utorak, 12.07.2022.
Imam više sriče nego pameti!!!!
- A di si pala, jadna ne bila?!- upita mene moja fizioterpeutkinja Tihana.
I ja nasmijavši se na taj vlaški izraz „jadna ne bila“ koji ona upotrebljava u šali počnem joj prepričavati ono što ću sada i vama;
Eto, dogodilo se ono čega sam se najviše bojala. Poskliznula sam se na mokre pločice, opalila glavom o štok vrata, pala na pod pritom zavrnuvši ionako moju jadnu livu nogu i ne znam kako zarotirala sam je za 90 stupnjeva „prema vani“, Glavom sam poljubila Điđijev wc. I sad mi je to smišno, ali u tom trenutku sam mislila da sam gotova i da se pozdravljam sa životom. Kad sam napokon došla malo sebi i shvatila da sam još živa, teškom mukom postavila sam se četvoronoške. Cilj mi je bio doći do kauča, dakle puna 2 ipo metra. Meni se činilo da su to dva ipo kilometra s obzirom da mi je za tu relaciju trebala puna ura da dopužem do kauča, ne znam ni ja kojom snagom . ali sa žuljavim rukama sam se podigla na kauč i uhvatila mobitel na koji su stalno pristizale poruke. Već unaprijed sam znala da mi ih šalje rodica koja mi inače dnevno, bez pretjerivanja, pošalje 5ooo poruka i tako mi zaguši telefon. Nisam ni pogledala što mi je to rano nedjeljno jutro poslala nego sam samo otipkala ; „Pala sam i sva sam se stukla“. Iste sekunde je stigla poruka sadržaja ; „Dolazim“. I stvarno se jako brzo Ines stvorila kod mene.
Zajedno smo neko vrime buljile u moju nogu i kad ni nakon nekoliko pokušaja nisam mogla stati na istu, obje smo zaključile; Moram na hitnu!
A bila sam se zaklela da nikad neću više ići na Hitni prijem. Rađe ću riknuti nego opet prolaziti tu torturu! Ali, ebi ga, zabolilo me i pravac Hitna ! Eto koliko vridi moja rić! Najprije sam tribala na wc s obzirom da znam koliko se čeka na Hitnom prijemu. Nisam mogla na nogu pa me rodica više nosila nego što sam hodala. Skinula mi je mudante i nije bilo mista za sram i posila me ne wc. Pred kućom nas je čekao s autom njen brat, moj rođak. Naravno da sam i njemu usrala vikend na moru, ali Đorđo nije rekao ni rič. Ines je na hitnom pitala kolica i tako su me dogurali u prepuni hodnik Hitne. Nije ni prošlo ni deset minuta bila sam pozvana na pregled kod doktora.
- O moj Bože, što je sad ovo?!- izustim misleći na sva prethodna iskustva kad sam na Hitnom čekala po par sati.
- Imamo vezu- šapne mi Ines koja je očito dok smo bili u autu tipkala poruke nekoj prijateljici što radi na Hitnom .- i još pritom doda; primit će te zgodni Zvone. A mene su godinama uvjeravali da za Hitni ne pali nikakva veza i ja tuka im virovala.
Dok sam ja pokušala razmisliti o čemu ona priča, ona me već dovezla do sobe broj 2 u kojoj su me čekala dva doktora.
Koji je sad Zvone?!- mislim ja, šapće ona. Ma nije ni bitno obojica su prezgodna.
Uglavnom, poslali me na snimanje kolina za koje snimci pokazuju da nije slomljeno. I svi sretni idemo kući. A ja onako naivno, ali iskreno i iz srca glasno konstatiram vozeći se kroz prepunu čekaonicu pacijenata od kojih većina čeka svoj red na pregled satima;
Srića da smo imali vezu!
A Ines me lupne po glavi; Jesi ti normalna, muči da nas još ko i ne zatuče ovdi.
- Ma baš me briga, to je za sve one sate i dane što sam ja čekala na pregled u ovoj istoj čekaonici i to u nemilim bolovima….valjda sam i ja jednom zaslužila „vezu“.
I tako se sada moj Điđi i ja izležavamo danima ne radeći ništa.
Iako sam se bojala da mi neće tko imati doniti čašu vode u ovoj mojoj muci, gadno sam se prevarila. I zahvalna sam dragom Bogu na mojim rođacima i prijateljima koji uskoče baš onda kad treba.
I da, ono što je najvažnije; Napokon sam na bolovanju! Pa neka i ja malo doprinesem našem zdravstvenom i mirovinskom sustavu. Jedino bi još bilo bolje da me ne boli pa da mogu đipati okolo. Ali doći će i to!
.
- 17:40 -
Komentari (17) - Isprintaj - #
