Danas mi je bija dobar dan. Bili su mi prijatelji na kavi kod mene i malo smo bacili šetnju, a popodne san sa svoje dvi sestre otiša na kavu. Dođe mi da ih zagrlin i kažen in da ih volin, ali one jednostavno nisu od takvih stvari. Mislin da bi in smetalo. Uglavnom, kad smo se vratili kući molili smo. Ja nisan vjernik, ali molitvu doživljavam i kao obraćanje nečem višem što mi ne shvaćamo ali što je stvarno i što postoji (ne mislim da se to nešto mora nazvat imenom “Bog”), ali prvenstveno je doživljavam kao ritual povezivanja nas kućnih članova. I u jednon momentu san sestru upratija i doživija baš takvu kakva jest, sa svim manama koje ima i to mi je bilo totalno ok. Moram van reć, al olakšanje je kad nekoga tako sagledaš. Kad nemaš uopće onog fazona, kao “dobra je, srčana je, dobra je osoba ovo ono ali”… Olakšanje je kad nema “ali”. Kad ne moraš minjat nikoga. Jednostavno ga prihvatiš i kasnije se na te stvari koje su ti smetale kod te osobe uopće ne obazireš. No to ne mora značit da ti ništa kod te osobe nužno neće smetat, tipa sestra mi slabo zna saslušat druge ljude i uglavnom samo goni svoju priču, i meni to i smeta, ali nema onog momenta “ona je takva i takva i ona mi smeta”. Olakšanje je fakat gledat na ljude ovako. Malo san ga zbrlja možda u tekstu preanalizirajuć, al u suštini se radi o jednom vrlo jednostavnom momentu, ta osoba ima te i te karakterne crte i ok, nema dalje. P.S. Pisano neki dan. Evo vam ovo:
