Ne smijem mislit o onome čemu mi se misli, di ću, šta ću sa sobom, kako drugi žive živote a ja ne mogu, evo kvarim si raspoloženje pišuć ovaj post, strah me, probudiću demone, ne smin ni reć šta, nego moran to mislit samo tajno, nikako naglas da si moran priznat da to stvarno mislin, da bi moga ubit nekoga, fala bogu ne dolazi mi večeras, vidiš večeras san baš nekako miran i izbalansiran, garant jesen radi svoje, još da oće Romić pomoć, kad bi bilo moguće da mi se ne baca, ma zašto ovo pišem kad san večeras ok, ko da točno oću da si pokvarim raspoloženje svim ubičajenim sranjima, šta ako mi se krene razbacivat, kako pobić od sebe, sakrit se od sebe, ko će priživit ovo nepušenje, naša san i ja kad ću se odbit od cigara. Kako se nosit s tim da volin ćaću i mater i sve svoje a opet bi im razbaca sve prid noson i sova što su me ostavili, iako me niko nije ostavija, nego samo neki kurac koji san ja odcjepija od sebe, neki ja kojeg san malo veći i širi ja otkinija od sebe, se buni i pravi nered. Al ne smi se mislit o tome, jer ako krenem mislit skontaću da mislin, pa će me povuć da bacan, pa ću zaključit da je to jedini način, evo sad to zaključujen, vidiš, nisan triba ništa pisat, oću pisat ovaj post samo da se kurčin da ljudima bude zanimljivo pratit koliko mi je zapetljan mozak, a ne daj bože mislit da uradin kakvo sranje, šit, to triba zaboravit da se ikad pojavilo, pojest tu misao i ubit je, zatrt joj svaki spomen i zakopat je negdi di ja sam neću vidit di je.
|
