Čekam danas da vadim nalaze krvi i neka curica, rekao bi da je još u srednjoj, sjedi sama kraj mene i malo pogubljeno me upita da vidim jel joj još teče krv iz ruke. Reče mi da ima problema s kičmom i da mora na magnetnu rezonancu to slikat. Poslje kad je ustala, vidim, teško hoda. Nekako, kako sam to vidio, bilo mi baš žao. Tako mlada i fina curica a već mora vodit takve borbe. Baš mi je žao, u dušu. A šta je sa svim onima koji još mlađi dobiju još teža oboljenja? Šta je sa malom djecom koja dobiju rak? Tužno, pretužno. Baš tužno do boli. I ja ne znam da li se takva patnja može opravdat. Šta vi mislite, može li išta opravdat patnju koju ovdje opisujem? Ja imam jedan scenarij koji je može opravdat. Pod prvo, Svemir nema milosti. Drugo, patnja koja se u ovom jednom životu proživi se dugoročno, možda reinkarnacijom, kroz više života može pretvorit u našu snagu i možemo iz nje izvuć najbolje, možemo postat bolji ljudi, i na kraju možemo doći u stanje nirvane, oslobođenja od patnje. To se može desit i u ovom životu, bez reinkarnacije u idući. To je moj scenarij, ali držim ga s rezervom jer je svaki scenarij koji uključuje dešavanja nakon smrti upitan, i treba ga oprezno razmatrati, jer ne postoji način na koji znamo da je ikakav takav scenarij tačan. Vi, šta mislite?
|
