Zaboravljanje
|
Sitija san se jednog iskustva s prijateljem mi... Kad smo sidili mantrajuć na brigu kraj moje kuće. Pisa san o tome, tada. Kako smo meditirali uz mantru ja sam odjednom uša u neko dublje stanje, vidija fragmente svog identiteta i slično i u jednom momentu san se samo počeja smijat, ničemu. Samo san se smija, kao da je to prirodno, ko da dišem. Kako san ja kreno se smijat, tako je i prijatelj mi i deset minuta smo se samo smijali. Ima san tada potrebu da se duboko zahvalin zemlji, nageja san se da joj se naklonin, ne sićan se jesan li je poljubija il nisan... Tada san baš mlazom ljubavi obujmija prijatelja i reka mu: di god bija i ko god bija, uvik ću te volit. Ovaj post san počeja pisat s dojmom da je ljubav prema mom prijatelju izbijedila. Bar ovako, površno kad gledan, jeste, al kad se sjetin tog iskustva, kao da se vrati svom silinom... Ali ovako, svakodnevno, jednostavno ne osjećan tu ljubav tako ko tada. Da li sve s vremenom blijedi? Pa i ljubav? Ili samo zaboravimo na nju, a ona živi u nama? Ja iman dojam da svako jako iskustvo koje smo proživili ostavlja duboke tragove u nama, ali svakodnevnica je takva da se stvari pomalo zaboravljaju, miču se iz fokusa. Čitam knjigu Joe-a Dispenza-e: "You are the placebo". Ispočetka san počeja čitat s nadom da ću nać neke praktične savjete da prebrodim ovo svoje stanje, ali kako nastavljam (sad sam na 80 i nekoj stranici) čini mi se da je tipična new age literatura i sumnjivo mi je dosta toga što je on naveja u knjizi. Pazite, bazično se ja slažem sa načelom koje on gorljivo zagovara, a to je da umom možemo mijenjat stanje u tijelu i slično. Ali u knjizi je bukvalno opisano samo na fazon, "misli pozitivno i biće ti pozitivno, misli negativno i biće ti negativno". Opisuje kako ljudi ozdravljaju od depresije samo zato što viruju da placebo tableta koju su uzeli im pomaže pri ozdravljenju. Ajd za fizičku bolest, da se tako liječi, ali psihičke probleme, da riješiš samo tako što viruješ da ćeš ih izliječit, bez prolaska ikakvih procesa, bez suočavanja sa potisnutim emocijama, bez svega toga, samo popiješ placebo i ono, procvijetaš nakon toga, to mi je poprilično naivno... Pročitaću knjigu do kraja, kad san već krenija, al skeptičan san prema onome što piše... Šteta, bija san se ponada da će knjiga bit dobra. Imaju neke meditacije na kraju knjige, pa bar ću to vidit, vridi li išta. Mada, sumnjam. Možda triban vjerovat da će bit dobre meditacije, pa će i bit? :D |
