- je bila jedna super radio-emisija, vodili su ju Zvonko Zmazek, Vojo Šiljak i Dražen Vrdoljak - ak se dobro sećam.
Piše u Jutarnjem o Taxi Cammeu kao konkurentu zagrebačkom Radio taxiju, nemrem se baš plakati za tim starim taxijima, ni vozačima. Al se mogu sad nadati boljoj usluzi, i jeftinijoj.
Uz naš standard (ili samo moj?) bila sam prisiljena zbog deteta jednom uzeti taxi, sedi dete otraga i pita: Mama, a zakaj striček tak sporo vozi? A striček odgovara: Ista je, zlato, cijena, ja samo vozim oprezno. Tak je vozil oprezno da je stal pred svakim semaforom kad je gorilo crveno. Oni kužiju ko ne zna kak se, da tak velim - taxi koristi. Došel mi je s upaljenim taximetrom, reko kaj sad to, veli je, dolazak se računa, ja sam došel iz Zapruđa. Tu se zakačimo, reko idem ja zvati drugi, onda je sav srditi stavil na početnu varijantu. Ma jesam tolko glupa il se to tak radi? Reko', kaj da ste iz Male Mlake, vredi isto? Kaj Male Mlake, iz Varaždina!?
Račun je bil 97 kn, tak je dugo tražil siću po džepovima da sam mu ostavila tri kune, opće pa se nije kužilo da je to i čekal, kaj bi. A detetu krivo. Zračunala je kaj si je mogla kupit za 3 kune, bilo nam tad baš teško, teže nego sad.
Kakve 2 kn naplata prtljage, kak piše u Jutarnjem?! Ko to veli? Zadnji puta mi uzel je 30 kn za dve putne torbe i naprosto oteo neku vrećicu (ne vrečurinu, vrećicu!) koju sam držala u ruci i mogla ju imati u kabini na koljenima. Kao dajte, gospođo, stavit ćemo i vrećicu u prtljažnik. Dobro da mi i tašku nije zel. Cipele, obje.
Drapnul je za prijevoz 120 kn mada mi se kolega na centrali - a koju sam zvala prije da saznam cijenu, točno izračunal sto kuna, veli, možda i manje, ali najviše sto. Relacija je bila Pleso - Siget. Fakin je točno znal kojim putićima voziti da napravi kilomentražu. Dok sam furala Ladu njivu, brže sam došla iz Gorice do Zagreba nego on s tim svojim fensi autom. Ma do Babilona bi došla kolko se vlekel. Sve nešto poprek, pa neke uličice, a na početku i kraju semaforček. Naravno, uvijek crveni. Na kraju je to sve skupa bilo 150 kn, kak nismo spikali na hrvackom, moji gosti i ja, očekival je da mu se cenera ostavi. Kaj ti je pa nije ovo Amerika. Ja za cenera ručak skuham (kaj, ko ne vjeruje! Riblja konzerva (5,99) i tijesto (2,99) uz malo soli, paradajza, uostalom, nisu tu tema recepti nego taxiji.
Da ne pričam da me taxist jednom izbacio iz auta na Kvatriću, e, taman smo trebali krenuti, a jer mu je došla mušterija za furu do Dugog Sela pa mu se bolje isplatilo. Mislim bila sam mlada i uzrujala sam se. Zvikal se na mene i rekel da ga boli kurac kaj sam ja već bila u autu i kaj ja imam pravo na vožnju. Rekla sam mu da ak ga boli kurac ode doktoru, onda mi se setil mame. Eto ti usluge na nivou.
Sad bih se uzrujala al bi bil na blogu, prijavila bi ga (od toga koristi moš si mislit!) ovak je samo išlo dalje usmenom predajom.
Možda sam nepravedna, ali - niš mi ih nije žal. Niti jednoga.
Zahvalna sam doduše i to jako, gosponu koji me otfural u Petrovu bolnicu za cijenu koja je bila ispod tarife, a nisam imala nego 10 DM-a. Dvojca na taxi stajalištu su me bila odbila ali me jedan uputio na njega. Videl me čovek uplakanu, veli uđite gospođo, nema veze, ovo nije inače moja stanica pa su vas meni zato i poslali, ali imal sam furu u naselje pa sam tu i ostal.
I još me je saslušal onak jadnu, bilo mu je zbiljam žal, a ja sam molila boga da mi ne pukne vodenjak, naime išla sam roditi, počeli trudovi.
(Bivši me nije htel furati, nije bil dobre volje. Ostal je doma piti bevandu. A onak luda nisam se setila niti pozvati hitnu niti sama se otfurati, pa ne bih bila prva.)
Rijetko sam koristila taxi ali zbiljam mi nije u nekoj naročitoj uspomeni. Uzela sam taxi iz Novog Zagreba do hotela Plitvice. Molila sam vozača da me pričeka, platit ću i čekanje - reko je - dobro, sat vremena. Izlazim za 45 minuta sa solidnom svotom novaca u torbi (nije bil šverc, bila je isplata moje kuće koju sam na moru prodala, pa da nede prek banke, i bla bla), a njega nema, a love je bilo tolko da ne bih sigurno došla živa doma da je itko znao kolko sa sobom nosim. Bila je k tome i ratna godina, ako je uopće važno.
Još ga viđam tu na taxi stanici u naselju di stanujem; nešto me i pozdravljal jedno vrijeme, dok mu nisam pred kolegom (tak je ispalo, u dućanu) “zahvalila” kaj me nije bil čekal jer mi je bilo riskantno nositi 65.000 DM-a naokolo, reko nema veze, zvali su mi s recepcije drugo vozilo (jedva jedvice ali najedva najedvice je konačno neko došel, čekala sam još ćuku i pol! I nauživala se straha). Pa znate, velim ja ovom kaj nije čekal, onda sam čoveku još na cijenu vožnje ostavila 100 DM-a, ipak je takva situacija, jelte. (Lagala sam ko svinja, al i on nije bil bolji kad me nije čekal.) Pozelenil je i odonda me kao ne pozna. Ma, ko ga doživljava. Nofci su i tak otišli u vjetar, al to je druga tužna priča.
Moja (bivša) prijateljica je nečim zračila. Ona je fort koristila taxi i svaki taxist ju je htel povaliti, za jednog znam i da je, a ovi ostali - u nadi da bu drugi put jer joj se sad žuri, ona se svako malo furala gratis. Ne kužim, al tak je bilo.
Od bivšega, jedan od ujaka je taxist. Uz njemačku penziju i taxiranje sasvim dobro žive. Ovo zadire u familijarne odnose, ali kad nisam mogla dobiti taxi, zvala sam ga, normalno da bih mu platila, nije se odazval, valjda je cijenio prema sebi, da mu ne bih platila. Mama mi je bila na umoru, a hitnoj se ne žuri po starce od 72 godine, koji još i samostalno dišu. Hvala Zvonkec, nebum ti to nikad zaboravila.
Od nekadašnje Vile Rebar smo jednom uzeli taxi, čovek koji nam ga je naručil opal je na glavu kad je videl da dolazi neki škrebetavi wartburg, čulo ga se s kilometra udaljenosti, aaajme, veli ovo još nisam videl, baš nemate sreće, taj bu se raspal za 200 metara. Razvaljeniji auto u donekle voznom stanju fakat nikad prije ni posle nisam vidla, koji Alan Ford! Iznutra, koma, rupe na sjedalima, samo kaj kokoši nisu izlazile ispod zica.
Ovo je moje iskustvo i ne mora biti generalno tako, ali eto, tak je kak sam opisala.
Ne poznam nijednu osobu koja o taksistima priča nešto pozitivno. Uglavnom svi vičeju – koji su to neradnici! Nemre biti da su svi, ali svakako ima težih ili ak se nekom dopada - plemenitijih poslova. Pa kad čitam da je neko ubil taksistu, žal mi je. Jednom me je vozila ona famozna ženska, bila je jednom daaavno na radiju, pozna Zagreb ko svoj džep, pričale smo, ima bolesno dijete i ovak se najlakše prilagodi vremenski da bude što više s njime. Tak da ne smijem reći da su sve neki loši i negativni ljudi.
Da bu stvar gora, u Engleskoj su mi iskustva bila drukčija, je li moj ujak bio cijepljen na poštene taksiste ili je nešto dugo bilo u pitanju, ne znam, ali je bilo sve po regulama.
E da, još, da ne bi bilo: Neki praznik pred 4 godine, pratim kćer na Autobusni kolodvor, ljeto, bus kreće u 1 sat. I kak nema tramvaja, a idu sve neke grupe pijanije i bučnije jedna od druge, nije mi bilo baš ugodno. Sat vremena nije bilo taksija na Autobusnom kolodvoru. U dva u noći. Di su? Ljeto? Praznik, haaaaloooo?! Kaj, svi na moru? Nemreš bilivit.
Ljuti me ZET iz dana u dan (osim kad se ne vozim) ali nekak mi je onda zgodno kad se svađaju u tramvaju pa jedan drugom vičeju – ak vam ne paše, zemite si taksi. Pa mi dođe žal čoveka, nije to samo tak... Taxi zeti.
Zaaaa Babilooon
Post je objavljen 22.04.2011. u 14:37 sati.