoji uvukla se u onaj rukohvat na sredini na izlazu velim – Dete drago, pa kaj ne izađete van, pa bute se vratili!! Ona se zdere: Evo, kak da izađem, pa zapela sam tu. TU se ja njoj dvaput ispričam. Dvaput jebote jesam kreten. Dobro, al dvaput je dvaput, kaj sad.
Sretnem šeficu računovoctva, nekaj flegmatičnije nebuš srel nema šanse, a vijuge joj rade, ni to nemreš naći. Sve je ona to snimila, al nije vredno njene energije, moje da, sve ja njoj izurlam jer ona oće slušati, al gledajući joj facu skužim i snizim tenziju: Pa da, znam kaj mislite! Da je izašla na vreme, ne bi zapela uokvirila se tom štangom na sredini vrata!

Hehehe, veli gospođa šefica. Sjajna ženska samo nam daje male plaće.

Jučer ujutro pak, ma svaka je vožnja priča za sebe: stoje tri piceka od 17-ak godina i ne znaš koja se više oće dokazivati i samodokazivati i samo dokazivati urla najvišlja, nekako je superiorna u toj visini. I krenemo nas 4 ili 5 van, s obzirom da s druge strane stoji neki seljober, izlazimo jedan po jedan i to onak postrance, kužiš, kak sam ja okrugla malo vajde od toga. Ona odma komentira – kaj je raja popizdila? Ajme gle kretena ruknul me je. A u pičku materinu pa kaj je ovo? Isuseeee, ajme, ajoooj, krekteni debilana totalna, kae kaj se guraju isusekkkkkk..
Oni kaj su vani čekali da uđu su naravno nama spominjali mater i oca, bila sam tak umorna da sam po izlasku zastala na stanici da vidim jelbuju se maknule. Ništa. Cure, po spiki čujem zagrebački štih, al to može biti i iz ko zna odakle dokle a nisu ni svi kaj su se rodili u Zagrebu baš fini i odgojeni, uglavnom se nisu makle ni za dlaku ih nosa. Ni malo. Došlo mi je da viknem:
LJUDI, TRAMVAJ JE PREVOZNO SRECTVO (koje je prekjučer vozeći mene na posel ispalo iz tračnica, nema tu, uvijek neka priča) LJUDI MAKNITE SE S TIH JADNIH VRATA, NISTE JEDINI, SELJAČINE JEDNE, IMA JOŠ LJUDI KOJI OĆE UNIĆ ILI IZAĆ, MAJKA VAM CRNU VUNU PRELA, MAKNITE SE.

Za gluhe misa za slepe nogomet, nikad niš od ovog naroda.

Oznake: ZET