Električni impulsi putuju vjerno od mog mobitela, preko mosta od slušalica, ravno u moje uši. Prozor je otvoren širon, a u sobi je i dalje pomalo vruće. Atmosfera je za spavanja. Ili pak nije. Možda je za sist negdi uz rijeku, načet pivu i pričat do 3-4 ujutro. Odavno nisan priča do 3-4 ujutro. Na nebu sjaje zvizde, ali to što vidimo nisu zvizde, nego njihovi tragovi, svitlo koje su te zvizde odašiljale eonima. Mnoge od njih čiju svitlost gledamo više nisu žive. Kroz krošnju kostile i jasena dopire svitlo sa križa, koji je osvitljen po noći, solarnim panelom. Ali ne izgleda baš najbolje, pomalo je nakaradan. Ja se pitan, di vodi ova noć, di vodi ovaj život, di vodi ovaj post. Pišem ga bez ikakve svrhe i bez ikakve namjere da nešto posebno kažem. Mada, uvik u kutku uma, kad pišen, neka nevidljiva ruka dirigira mojim prstima, neogrešivo, kao što nepogrešiivo impulsi iz mobitela dolaze u moje uši, i iz njih u mozak, ili u um, di ih čujemo. Svit je rascvala ruža koja vapi za tim da ju se miriše, ljudi se daju i žele da njihovi životi imaju smisla, žele da imaju taj osjećaj korisnosti. Ja već dugo neman neki poseban osjećaj korisnosti, pa ga tražin, u stvarima koje san uradija taj dan, u nekin mometima koji su se desili i tako. Mada, osjećaj korisnosti se ne triba tražit. On dođe prirodno kad čovik pleše svoj ples na ovom planetu. Ovde se stvar krene napinjat i polazit u dubinu, baš dubinu duše, ali ja prekinem i tako ostanem bez teksta. Mi ljudi smo čudna i fascinantna stvorenja, i mene lično to pitanje: Kako išta postoji, fascinira. U dubini duše skriva se bol, koju najradije bi zaboravili, mada ja i ne bi, ja možda i volin kad boli, jer znam da san živ, osjećan nešto… Inače, plešem i ja svoj ples, ali saplićem se od vlastite korake. A život pjeva, život pupa i cvita, život traži pokret, onaj pokret za koji znaš da je ispravan, onaj pokret u čovikovoj duši, koji donese proboj i olakšanje i diže stvari na novi level. Cila stvarnost titra i vibrira, pa tako i mi. Post je odmaka, i dobija je neku konturu, nečega što je dovoljno smisleno za objavit. Završiću ga ovdje, dok ponovo jedan te istu pjesmu puštam, i dok impulsi nepogrešivo putuju do mog uha, jednako kao što nepogrešivo moj um preko mog mozga nepogrešivo šalje impulse da pišem. Još da naučim plesat i na konju sam. Iako su mi draži magarci.
|
