Već par dana me muče neke stvari… Muči me to što san mentalni invalid. Bukvalno tako rečeno. Ne mogu normalno se družit, kavu popit, radit, ništa. Socijalna anksioznost mi je užasna, sam ne bi moga uopće otić do grada, ili sist u autobus za negdi, ni pod razno, puka bi ko kokica. Potiskujem taj dio sebe kojeg se iz nekog razloga plašim… I u suštini, neman mira jer ga neman u sebi. Kad mi emocija dođe do te blokade u sebi, kad krene ić u taj potisnuti, il bolje da kažem zabranjeni dio mene, ja je odma presječem i ostanem totalno nijem emocionalno. Kad se krenem opuštat krene mi se bacat stvari i razbijat, ali zanimljivo, ne mogu svugdi, tipa to ispoljit u šumi, a ne mogu ni kanalisat, pa izbacit tipa kroz fizičku aktivnost. Jedan mali “ja” čuči u meni i ima svoju autonomiju, i oće po svom. A ja po njegovom ne mogu, vlastitu kuću ne mogu razbijat. I tu dođem do točke di mislin da za mene u ovom životu nema nade. Jer izlaza ne vidin. Ako ne nađen neki put za ovo proć, koji nije razbijanje kod kuće, ili razbijanje negdi drugo među ljudima, ne piše mi se dobro. Završiću ponovo na psihijatriji di ću potonit u pakao. U beskraju patnju iz koje vjerovatno neću izać za života. Užasno je bit na ovoj točki na kojoj se sad nalazin. Ipak, znan, odgovornost je na meni. Ali ja sebi ne virujen. U drugu ruku, draža mi je linija manjeg otpora. Al triba bit pošten i reć da iman i vrlo gadne probleme. Ne tražim izliku u tome… Ali tako je. Mislin da san gotov, da je to samo pitanje vrimena, to kad ću potonit u pakao. Ako se to desi, mogu se jedino nadat da neću baš dugo živit… A prije toga iman par ideja. Jedna je da sidnen na bus, recimo za Sarajevo, pa kud puklo da puklo. Ako puknem u vožnji, nek puknem. Druga je uzimanje nekih psihodelika, ali ta opcija nije baš izgledna. Nije ni ova s odlaskom negdi busom, previše je mene strah toga, ali eto, to mi se mota po glavi. Mislin da mi nema pomoći. Ali i dalje malo gori nada…
|
