Opet malo o tramvaju.

Gužva, četvrtak, raš-aur.

Stoji stari gospon, ispred njega sporcka torba, drži se prek nje, a odma iza vozača, nova 7-ica. Ulazimo, pokušavamo ga preskočiti, zaobići, ma, nešto, je kaj, pa nemaš se di primiti, normalno. Stoput sam rekla da se konstruktor tog tramvaja jamačno nije u njemu vozil.
Koka se vlovi za onu štangu iza vozača, ali tam smeta starom gosponu. Kak nam je lakat gibljiv, bar kod zagrepčancih, u samo jednom smjeru, to kad je trambajko kočil, lakat se svija u toj poznatoj i jedinstvenoj liniji, pokušavajući zadržati vlasnika na nogama. I dotiče gospona u leđa. Kad je stari gospon planul: Gospo'ice, šta se laktašite?! - Kaj gospon se ja laktašim, pa za kaj da se držim?! - Nemojte se po meni laktašiti, ja san kičmu nedavno operira, ne morete sa mnom ka s drveton. - Rista, boli me kurac kaj si ti operiral, ja namjeravam moju kičmu sačuvat u komadu. - Aha, i na TI smo prešli, pazite da se ja ne počnem laktašiti (oću urgirat al mislim – pa jedva stojiš, kaj buš se ti mlatil, a nema ni mjesta; a cura se stvarno nema di držat). Ponudila bih joj svoje rame, ali i ja ne stojim baš pouzdano. Grupa cura do nas se kikoće potiho. Međutim istovremeno na prvom sjedalu lijevo od ulaza krezubi 120-godišnjak nekaj viče na babu, koja mu uzvraća: Šta s' ba navalio, došliste izbosne juče', pa sad radite red, bolje bi t' bilo da s' ustaneš, viš mi žene stojimo, a brate kulture, nema toga! - Treća je zagrepčanka, suzdržava se ali kipi. Sipa uvrede kroz zube i oš se ubit, ne čuješ ju jer ovi s lakatovima još dijele pravdu, kaj nisu mogli malo pričekati. Na dva kvadratna metra 200 ljudi a dve svađe!!!! Taj zakon ni Tesla ne bi znal objasnit ni postavit.
Rista, taj sedeći, da koja kultura, koja Bosna, da kaj sad nije dost da ova tu mlada kurce spominje, a ti stara ko zna od kud si (a teško skužit). Zagrepčanka zašuti, osjećam valove suzdržanog revolta. Stari snizi glas i svađaju se iduće dvije stanice on i zagrepčanka, kad su si sve izdijelili, sklopili primirje, skor se izljubiše. Kičmeni izlazi na stanici i probada prostu curu ubitačnim pogledom. Ma uvijek mi je krivo kad moram izaći. Cure desno od mene brišu suze papirnatim maramicama. A ova ispred mene – glečte, da nisu tak nalarfane, ne bi se sad morale brinuti da si šminkicu razmažeju! Fufe!
Kak ta kontrola samo zna kad nesme u tramvaj!?

Klinci su bili stari 8 i 2 godine. Nedjelja, bivši negdje vani, ja se spremam u dućan po kruh. Spremna za dućan stojim na vratima i gledam decu, starije u krevetu, mlađi brži od samog sebe, trči istovremeno u svim smjerovima. Lovi vrijeme, skor ga je prestigel. Veli starije dete – pa mama kaj ne odeš? A ja ne znam. Stojim ko tuka. Nikak da odem, a nije bilo prvi put da ih ostavljam same na 10 minuta.
U taj čas se zgubi slika na TV-u, pa se pojavi, pa se smanji na nekih 10 cm, ali čuje se neka pjesma i kao to se detetu sviđa, pa bu poslušala pa bu onda zgasila. Još uvijek stojim na vratima i čekam valjda da limač ipak vlovi vreme.

E da ne bi. Uvjeravam dete da aparat zgasi, jer je prastar i tako, ne znam, zgasi ga. Iz opreza. Neš ti spike s detetom, joj mama daj da čujem pjesmu. I ja puštam, kaj ću. Onda je prvo je zasmrdilo po paljevini, joj mama kak ti imaš osjetljiv nos. Je al kad se iza TV-a počelo dimiti, iskopčam TV iz struje, hitim vrećicu za dućan i okrenem aparat, kad ono lagano plamen ko iz Šume striborove, samo kaj Tintilinić nije začagal. Još sad mi je dio regala crn od plamena.

Naravno bivši je prvo urlal kaj smo radili s TV-om starim 3 banke (prvi od onih u boji) i pokušal uvaliti nekom da popravi aparat, što je ovaj s gnušanjem odbio. Ja se pak pitam kaj me zadržalo da ostanem doma, bi li se 8-godišnje dete sjetilo iskopčati aparat iz struje, a dobro, prošlo je.

Nekako istog proljeća, prala sam nekaj u lavoru u kupaoni, u parku iza kuće veliko dete njiše na njihalki malo dete. Čujem urlik – mamaaaa! Ostavim taj veš i odjurim na prozor, ništ, u parku iza kuće velko dete njiše na njihalki malo dete. Perem dalje, opet čujem urlik, opet na prozor, u parku i za kuće velko dete više ne njiše na njihalki malo dete. Velko dete izbezumljeno, malo dete krvavo sedi na betonu a ne na njihalki, krvav do guzice, leđa ni za opisat. Po običaju reagiram: prvo panika, onda razum, ali ipak samo viknem – dođite doma. Letim iz stana pred njih. A kaj: lima se njihal i pustil rukice i ljosnul na tjeme. Raskrvaril se totalka, još ima solidan ožiljak na glavi, di mu kosa ne raste. Niš, pod hladnu vodu, nije ni pisnul, skupljam krv i čekam da se smiri i naprašim s onim antibiotikom prašnastim. Velko dete čeka batine, očajna objašnjava, krši ruke i ponavlja u nedogled kaj se dogodilo. Kak sam znala di je kvaka, ajde, svako jednom padne z njihalke, reko sve znam, nemoj plakati, sve je u redu.
To se događa, to znam, ali ne znam kaj se dogodilo da sam dobila upozorenje. Ili kaj već. Još je dobro da ga nije tresnula njihalka po glavi.

Na moru sam pred puno godina čula mamu da me zove, izađem na stazu kaj vodi prema plaži, a kojom je jedino mogla doći i sretnem ju, velim - kaj me zoveš. Da nije zvala. Reko kaj me nisi zvala, čula sam te. Mislim ne bi žena lagala, kune se nije zvala, zvala bi me ako me ne bi našla na plaži, pa paljba da di sam tak dugo i to. A dobro. Kad je otišla doma, ja tražim škvadru iza zidova, pušili smo Filter 57 ili Opatiju, zato i nismo bili na plaži, nema njih, zbrisali su kad su vidli moju staru. Konji. Od moje stare zbrisali. Ma ni to nije, nego njen glas, u vokativu je uvijek bilo Sekice, ne Seka. Valjda da ne zvuči ko sirena.

Nisam imala ni baku ni dedu ali smo u Selskoj u haustrou prek puta našeg ulaza imali stričeka Marka i tetu Anđelku. Za mene oni su uvijek bili stari, normalno kad si predškolski, svi iznad 20 su stari konji. A mislim nisu bili u cvijetu mladosti, imali su unuka starog ko ja. Koji nije živio u Zagrebu pa nisam imala neku opaku konkurenciju u njemu. Puno sam boravila kod njih, bili su zbilja zamjenski deda i baka, ja sam bila mirno dete i obožavala sam šetnje s njima, teta Anđelka me krišom od mog tate, uz maminu privolu, vodila u crkvu, a u malom jednosobnom stanu di su živjeli uvijek smo imali gadne poučne spike na mom nivou i ja sam tamo beskonačno puno naučila. Jednom sam provalila u kupaonu dok je striček Marko čupal dlake iz uha i kad sam to zaprepašteno gledala, on je rekel sa smehom: Vidiš, to ti se zove operacija. Tak da sam dugo mislila da je operacija i kad si čupam obrve, novije i jednu dlaketinu iz brka, još nisam došla do nosa ko moje vršnjakinje, a uha zasad samo perem. I prve psovke sam naučila tamo, na užas tete Anđelke a na silnu radost stričeka Marka. A psovka ni veze s mozgom imala. Uglavnom bili smo bliski.

Odselili smo se prije nego sam krenula u školu. I prošlo nekih 20 godina i sanjam jednu noć da je striček Marko umro. Budim se u 2 u noći, mimo svakog običaja, uznemirena, proanaliziram san, čorim dalje. Ujutro mama veli, zvala je Vesna i javila da je striček Marko umro, noćas oko 2, jadan....
Al mi je dalo za misliti, kako nekad osjetiš da se događa, pa svi veliju – intuicija. Kaj se ta bliskost nije raspala u 20 godina, normalno da je.

Kolko puta sretneš nekoga na cesti s kim nisi nešto blizak, recimo kolegicu s bivšeg posla ili nekoga iz neke škole, iz nekog perioda života i veliš – (u slučaju da se opće pozdravljate ili prepoznate) – joj baš sam jučer mislila na tebe. Čak sam negdje jednom pročitala neko znanstveno, kao, objašnjenje za to, ali očito me se nije dovoljno dojmilo kad sam zaboravila. A to je priča koju često čujem (ovo je priča koju vrlo rado pričam, to je priča o Boži...) - Božo zvani konj je sanjao da sam imala gadnu saobraćajku u Gorskom kotaru, u vijeme kad sam zbiljam imala nesreću, sletila s ceste i skoturala se niz padinu, i na kraju zaustavila se na krovu. (A jaaaadan fićo.)
Ali po Božinom – to je prošlost i idemo dalje. Ko i sve kaj sam napisala.

- je bila jedna super radio-emisija, vodili su ju Zvonko Zmazek, Vojo Šiljak i Dražen Vrdoljak - ak se dobro sećam.

Piše u Jutarnjem o Taxi Cammeu kao konkurentu zagrebačkom Radio taxiju, nemrem se baš plakati za tim starim taxijima, ni vozačima. Al se mogu sad nadati boljoj usluzi, i jeftinijoj.

Uz naš standard (ili samo moj?) bila sam prisiljena zbog deteta jednom uzeti taxi, sedi dete otraga i pita: Mama, a zakaj striček tak sporo vozi? A striček odgovara: Ista je, zlato, cijena, ja samo vozim oprezno. Tak je vozil oprezno da je stal pred svakim semaforom kad je gorilo crveno. Oni kužiju ko ne zna kak se, da tak velim - taxi koristi. Došel mi je s upaljenim taximetrom, reko kaj sad to, veli je, dolazak se računa, ja sam došel iz Zapruđa. Tu se zakačimo, reko idem ja zvati drugi, onda je sav srditi stavil na početnu varijantu. Ma jesam tolko glupa il se to tak radi? Reko', kaj da ste iz Male Mlake, vredi isto? Kaj Male Mlake, iz Varaždina!?
Račun je bil 97 kn, tak je dugo tražil siću po džepovima da sam mu ostavila tri kune, opće pa se nije kužilo da je to i čekal, kaj bi. A detetu krivo. Zračunala je kaj si je mogla kupit za 3 kune, bilo nam tad baš teško, teže nego sad.

Kakve 2 kn naplata prtljage, kak piše u Jutarnjem?! Ko to veli? Zadnji puta mi uzel je 30 kn za dve putne torbe i naprosto oteo neku vrećicu (ne vrečurinu, vrećicu!) koju sam držala u ruci i mogla ju imati u kabini na koljenima. Kao dajte, gospođo, stavit ćemo i vrećicu u prtljažnik. Dobro da mi i tašku nije zel. Cipele, obje.
Drapnul je za prijevoz 120 kn mada mi se kolega na centrali - a koju sam zvala prije da saznam cijenu, točno izračunal sto kuna, veli, možda i manje, ali najviše sto. Relacija je bila Pleso - Siget. Fakin je točno znal kojim putićima voziti da napravi kilomentražu. Dok sam furala Ladu njivu, brže sam došla iz Gorice do Zagreba nego on s tim svojim fensi autom. Ma do Babilona bi došla kolko se vlekel. Sve nešto poprek, pa neke uličice, a na početku i kraju semaforček. Naravno, uvijek crveni. Na kraju je to sve skupa bilo 150 kn, kak nismo spikali na hrvackom, moji gosti i ja, očekival je da mu se cenera ostavi. Kaj ti je pa nije ovo Amerika. Ja za cenera ručak skuham (kaj, ko ne vjeruje! Riblja konzerva (5,99) i tijesto (2,99) uz malo soli, paradajza, uostalom, nisu tu tema recepti nego taxiji.

Da ne pričam da me taxist jednom izbacio iz auta na Kvatriću, e, taman smo trebali krenuti, a jer mu je došla mušterija za furu do Dugog Sela pa mu se bolje isplatilo. Mislim bila sam mlada i uzrujala sam se. Zvikal se na mene i rekel da ga boli kurac kaj sam ja već bila u autu i kaj ja imam pravo na vožnju. Rekla sam mu da ak ga boli kurac ode doktoru, onda mi se setil mame. Eto ti usluge na nivou.
Sad bih se uzrujala al bi bil na blogu, prijavila bi ga (od toga koristi moš si mislit!) ovak je samo išlo dalje usmenom predajom.
Možda sam nepravedna, ali - niš mi ih nije žal. Niti jednoga.

Zahvalna sam doduše i to jako, gosponu koji me otfural u Petrovu bolnicu za cijenu koja je bila ispod tarife, a nisam imala nego 10 DM-a. Dvojca na taxi stajalištu su me bila odbila ali me jedan uputio na njega. Videl me čovek uplakanu, veli uđite gospođo, nema veze, ovo nije inače moja stanica pa su vas meni zato i poslali, ali imal sam furu u naselje pa sam tu i ostal.
I još me je saslušal onak jadnu, bilo mu je zbiljam žal, a ja sam molila boga da mi ne pukne vodenjak, naime išla sam roditi, počeli trudovi.
(Bivši me nije htel furati, nije bil dobre volje. Ostal je doma piti bevandu. A onak luda nisam se setila niti pozvati hitnu niti sama se otfurati, pa ne bih bila prva.)

Rijetko sam koristila taxi ali zbiljam mi nije u nekoj naročitoj uspomeni. Uzela sam taxi iz Novog Zagreba do hotela Plitvice. Molila sam vozača da me pričeka, platit ću i čekanje - reko je - dobro, sat vremena. Izlazim za 45 minuta sa solidnom svotom novaca u torbi (nije bil šverc, bila je isplata moje kuće koju sam na moru prodala, pa da nede prek banke, i bla bla), a njega nema, a love je bilo tolko da ne bih sigurno došla živa doma da je itko znao kolko sa sobom nosim. Bila je k tome i ratna godina, ako je uopće važno.
Još ga viđam tu na taxi stanici u naselju di stanujem; nešto me i pozdravljal jedno vrijeme, dok mu nisam pred kolegom (tak je ispalo, u dućanu) “zahvalila” kaj me nije bil čekal jer mi je bilo riskantno nositi 65.000 DM-a naokolo, reko nema veze, zvali su mi s recepcije drugo vozilo (jedva jedvice ali najedva najedvice je konačno neko došel, čekala sam još ćuku i pol! I nauživala se straha). Pa znate, velim ja ovom kaj nije čekal, onda sam čoveku još na cijenu vožnje ostavila 100 DM-a, ipak je takva situacija, jelte. (Lagala sam ko svinja, al i on nije bil bolji kad me nije čekal.) Pozelenil je i odonda me kao ne pozna. Ma, ko ga doživljava. Nofci su i tak otišli u vjetar, al to je druga tužna priča.

Moja (bivša) prijateljica je nečim zračila. Ona je fort koristila taxi i svaki taxist ju je htel povaliti, za jednog znam i da je, a ovi ostali - u nadi da bu drugi put jer joj se sad žuri, ona se svako malo furala gratis. Ne kužim, al tak je bilo.

Od bivšega, jedan od ujaka je taxist. Uz njemačku penziju i taxiranje sasvim dobro žive. Ovo zadire u familijarne odnose, ali kad nisam mogla dobiti taxi, zvala sam ga, normalno da bih mu platila, nije se odazval, valjda je cijenio prema sebi, da mu ne bih platila. Mama mi je bila na umoru, a hitnoj se ne žuri po starce od 72 godine, koji još i samostalno dišu. Hvala Zvonkec, nebum ti to nikad zaboravila.

Od nekadašnje Vile Rebar smo jednom uzeli taxi, čovek koji nam ga je naručil opal je na glavu kad je videl da dolazi neki škrebetavi wartburg, čulo ga se s kilometra udaljenosti, aaajme, veli ovo još nisam videl, baš nemate sreće, taj bu se raspal za 200 metara. Razvaljeniji auto u donekle voznom stanju fakat nikad prije ni posle nisam vidla, koji Alan Ford! Iznutra, koma, rupe na sjedalima, samo kaj kokoši nisu izlazile ispod zica.

Ovo je moje iskustvo i ne mora biti generalno tako, ali eto, tak je kak sam opisala.

Ne poznam nijednu osobu koja o taksistima priča nešto pozitivno. Uglavnom svi vičeju – koji su to neradnici! Nemre biti da su svi, ali svakako ima težih ili ak se nekom dopada - plemenitijih poslova. Pa kad čitam da je neko ubil taksistu, žal mi je. Jednom me je vozila ona famozna ženska, bila je jednom daaavno na radiju, pozna Zagreb ko svoj džep, pričale smo, ima bolesno dijete i ovak se najlakše prilagodi vremenski da bude što više s njime. Tak da ne smijem reći da su sve neki loši i negativni ljudi.

Da bu stvar gora, u Engleskoj su mi iskustva bila drukčija, je li moj ujak bio cijepljen na poštene taksiste ili je nešto dugo bilo u pitanju, ne znam, ali je bilo sve po regulama.

E da, još, da ne bi bilo: Neki praznik pred 4 godine, pratim kćer na Autobusni kolodvor, ljeto, bus kreće u 1 sat. I kak nema tramvaja, a idu sve neke grupe pijanije i bučnije jedna od druge, nije mi bilo baš ugodno. Sat vremena nije bilo taksija na Autobusnom kolodvoru. U dva u noći. Di su? Ljeto? Praznik, haaaaloooo?! Kaj, svi na moru? Nemreš bilivit.

Ljuti me ZET iz dana u dan (osim kad se ne vozim) ali nekak mi je onda zgodno kad se svađaju u tramvaju pa jedan drugom vičeju – ak vam ne paše, zemite si taksi. Pa mi dođe žal čoveka, nije to samo tak... Taxi zeti.

Zaaaa Babilooon

Sjedi trio u parku na klupi i puši. Stošu. Kato bijelu Maxu. Ne priča im se. Ali se ugodno osjećaju skup jer su prijatelji od malena. Sunce se inati i bahati, po cesti pičiju auti, neko stepava dekicu, vrapci se svađaju.

Leti bumbar oko žutog maslačka, u onoj istoj travi koju ko klinci nismo smeli gaziti, jer bi starci plaćali kaznu.
I leti bumbo, leti.
Veli Kiki: Batećuk, gle ovog debelog dlakavog, ima 10 kila, cvetožderač.
Tinčo: Raspon krila mu je ko u karavele.
Kiki: Karavelu su ukinuli.
Tinčo: Pa kaj, bar ne zuji ko ovaj, a je dosadan!
Kiki: Treba ga sredit, kaj tu ima zujat, bu cvet potrgal kad se sedne na njega.

U daljini se čuje ko zna koja po redu policijska sirena danas.

Kiki ganja bumbu sa upaljenom stošom.

Tinčo: Kretenu, evo ti je policiju alarmiral, buš u čorki završil zbog debelog!

Bumbo zbrisal.

Kak je išla ona pjesma iz davnina? Ono o godinama i fazama i prolaznosti života? - potpomogunuto izvrnutom švapskom verzijom moje pokojne mame koja je iz svega iz čeg se moglo delala cirkus, al joj nije pomoglo, i ona umrla, dakle ovak je definitivno prenesen prvi red što slijedi:

Stafila staro dede dtete ot sfoje dtete na koleno pa priča šta pbilo pa proschlo:

Sa 10 godina još si malo đače,
a već sa 20 momče si jače,
sa 30 (ne sjećam se kaj s 30) – svakako – nešto, malo si jači;
sa 40 naš um prednjači,
sa 50 kosa sijedi,
sa 60 štap ti vrijedi
70 – glava klima,
80 – zima, zima.
Sa 90 godina srce već nam hladi,
a sa 100 ljeta još smo mladi.

Nakon toga valjda umre ko hoće.

Ali: Počelo moje maloljetno dijete razmišljati o životu, a to zgleda ovak:

Mama, kad ti planiraš umrijeti?

(Ne znam kako to djeluje nekom stranom, ali ja sam od suzdržanog smeha skor' kavu kroz nos popljuvala (kroznosila???) u komp, naime u ovim mojim godinama već shvaćaš da nebuš još tolko živil.)

Odgovaram detetu: Ne znam sine, nisam još planirala u detalje.

Dete: Gleč, ja sam si razmišljal. Ti bi mogla živit recimo do 2030. Tak sam si ja nekak zračunal. Tata bi mogel do 2040. (Naime, moj bivši, a otac mog sina, je 7 godina mlađi pa ima duži rok trajanja). A ja bum onda ostal sam, i moral bum se sam za sebe brinuti, kuiš, a mama, čuj, kaj možeš, to ti je život, razmeš?

Odgovaram sinu: Aha, razmem, a čuj, dobro si to zračunal. Mislim onda buš, te 2040. imal 47 godina, pa bi bilo i red da se u to vrijeme počneš za sebe brinuti.

Je, ja sam ti strašno realan. A ja bi štel dočekati 2100-u godinu.

Sine, majketi, pa onda bi imal 107 godina, ko si to još želi?!

A čuj, bum si još malo razmislil.
(Veli moj sin.)

Onda sam to ispričala Bibi pa je ona od smeha skoro shračkala vodu po mene, naime već je bila popila kavu. (Pluskvamperfekt...)