ODLOMAK ROMANA ''POLJUPCI NA MOSTU UZDAHA'' - DAJANA DIVERNO

Gospođa Elisa Azinkort je bila dama visokog društva Pariza, bila je najbolja prijateljica Teresi Kartageni i markizi de Šampanj kojima je baš tog dana pričala o Demetrisinom konačnom preseljenju u Rim. Koje su prednosti i mane svega toga, da li je Demetrisa u idealnim godinama za selidbu u Rim, kako će se sve to odraziti na njeno zdravlje ( i njena psihofizička shvatanja sebe i sveta), a onda, uvidevši da joj ni nema druge, sem da će njen brat i Demetrisa živeti vrlo daleko od nje (a to je tako i govorila) kao da će oni živeti otprilike negde na Mesecu.
Sada je mislila o tome i okrenula se prema Demetrisi koja je bila opet previše dobro raspoložena da bi je zlovolja i usplahirenost njene tetke uopšte i dirnuli. Demetrisa je uvek bila vragoljasto rapoložena, a tako je bilo i sada.
- Sve to s tim životom – poče gospođa Elisa – nije da ne odobravam, ali ...
- Snaći ću se – bubne Demetrisa tiho.
- Nije ni do toga da li ćeš se ti snaći ili ne ... Već zašto je uopšte i ulazio u one špekulacije koje su ga, kao što vidiš i sama, koštale upravo odlaska u Rim!
Demetrisa Azinkort koja je listala svoju beležnicu u koju je marljivo beležila italijanske reči koje je morala da nabuba već za sledeći dan, jer je imala proveru znanja, na tren skloni spis i zagleda se u nametljivu tetku.
- Prednost Italije je dokolica! – izlane mlada devojka svesna da će joj u prvih par nedelja sigurno biti tako.
- Nije to ... nego ...
- Ljudi su skloni gajenju strasti za muzku – nastavila je Demetrisa gorljivo, koja se inače već bila raspitala o prednostima italijanske kulture i društva.
- Svakako da ...
- A tamo ni strast nije na izdisaju kao u Francuskoj, ovde se strast smatra smešnom pojavom. U Italiji je strast prednost u društvu. A ni stric neće bit tako skršen kao ovde. Tamo čoveka pretežno cene po tom koliko novca ima, a ne kakav špekulantni, pariski skandal vuče za sobom.
- Dobro, dobro – klimnula je glavom – razumem. Sve te strasti vezane za društvene klase su u mnogome drugačije nego ovde ... To detroniziranje časti presvučene u likove gospode u Italiji nije bilo viđeno kao u Francuskoj. U Italiji nije bilo toga, pa je samim tim italijansko društvo u mnogome drugačije nego ovde, već ćeš ... Ali ipak ti si ovde osamnaest godina – čak toliko? – I trebalo bi da pokazuješ više interesovanja za Pariz, ili da barem u tebi vidim maleni tračak žalosti što me ostavljaš, a ja u tebi ne vidim ni jedno, ni drugo ...
- I šta? – slegnula je Demetrisa, pomalo mrzovoljno, svojim ramenima. – Neću biti u školi Madam de Stal, već u školi neke sinjore ... i nikom ništa ... I navićiću se. A vremenom ću – uperila je pomalo preteći kažiprst u nju – naći nekog koga ću voleti na nekom elitnom, italijanskom mestu i biće mi drago što više nisam u Parizu – a onda videvši tetkino pomalo zgrčeno lice brzo doda. – Sem toga mislim da je italijansko društvo galantnije, u odnosu na francusku uštogljenost koja kao da je jednom nogom još uvek u versaljskom periodu Lujskog nadahnuća.
I dok je gospođa Elisa raširila oči kao u nekom čuđenjju, gospođica Demetrisa je na brzinu gledala u retke pred sobom.
- Pih! Lujsko nadahnuće? Taj izraz još nisam čula , Demetriso! – gospođa Elisa je sela naspram nje.
- Svejedno, bitno se prilagoditi činjenicama!
- Imaš sve šanse da se prilagodiš – gospođa Elisa to tako izrekla da se nije znalo da li je sažaljeva ili to tumači kao jedinu realnost.
- Da, Rim je veliki grad – napokon Demetrisa kao da pokušava da je se oslobodi, zamaha s onom beležnicom pred tetkinim očima. – A kako bi bilo da me malo ostaviš na miru? Da odeš do Terese Kartagene ili do one vinske markize Karoline i vidiš šta ima novo? Imam mnogo da učim, a sutra je provera znaja. A to stvarno mrzim! – spustila je beležnicu kraj sebe. Istini na volju, nije gospođica Demetrisa Azinkort toliko htela da ostane sama, koliko je htela da uči, zaista je htela da se što više prilagodi novonastalim prilikama.
Konačno je gospođa Elisa pridigla s ciljem da doista i ode da poseti gospođu Teresu Kartagena. S njom je mogla nesmetano da priča o svemu i svačemu, a posebno o klasnim razlikama ili o razlikama u francuskom i italijanskom shvatanju života, ljubavi, vina, muzike, zločina iz strasti čemu su Italijani (onako posve strastni) i bili vični.
Kada je ostala sama, Demetrisa se osetila mnogo bolje. Čitava tri sata je provela u učenju svih tih rečenica, kao i upornom ponavljanju već naučenog.