Bez uvrede, ili po vlastitom nahođenju, alzo drage Ribe: Ribe mi ne pašu po horoskopu ni u kojoj verziji.(Dobim žgaravicu i od svake ribe na tanjurčeku. Nula bodova.) Za utjehu mogu reći da se ljudima lasi dižeju na glavi kad velim kaj sam ja u horoskopu (orlušina?).

Moj čudni tata je bil Riba, moja prijateljica Branka koja me otfikarila ko staru limenku, skor sam umrla od tuge, moja prva prijateljica; moja najveća i nikad ostvarena ljubav, Vladimir. Bež'te Ribe, lovite se Jarčeva i Bikova, nemamo niš zajedničko. E, ali:
Ali: umrla je moja najdraža Ribica, Gabriel Garcia Marquez. Nikad se nismo posvadili ni zamerili jedno drugomu, nemrem reći.

Za Sto godina samoće sam saznala na jedan izuzetno volšeban način, takav kakva je i knjiga, al to tu nije bitno. I onda sam navalila čitati sve od Markeca kak ga je zvala moja mama. Stotku, knjigu sa fenomenalnim komentarom "Ne verujem da ću do kraja života pročitati išta slično, niti da će išta slično biti napisano do smaka sveta" – Vladeta R. Košutić, sam kupila na tadašnjem divnom starom Cvetnom placu na nekom štandeku od daskih, za nekakvih 40 dinara, dok sam bila u dugohodajućoj vezi (s jednom Ribom).

Kasnije mi je ta knjiga bila doma u 4-5 primjeraka za eventalni poklon za neki eventuani nenajavljeni rođendan ili to, i par primjeraka da se ne izgubi kao blago. Od tih primjeraka koje sam posudila ostal je samo onaj kaj sam kupila bivšem mužu a koji je rekel da knjiga nije niš naročito. Odma sam ga trebala ostaviti, na početku!!! Bivša svekrva je rekla susedi Moj sin ima nekakvu (proklela ju ta nekakva ne jednom i sad: nek baba živi bar 120 godina!) dakle, nekakvu žensku koja mu je kupila knjigu od Marksa. Halooooo? Nije spomenula Engelsa.

Kćer je htela bacit knjigu jer je njenom bivšem ocu posvećena, nisam dala, nije knjiga kriva.

Gospođa voditeljica jedne naše knjižnice, žena i pol, veli čujte ja to nemrem pročitati. Pa tih Aurelijana Buendijasa je bilo 500, to je gore nek kod Rusa, trebaš papir za bilježiti. Draga, molim vas nemojte to nikom reći, čujte ja sam se trudila al nede. Nisam nikom rekla, evo sad pišem.

Kad je sin mog prijatelja maturiral ja sam mu kupila Sto godina samoće, ne onu kaj se s Večernjim prodavala, jednu elegantnijeg uveza. Boktenemarad, ko da je doktoriral! Jer smo negdi skup pročitali da u životu moraš pročitati Bibliju, Sto godina samoće i Pakao (ne hrvatski životni nego Danteov).
Odnedavno pokojni, u vrijeme o kom pričam weltbekannt poštovani prof. Zdenko Škrabalo je naručio da se za poklon jednom vanjskom suradniku kupi knjiga Pukovniku nema tko da piše, tak se zvala u to vreme i bio jako sretan kaj se to uspjelo negdje na kraju nabaviti.

Tak su to sve neka sjećanja koja volim a vezana su za Marqueza…
Osobno, o Markezu sam pročitala sve kaj je prevedno na hrvatski. I biografiju sam dvaput čitala. I saznala otkud onoliko mašte za Sto godina samoće, opet se potvrđuje da sve počinje u djetinjstvu, kad su mu neudate tete posvećivale svu moguću pažnju i prepričavale legende i priče iz kraja. Jedino nisam uspjela nigdje nešto više pročitati o obiteljskom životu, znam da je imal puno dece, to znači više od jednog.

Ne srdim se kad neko veli da mu Marquez nije "sel". Ali kad ja velim da mi Mali princ vrišti ko jeza između mojih cca 2000 knjiga kaj imam doma, onda se dižu duhovi, svi me pokušavaju uvjeriti da je to nekaj veličanstvenoga, ma koja biblija, kuran il talmud. Ne da mi se ne dopada, mrzim tu knjigu, autor je mlatil ženu i maltretiral familiju, a tu palamudi o nekoj lisici koja žica princa da ju pripitomi, idi bre srči pesak, ne drami; i od toga masa pada u delirij.

De gustibus, ljudi.

No ovaj Uskrs bum zapamtila, umro je Gabriel , nisam vjernik al tam di je, tam je mir i – ništa. A on je ostavil nekaj, ono – nekaj za Uvijek.

Oznake: Marquez