četvrtak, 30.11.2023.

Veseli kombi

Svako jutro oko 6 i 30 moja malenkost stoji rukama naslonjena na hodalicu, gujcom oslonjena o zid kuće i čeka svoj prijevoz do posla. Da li će to biti nekoliko minuta prije 6 i 3o ili nekoliko minuta poslije 6 i 30 ovisi koji je vozač tog dana. Raspored se točno zna; pon, sri i petak kombi vozi Siniša, a uto, čet i sub gazda kombija je Nado. Siniša dođe kasnije jer živi u jednom mistu kraj Zadra i velika je spavalica, a Nado dođe ranije i očito je jutarnji tip. Meni sve odgovara, ali kad bi trebala birati između njih dvojice i izabrati koji mi je draži, uistinu ne bi mogla izabrati.
Već je jasno iz svih ovih mojih priča da mene na posao voze organiziranim prijevozom za osobe s invaliditetom od strane Grada. I fala im na tom i fala dragom Bogu što je taj kombi u Zadar doveo baš godinu dana prije nego sam se ja zaposlila, a radim skoro već 16 godina. I iskreno, taj kombi me spasio jer mi tad nismo ni imali auto. Dakle, punih 16 godina ja se služim ovim kombijem. Sjećam se da se u početku gotovo nitko od nas osoba s invaliditetom nije vozio ovim kombijem, možda tek nekoliko osoba. A mene bi tadašnji vozač Mate, pokoj mu duši, nagovarao da me vozi bilo gdje; samo da izađem vani i popijem kavu u nekom od trgovačkih centara i tako i ja budem na špici grada. Mili Bože, što je to bio dobar čovik! A i griješila bi dušu kad bi išta loše rekla o Siniši i Nadu. U biti, Siniša i Nado koji je kao vozač zamijenio Matu, su postali moja obitelj. I to već puno prije nego sam ja ostala bez svojih najmilijih, njih dvojica su postali moja braća. Više ja imam anegdota za ispričati dok se vozim od kuće do Firmice (punih 7 i po minuta) u ovih 16 godina nego kad bi skupila sve priče sa svojim prijateljima. U ovom kombiju se i smijalo i plakalo i ljutilo i svađalo, a najviše grintalo na to kako je prerano, pogotovo u ovo zimsko doba ići na posao. I Siniša me uvijek na moj upit "kako mi nije jasno kako on mene vozi do firme ovako rano", a oboje pospani i sneni, uvjerava da kombi vozi sam i da sam zna put do mog posla. A Nado je toliko veseo i nasmijan ujutro i samo zafrkava, tako da se i ja 'oću-neću moram razbuditi i veselo se smijati našim tj. njegovim balinima. A nije mi baš do smijanja jer ne mogu ujutro niti malo saviti nogu pa mi Nado i Siniša uvelike pomažu i pritom zbijaju takve šale da moj sram i strah što ne mogu stvarno nestanu.

Unazad godinu dana naš veseli kombi pon, sri i petkom prije nego što dođe do mene pokupi gospođu Nedu, nastavi po mene i onda nas troje putujemo do moje firmice, a nju Siniša prebaci do bolnice na dijalizu i nastavi na kolodvor po moju kolegicu Ilijanu. U tih 7 i po minuta dok me voze na posao toliko smo svi veseli i smijemo se da se ja dobro razbudim i zaboravim na sve svoje strahove. Uglavnom, vozač i Neda mene uhvate u đir i ja im se uvijek nešto pravdam i pokušavam ih nadglasati pa se dogodi da svo troje meljemo u isti glas i nitko ne sluša nikog. I naravno sve je to šala praćena sa puno smijeha. A svaki put kad se vozim sa Gospođom Nedom, toliko joj se u sebi divim da se posramim svojih strahova i zvizdarija npr oko toga „što ako padnem?!“.G-đa Neda nema bolesti koje nema, a dijaliza joj je došla još onako kao šećer na kraju. A ona je toliko vesela i strpljiva žena i nikad se ne žali. I uvijek ti kao starija gospođa da dobar savjet. Ja bi rekla da se u sve razumije.

I sve je dobro dok sve ide dobro. Ali ovaj novi kombi star svega nekoliko godina često se kvari. Tako je baš jučer pred sam kraj mog radnog vremena, nazvao me vozač i rekao mi kako je ostao u kvaru i da stvarno ne zna što će sa mnom. Rekla sam mu da ne brine i da ću nazvati taksi i zahvalila se što je javio. Nakon što smo završili razgovor, ja sam sva pretrnula i preznojila se od muke; kako ću ja u taksi?! Koji taksi da nazovem?! Hoće li mi taj taksist pomoći?! Milijun pitanja… panika živa. Ajme majko ebenog li života. Uz sve to zove kolegica Ilijana koja se isto služi sa kombijem i pita me kako ću ja doma. Ona će zamoliti nekog od kolega da ju odveze. Ja smotana ko sajla ne mogu od straha njanka nekog pitati bili me odbacio do kuće. Nisam nikad nikog pitala tako nešto i sram me, znam da svi žele što prije doći kući. Ma ne mogu ja to….. ne mogu…. Iako znam da me vjerojatno nitko ne bi odbio … ja jednostavno ne mogu…..
I onda se iskuliram, udahnem-izdahnem i pretvorih se u ratnicu Šušu. Pronađoh broj od nekog taxija i nazovem i zatražih prijevoz baš kao da to radim svaki dan. I stvarno ubrzo je stigao taxi kojeg sam zamolila da uđe u sam pogon firmice i da mi dođe do vrata kancelarije. Taksist je to uistinu učinio i pomogao mi je smjestiti se na prednje sjedalo auta. Hodalicu je ubacio u portapak i gle čuda, za sedam ipo minuta doveo me pred sama vrata kuće. O Bože, fala Ti! Toliko sam bila sritna što sam se sama vozila taxijem da sam mog Điđija toliko izljubila i
dala mu njegove najdraže poslastice…
Ufff što sam se osjećala moćno. Nitko mi nije bija ravan.

A jutros sam na posao došla svojim motoričem. Bila je to posebna avantura. Obukla sam se ka medo i pičila kroz novogodišnje okićeni grad. Uživala sam tih 15 minuta, a kad sam došla na posao osjećala sam se ka pobjednica. Svima sam prepričavala kako sam se ja vozila taxijem, a kolegama i nije bilo baš jasno o čemu ja pričam. Neš mi ti problema voziti se taxijem. Ma…..ne razumiju oni to.

Neka mi dragi Bog oprosti, ali voljela bi da kombi ne poprave ni sutra. I to baš zato jer sutra se u Zadru proslavlja Međunarodni dan osoba s invaliditetom koji je točnije u nedjelju 3.12.. Na taj dan se okupe svi članovi Udruge tjelesnih invalida Zadarske Županije i svi predstavnici grada; Župan , Gradonačelnik i ostale face i samo se hvale sto su oni sve napravili za nas osobe s invaliditetom.. Pa kad puno osoba u inv, kolicima ne dođe na proslavu jer ih kombi prijevoz nije mogao prevesti do dvorane u kojoj se slavi, nek se zapitaju Gradski Oci da li je jedan kombi dovoljan u cijeloj Županiji za prijevoz svih osoba s invaliditetom.
Ajde, molim te Bože, probuši i gumu na kombiju, ajde, ajde,….to je dobro za svih nas!

SRETAN MEĐUNARODNI DAN OSOBA S INVALIDITETOM!!!!

Na slici; Siniša me vozi do posla i čudi se što to blica

. 320

- 10:13 -

Komentari (237) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 27.11.2023.

Slika života

Gledam u biljku i divim joj se.
Kako mi je lipa, zdrava i kripna?!
Puna je života.
Pomislih da u potpunosti opravdava svoj naziv;
Drvo života.
I onda mi pogled padne pri dno pitara gdje se slučajno ili namjerno našao okvir sa slikom;
slikom pravoga života.
Života koji je bio.
Ironija malo žešća.
Na slici su ugašeni životi.
The end- nema više.
I jedan život usprkos svima; usprkos svemu.
I onda shvatih da je sve to život.
I moja Dracena će početi gubiti listove svoje ne budem li ju zalijevala
A možda i od previše zalijevanja listovi budu venuli jedan po jedan.
Tako ni previše brige, ljubavi i pažnje nije dovoljno da se nešto održi na životu.
Ali sve je to život.
Sve je to sriča.
I uvijek se pojavi jedan mladi novi izdanak
koji raste i ide dalje;
koji stvara život.
A možda i krene rasti
Pa samo stane.
Izdanaka više nema.
Gašenje….
Ali i to je život.
Nekome sve,
a nekomu ništa.

. 320

- 10:53 -

Komentari (11) - Isprintaj - #

utorak, 21.11.2023.

Budi mi prijatelj

Teško je kad shvatiš da ono što bi ti učinio za svog prijatelja,
taj isti tvoj prijatelj ne bi učinio ni približno za tebe.
Pa se zapitaš di je tu prijateljstvo.
Jeli ga ikad i bilo?! Ili je sve samo interes?!
- Daj ti meni pa ću i ja tebi!
Sorry, ali ja ne funkcioniram tako.
- Kad napravim sve svoje i ako uhvatim vremena, doći ću do tebe.
A ja na tvoj poziv ostavljam sve i tu sam!
Nemojmo se lagati.
Činjenica je da sam sama.
Ali ne bunim se. Samo primjećujem.
Sve što imam je jedno malo razmaženo čupavo stvorenje koje u mene gleda ka u Boga.
Treba me.
Lipo je znati da te netko treba.
Imam i knjige i brdo slova koje moram poslagati u rečenice.
Imam i brašno od kojega nastaje slasni kruh i kolači.
Imam brdo mogućnosti i posao koji me hrani.
I što će mi više?!
Život čudne priče piše.
Svi kao nešto HOĆE, a nitko ništa NEĆE.
Ne zamjeram. Svi imaju svoje živote.
Ali imam ga i ja.
Zato me brate pusti.
Ne farbaj me i ne laži.
Nitko od tebe ništa ne traži.
I nemoj misliti da si bolji od mene.
Samo zato što trčiš;
Ka muva bez glave; Bez busole i reda.
Stići ću ja tamo di treba.
Moje misli rade sto na sat.
I ne dam na sebe.
A svejedno mislim na tebe.
I uvijek ću ti pružiti ruku.
Jer prijatelj mi treba.
Jer prijatelj ti treba.

- 09:35 -

Komentari (183) - Isprintaj - #

srijeda, 08.11.2023.

Ljubavno pismo

Taj cijeli dan Damir i ja smo se textali. Dakle, slali smo jedno drugom poruke i na taj način razgovarali. To je danas skroz normalan način komunikacije. Inače, Damira znam preko društvenih mreža. Točnije Damira ne znam, ali s obzirom na dugo textanje, znam ga. Izgleda komplicirano, ali nije. Stvar je skroz jednostavna. Živimo i odrasli smo u istom gradu, išli smo u istu osnovnu školu, a kako je Zadar jedno veliko selo i svi se manje-više poznamo, tako smo se i Damir i ja poznavali iz viđenja. Sve što sam ja znala o Damiru prije našeg textanja, bilo je to da je Damir besramno zgodan. Bio je baš onakav lik kao iz ljubavnih romana; visok, atletski građen, lijepih crta lica, uvijek uglađen i fin, ma baš kao nacrtan lik iz bajke. Uglavnom, bio je onakav tip muškarca kakvom ja nikad u životu ne bi prišla iz razloga što sam smatrala da je to neka druga vrsta ljudi koja se druži sa nekom drugom vrstom ljudi kojoj ja ne pripadam. Smatrala sam ga jako umišljenim. Ali nakon našeg textanja (bar pisati mogu) shvatila sam da je Damir sasvim jedan normalan i drag čovjek, ali ipak ima malu dozu non šalantnosti (di sam ovu riječ našla?!). No, s obzirom na njegov izgled, obrazovanje i ponašanje –može mu i biti. Ukratko, jako fin čovjek. I tako tog dana kad smo se textali, Damir se meni požalio kako nitko više nikomu ne piše ljubavna pisma i kako bi on silno volio dobiti jedno. Nekoliko puta je spomenuo ta ljubavna pisma i ja nisam odoljela i upitah ga tj natipkam mu hoće li da mu ja pošaljem jedno ljubavno pismo. Naravno, bila je to sprdancija s moje strane, ali kad sam vidjela kako je Damir oduševljen tom idejom, nije bilo druge nego mu stvarno obećati da ću mu poslati ljubavno pismo. On mi je natipkao svoju adresu i obećao da će mi za svako pismo donijeti čokoladu po želji, a ja sam pokušavala doznati što da mu napišem u tom ljubavnom pismu i naravno da sam zaželjela Kinder čokoladu. On se uživio u naš dogovor pa je zatražio i ona šarena, mirišljava pisma koja sam ja kao dijete skupljala i imala ih u izobilju. No, uz najbolju volju i trud već sutra sam saznala da tih pisama i omotnica nema više nigdje za kupiti. Još i sad se smijem kad se sjetim face od službenice u pošti kad sam joj zatražila ta ukrasna pisma. Žena je vjerojatno mislila da sam prolupala i baš joj je bilo nekako milo na mene. Ali ja nisam odustajala, angažirala sam i moju asistenticu u potrazi za šarenim i po mogućnosti mirišljavim pismima. Inače moja Goga se nije nimalo čudila mojim zahtjevima jer ako sam ja tako zatražila, onda i mora biti tako i nije se ni smijala ni rugala nakon što sam joj ja ispričala priču za koga su ta pisma. Eto to je jedan od razloga zašto ja moju asistenticu volim; nikad nikog ne osuđuje i shvaća me ozbiljno! Ali nažalost nismo uspjeli pronaći ta ukrasna pisma i u nedostatku istih, uzela sam u uredu običnu plavu kuvertu i običan papir formata A4 i napisala pismo. Ljubavno pismo! U biti bilo je to naručeno ljubavno pismo koje je stvarno bilo ljubavno jer ja sam uistinu u njemu pisala o ljubavi, ali da sam ja pisala o našoj – Damirovoj i mojoj – ljubavi, toga nije bilo jer ljubavi tu nema. Ali baš sam se trudila i raspisala sam se ka nikad. Otvorila sam svoju dušu i srce svoje ostavila na papiru.
Pismo sam počela sa „Najdraži moj Damire!“ i već u nastavku mu objasnila da bi mu tako pisala da mi je on nešto i da smo zaljubljeni, ali nismo. A završila sam pismo sa mojom adresom tako da zna gdje će čokolada biti dostavljena. Tako da ne bi bilo zabune . Fer play. I još sam mu nacrtala u pismu ljubičicu tako da proba zamisliti da miriše, a i malo sam upotrebljavala i crvenu kemijsku tako da vidi da sam se u nedostatku pravih ukrasnih pisama ipak potrudila. I naravno , upozorila sam ga SMS-om da sam mu poslala plavu kuvertu , tako da ne misli da je nekakav račun. Asistentica je kupila poštansku marku, ja sam ju polizala da ju zalijepim na pismo. I nas dvije smo to posebno ljubavno pismo ubacile u poštanski sandučić. I nije mi preostalo ništa nego čekati povratnu informaciju.
Prošlo je pet dana, deset dana , petnaest dana, nikakve informacije od Damira nije bilo. Čak se prestao i javljati. „Ma ko ga šljivi, umišljeni snob“- tako sam mislila nakon njegovog ne javljanja i krivila sebe na što se sve dam nagovoriti. Damir je očito mislio da sam ga lagala i da nisam poslala pismo. Ni jedno ni drugo nismo sumnjali na glavnog krivca, Hrvatsku Poštu i kašnjanje,a onda nakon dvadeset i nešto dana stiže njegov SMS; Dobio sam pismo ! Jako lijepo hvala!
I to je bilo to s njegove strane i opet muk nekoliko dana, taman da ja sebi u glavi ponovim priču o umišljenom snobu, a onda stiže tel. poziv. Nisam ni stigla odgovoriti sa halo, a on me upita gdje ovdje u mojoj ulici može parkirati. S obzirom da mu prvi put čujem glas i da sam pomislila da mi je kuća u neredu krenula sam paničariti, ali zato nije bilo vremena. Damir je već bio na vratima i pozvonio i ne čekajući da se dogegam do vrata, ušao je u stan kao da je ovdje već bio sto puta. I uistinu ispoštovao je dogovor; donio mi je veliku Kinder čokoladu. A ja sam mu samo rekla da zaboravi ubuduće na ovakve gluposti i da mu neću više pisati pisma jer njegove su ideje bolesne. No, prava je istina bila da sam ja jedva dočekala da nekomu napišem ljubavno pismo pa makar to bilo i falše ljubavno pismo. Bar sam se dobro ispucala u srcedrapajućim rečenicama i izjavama.
A ako ništa drugo, na ovaj način posredstvom jednog ljubavnog pisma u plavoj kuverti, započelo je jedno divno prijateljstvo.

- 10:30 -

Komentari (41) - Isprintaj - #

četvrtak, 02.11.2023.

Preskupo.....

Pokucala mi je na vrata sa zamolbom da joj dam malo mlika. Odmah se ispravila i pitala me litru mlika, jer kako kaže, malom nema s čim napraviti Čokolino, a „socijala“ će biti tek za nekoliko dana.
I dok sam ja došepala do frižidera, ona je već sidila za kuhinjskim stolom. Nikakav mi problem nije dati litru mlika, ali sestro nemam ja vrimena za tvoje ćakule. Iako gotovo svaki dan dođe posuditi (pa nikad ne vrati) nešto, nije me smetalo jer sve to vratilo me u one stare dane kad bi često posuđivali namirnice od susida. Sićan se kako bi me mater poslala kod tete File s praznom čikarom po malo cukra, a ja bi se vratila kući s gotovo isto praznom čikarom jer pola cukra što mi je teta File dala bi polizala, a pola prosula trčeći preko škalina i uz sve to bi čikara ostala bez uha ili okrznuta.
Bila su to lipa vrimena.
I dok sam po najdonjoj ladici frižidera tražila nenačetu litru mlika, ona je počela sa svojom štorijom.
Uglavnom su to bila njena retorička pitanja, na koje ona nije ni tražila odgovore. Sama ih je postavljala, odgovarala na njih i donosila zaključke.
Razgovor iliti ga monolog je započela sa ovim ričima;

- Sve bi bilo drukčije da ja legnem s njim; bilo bi i mlika i igračaka i benzina, a ne da ja gledam kako ću sad malog dovesti do ćaće.; jbte lampica mi je stalno u crvenom.
Ma neću ja to učiniti, nema šanse jer ovo što sada imam… ova veza- ovo je nešto posebno i treba to čuvati. Ali , viruj mi, da su okolnosti drukčije, ne bi ja oklijevala ni sekunde… sve bi učinila za maloga,… pa i noge raširila ako triba. Sve za maloga… sve za maloga.

I tako mi je nekoliko puta ponovila „sve za maloga“ kao da sama sebe uvjerava da je to uistinu za maloga. A ja nisam imala pojma o komu ili čemu ona priča, samo sam joj dala litru mlika i ispratila je pogledom do izlaznih vrata, a ona je doviknula;
- E, molim te, pričuvaj nam Priku dva sata da ga ne vozikam u vrućem autu, još će ga i smantati , pa di sam tek onda?!.
Nisam ni uspila odgovoriti .. da ću vrlo rado pričuvati njihovog malog psića jer uistinu je poseban i drag i dobro se slaže s mojim napuhankom Điđijem, a ona je već otišla.

I tako se spustila večer, ja bi pošla leći, ujutro se rano ustajem, a suside još nema. Prošla su četiri sata, a ne dva kako je rekla. Ma ne smeta meni Prika, svo troje lipo se izležavamo na mom krevetu, ali ako prekasno dođe, probudit će me i nema mi više spavanja. Mrzim kad mi netko razbije san.
I tako nakon malo nećkanja, nazovem ja nju;

- Ej…. Di ste? Ja bi pošla leći.., - a s druge strane moja susida, očito s punim ustima odgovara;
- Ma sorry, stali smo u Meka da mali nešto pojede…. Ode su najlipši kumpirići… znaš kako je izbirljiv s hranom.. ali evo nas za pola sata.

I stvarno tako je i bilo.
Za pola sata otvaram ja vrata i pružam uzicu od Prike koji je već bija zletija na ulicu, a ona ju nije mogla primiti. Imala je pune ruke vrećica. Bilo je tu svega od Nutelle do Griotte i razne kozmetike i pića. To je samo ono što sam ja mogla vidjeti onako pospana i snena i naziralo se iz poluprozirnih vrećica.

Nisam ju ništa pitala. Ali baš ništa.
Samo sam joj zaželila laku noć.