Zaimljivo je kako ljudi imaju potrebu za nečim svetim. Tipa eto kršćanima npr Međugorje. Tu dolaze, na to “brdo ukazanja” i štuju to misto i općenito, doživljavaju crkvu u Međugorju i mista u sklopu crkve kao svetinju. Muslimanima je sveta npr Meka i dužnost je obavit hadž u Meku, ukoliko osoba ispunjava uvjete, jasno. I jedni i drugi imaju potrebu za nečim opipljivim svetim, da se nekako ta nevidljiva sila u koju se viruje, u ovom slučaju Bog, nekako uljudi, utjelovi, da nam bude pristupačna – opipljiva. U hindu tradicijama se štuju gurui na koje se gleda kao na hodajuće Božanstvo, osobu koja je oslobođena karme i slično. Te osobe se štuje i slavi ih se. I budisti imaju svoja svetišta, iako u budizmu kao religiji toga ne bi tribalo bit. Tako se u Šri Lanci navodno čuva Budin zub. Također, budisti u praksi imaju sveta mista koja štuju, jer se je i budizam, kao i kršćanstvo i islam, miša sa lokalnim tradicijama i shodno tome usvaja neke druge prakse. Meni je zanimljiva ta ljudska potreba za svetosti, za prisustvom “svetog”. I u paganskim tradicijama se razne stvari smatralo svetima, pa su se štovale biljke i životinje, sunce, misec itd. Ova moderna sveta mista vuku korijen iz paganskih tradicija, u principu, iz te potrebe da mogu doživit sile u koje viruju, na sebi blizak način. U kršćanstvu se čak smatra da je sam Bog posta čovik, da nam se približi. Ja u svetosti baš i ne virujen, mada mislin da ljudi određenim mistima mogu posvetit posebnu energiju, da ljudi mogu svojom praksom učinit neko misto posebnim. A sad, za nekog ko viruje, neke stvari mogu bit svete. Mada specifično je da u religijama svi imaju nešto svoje što smatraju svetim i tumače to na svoj način. Ali to je za mene fina kulturološka šarolikost, a u samu prisutnost neke više sile na nekim mistima, ne virujen. To “što jest” postoji svugdi, i jednako je sveto svako misto na ovom planetu. Na kraju krajeva, ta svetost je i u nama.
|
