Seoska idila
|
Naša mala mista naizgled djeluju tako idilično. Sela, pogotovo uz vodu, priroda, dušu dalo za živit tu. Čovik bi reka: lipo, svi se znaju, opušten život i slično. Sve, samo ne istina. U malim mistima imaju stroga pravila. O čemu se smi pričat samo prid svojima kući a o čemu se smi s drugima. To u nekoj normalnoj mjeri je i ok. Međutim, kod nas izađe na to da se sve živo krije od drugih ljudi, kao da će se desit neka katastrofa ako se nešto sazna privatno. Taji se s kim se druži, di se hoda, šta se dešava u kući, i lipo ii ružno, sve se taji. Jer oni tamo, što nisu naši, nikako ne smiju saznat za to s kim smo mi popili kavu i di smo bili! Također, odnosi. Reka bi sve lipo, međutim, kad dublje uđeš, niko sa susjedima ne priča. Dobro, nije baš da niko sa susjedima ne priča, ali česta je situacija da si sa susjedima u svađi i da si sa rodbinom u svađi. Svi se zavuku u svoj svit, u svoju verziju događaja zbog kojih su u svađi i niko neće da prigazi ponos pa da se pomiri. Također, dešavaju se neke specifične, retardirane situacije. Tipa jedan čovik u mom selu je isprid svoje kuće naslaga nekakva velika kamenja tik uz cestu. Da se ne može autom vozit “po njegovoj zemlji”. Sad jedva prođe auto. I slično, ima takvih situacija koliko oćeš. To su u principu, čvorovi u ljudima koji s godinama srastu s karakterom i onda je kasno da se ljudi minjaju. Npr jedna žena iz sela mi, sad živi sama i stalo proklinje svog sina i njegovu obitelj. Stvarno su užasne rečenice koje im govori, neću ovde prepričavat. I oni su s njom u svađi. Ona je, kako izgleda u psihozi, jer misli da joj oni po noći kradu stvari i tako neke priče. Jednom ju je policija odvela na psihijatriju, oni sa psihijatrije je vratili nazad. Kad nekome poremećaj premreži karakter i kad se čovik izmiša sa svojin demonima, ne može tu psihijatrija ništa. Ne moš pomoć nekome ko ne vidi problem. Još šta ljudi često misle je da je na selu životinjama lipše. Virujte mi, do pasa se u gradovima drži pet puta više nego na selu. Vamo ih zavežu i ne puštaju godinama. Mačke hajd, njima jest bolje, mada im često ljudi ne daju u kuću, ali hrane ih i drže do njih. Mačke se ne kastriraju ni steriliziraju, pa je ubijanje mačića kad se okote, rutina. Doduše, na selu ljudima mačke tribaju zbog miševa, a kad ih steriliziraš, izgube nagon za lovom. Tako bar ljudi pričaju. Uglavnom, seoski život nije ni izbliza kako neko možda misli. Idealno bi bilo da se skupi tipa 50 ljudi koji imaju nešto u glavi i da osnujemo jedno selo, tada bi bilo dobro. Evo, moremo mi, raja sa bloga. :D Naću nam ja kakvo fino misto uz rijeku i fino motike i krampe u ruke i u prirodu! Šta mislite, a? A? |
