subota, 16.07.2022.

Sretan rođendan Điđi!!!!!!

Ljubav mog života zove se Điđi. Već odavno to svi znaju. U biti i nije tako davno bilo kad je Điđi ušao u moj dom. Bilo je to gotovo prije nešto više od deset mjeseci. A u ruke sam ga prvi put primila sa nepuna dva mjeseca njegova života (slika).
Jeste zbrojili, ha???

I da, točno je! Điđi je napunio godinu dana. Rođendan mu je bio početkom Srpnja, točnije u srijedu 06.07.. Moje malo čupavo i divlje derište je staro jednu godinu i taj dan njegovog rođenja valjalo je dostojanstveno obilježiti i to baš onako kako to doliči jednom malom psu zvanom Điđi.
Tu naizgled običnu srijedu, bila sam uzbuđena i u iščekivanju čak i puno više nego kad slavim svoj rođendan. Ništa nije trebalo prepustiti slučaju i organizirala sam sve do posljednjeg detalja. Naravno da nije bilo sve po planu i programu pa moj Mali nije imao slavljeničku tortu. Samo ta sitnica (rođendan bez torte) je bila propust tog dana, ali ne mojom greškom nego sam nabavu torte prepustila drugoj osobi. A ta druga osoba…...Ma znate već. Ali sve ostalo je išlo po planu:
- 8 uzvanika, svi redom ljubitelji pasa i životinja i pritom moji dobri prijatelji, vrlo rado se odazvalo pozivu na pasji rođendan. Nikom od njih nije bilo niti malo čudno to što ja mom malom slavim rođendan i to u restoranu.
- Restoran koji sam izabrala za ovo slavlje nalazi(o) se u centru Grada, točnije u staroj jezgri Grada u neposrednoj blizini crkve Sv. Krševana- jednog od nebeskih zaštitnika grada Zadra. Ali još bitnije za mene je bilo to što se restoran Jadera (stari liburnski naziv Zadra) nalazi(o) na pola puta od mog posla do kuće.
- I tako sam ja odjevena u svečano rođendansko ruho (crvena haljina) ravno poslije posla krenula u restoran i po putu kupila neke od uzvanika (npr Dijanu) koji su također radili do tri sata.
- Za stolom u restoranu, već nas je čekao moj kolega Šime (očito je prije mene pobjegao s posla), a onda su gotovo u isto vrijeme nahrlili rodica Ines,slavljenik Điđi kojeg je ne povodcu vodila moja (očito i njegova) asistentica pa je došla Marina s mužem Ivicom i prekrasnom pasicom Mimi i na kraju moja susjeda Kristina.

- Odjednom su svi meni počeli pružati vrećice sa poklonima. Vrlo rado sam ih primala jer to su Điđijevi pokloni i tko sam ja da glumim kao ono „Ma nije trebalo, Zašto ste trošili???.
Ma naravno da je trebalo. Moj Mali zaslužuje najbolje. Među poklonima bilo je svega; od loptica, plišanih igračaka, preko fontane za pse i ogrlica te puno pseće hrane i poslastica. Samo ne znam što će Điđiju ona kuverta s novcima koju sam ipak uporno odbijala.

Juhuuuuuuu- ročkas može da počne!!!
Dakle, mi uzvanici izabrali smo s menija restorana brojne delicije i dok smo ih slasno jeli, Điđi je veselo trčkarao oko stola i malo po gradu te mi je jedina bojazan bila da se ne uvuče kroz neku pukotinu u staru crkvu jer ne znam kako bi ga namamili vani.
Naravno da je moj Mali bistar i nije to učinio, a kako i bi kad sam s njim dijelila moju porciju tunjevine sa žara.

Uglavnom, rođendan je prošao u veselom tonu i u nekoliko sati druženja i smijanja. Žao mi je što su neki od prijatelja bili spriječeni zbog posla da uveličaju naše slavlje, ali ,eto, bit će prilike dogodine.

A sad i moja mala velika Ljubav zaslužuje nekoliko riječi o sebi;
Điđi definitivno nije običan pas. I nije to samo obična floskula koju svatko od vlasnika pasa izgovara za svog ljubimca. Znam to jer u odnosu na mog bivšeg psa Bubija koji je bio čudo od psa, Điđi je pravo čudo od psa :-)))
Mili Bože, kako volim tog malog divljaka. Toliko je živ, a ujedno i umiljat da svatko ko ga je upoznao se pita „ Ajme meni, što je ovo?!!!. Sva sriča je u tome što ga cijeli kvart pozna i svaki put kad otvorim ulazna vrata od kuće on pobjegne, ali vrlo brzo ga netko od susjeda vrati noseći u naručju i sa onim glupavom pogledom Điđija koji govori „ A pokuša' sam!“.
Điđi ima svoju kućicu, ali ipak spava u mom krevetu. I to mi je najljepši „dio“. Ne znam jeli mi ljepše kad se noću stisne uz mene ili kad me ujutro budi sa svojim šapicama ili bi pak izabrala da mi je najljepše od njega kad me dočekuje s posla. Samo što mu srce ne iskoči od veselja kad se vratim s posla, a da me dotad u miru i ne radeći gluposti čekao vidim na postavljenoj kućnoj kameri.

- I jesam vam rekla koliko ga volim?!!!
- Jesam!!!
- Nema veze, evo ponavljam; Volim te Maco moja! Volim te do neba i još više…..

I ne, nisam pukla i nisam ona stara cura koja je infišala u svog psa. Itekako sam ja svjesna svega i znam da je Điđi životinja. Ali…. Tu malu beštiju neopisivo volim.
I mogla bi ja napisati cijeli roman o mom Điđiju i o svim njegovim dogodovštinama i dišpetima, ali već je kasna ura i vrime je za poći leći, a Mali me čeka da mu se pridružim u mojoj tj njegovoj postelji.
Još samo ću Vas pozvati da čestitate mom Điđiju rođendan i slobodno čestitke možete uputiti i meni što sam izdržala s tim malim banditom više od deset mjeseci i tako ga lipo (ne)odgojila.
Ljubavi moja, živote moj, oči moje male i ribico moja, sretan ti veliki prvi rođendan!

- 23:25 -

Komentari (8) - Isprintaj - #

utorak, 12.07.2022.

Imam više sriče nego pameti!!!!

- A di si pala, jadna ne bila?!- upita mene moja fizioterpeutkinja Tihana.
I ja nasmijavši se na taj vlaški izraz „jadna ne bila“ koji ona upotrebljava u šali počnem joj prepričavati ono što ću sada i vama;
Eto, dogodilo se ono čega sam se najviše bojala. Poskliznula sam se na mokre pločice, opalila glavom o štok vrata, pala na pod pritom zavrnuvši ionako moju jadnu livu nogu i ne znam kako zarotirala sam je za 90 stupnjeva „prema vani“, Glavom sam poljubila Điđijev wc. I sad mi je to smišno, ali u tom trenutku sam mislila da sam gotova i da se pozdravljam sa životom. Kad sam napokon došla malo sebi i shvatila da sam još živa, teškom mukom postavila sam se četvoronoške. Cilj mi je bio doći do kauča, dakle puna 2 ipo metra. Meni se činilo da su to dva ipo kilometra s obzirom da mi je za tu relaciju trebala puna ura da dopužem do kauča, ne znam ni ja kojom snagom . ali sa žuljavim rukama sam se podigla na kauč i uhvatila mobitel na koji su stalno pristizale poruke. Već unaprijed sam znala da mi ih šalje rodica koja mi inače dnevno, bez pretjerivanja, pošalje 5ooo poruka i tako mi zaguši telefon. Nisam ni pogledala što mi je to rano nedjeljno jutro poslala nego sam samo otipkala ; „Pala sam i sva sam se stukla“. Iste sekunde je stigla poruka sadržaja ; „Dolazim“. I stvarno se jako brzo Ines stvorila kod mene.
Zajedno smo neko vrime buljile u moju nogu i kad ni nakon nekoliko pokušaja nisam mogla stati na istu, obje smo zaključile; Moram na hitnu!
A bila sam se zaklela da nikad neću više ići na Hitni prijem. Rađe ću riknuti nego opet prolaziti tu torturu! Ali, ebi ga, zabolilo me i pravac Hitna ! Eto koliko vridi moja rić! Najprije sam tribala na wc s obzirom da znam koliko se čeka na Hitnom prijemu. Nisam mogla na nogu pa me rodica više nosila nego što sam hodala. Skinula mi je mudante i nije bilo mista za sram i posila me ne wc. Pred kućom nas je čekao s autom njen brat, moj rođak. Naravno da sam i njemu usrala vikend na moru, ali Đorđo nije rekao ni rič. Ines je na hitnom pitala kolica i tako su me dogurali u prepuni hodnik Hitne. Nije ni prošlo ni deset minuta bila sam pozvana na pregled kod doktora.
- O moj Bože, što je sad ovo?!- izustim misleći na sva prethodna iskustva kad sam na Hitnom čekala po par sati.
- Imamo vezu- šapne mi Ines koja je očito dok smo bili u autu tipkala poruke nekoj prijateljici što radi na Hitnom .- i još pritom doda; primit će te zgodni Zvone. A mene su godinama uvjeravali da za Hitni ne pali nikakva veza i ja tuka im virovala.
Dok sam ja pokušala razmisliti o čemu ona priča, ona me već dovezla do sobe broj 2 u kojoj su me čekala dva doktora.
Koji je sad Zvone?!- mislim ja, šapće ona. Ma nije ni bitno obojica su prezgodna.
Uglavnom, poslali me na snimanje kolina za koje snimci pokazuju da nije slomljeno. I svi sretni idemo kući. A ja onako naivno, ali iskreno i iz srca glasno konstatiram vozeći se kroz prepunu čekaonicu pacijenata od kojih većina čeka svoj red na pregled satima;
Srića da smo imali vezu!
A Ines me lupne po glavi; Jesi ti normalna, muči da nas još ko i ne zatuče ovdi.
- Ma baš me briga, to je za sve one sate i dane što sam ja čekala na pregled u ovoj istoj čekaonici i to u nemilim bolovima….valjda sam i ja jednom zaslužila „vezu“.
I tako se sada moj Điđi i ja izležavamo danima ne radeći ništa.
Iako sam se bojala da mi neće tko imati doniti čašu vode u ovoj mojoj muci, gadno sam se prevarila. I zahvalna sam dragom Bogu na mojim rođacima i prijateljima koji uskoče baš onda kad treba.
I da, ono što je najvažnije; Napokon sam na bolovanju! Pa neka i ja malo doprinesem našem zdravstvenom i mirovinskom sustavu. Jedino bi još bilo bolje da me ne boli pa da mogu đipati okolo. Ali doći će i to!