četvrtak, 24.03.2022.

Do viđenja, a ne zbogom

Pokazao si mi što je Ljubav, a sada odlaziš.
Opravdavaš se, a za to uistinu nema potrebe.
Znala sam da se spremaš na put zato ne drami.
Naizgled sam hladna i bezosjećajna.
I tješim se da je bolje da odeš jer ne želim nikakvo vezivanje.
Ali kasno je, vezala su se naša srca.
Tako malo je bilo potrebno da me obuzmeš cijelu.
Još manje je potrebno da te zaboravim- lažem samu sebe.
Bila je ovo avantura mog života i hvala ti na tome.
Sav si se rastopio- čujem ti u glasu i za mene je to novost.
Napokon sam doživjela ono o čemu sam maštala.
I Jeli se to uistinu dogodilo meni?! Ili sam samo sanjala?!
Na trenutak sam zaboravila na surovu stvarnost života.
Osjećala sam se kao voljena i željena žena.
A nadasve privlačna.
Femme fatale.
Ne pitam za tvoje razloge prepuštanja sreći.
Samo pretpostavljam da su godine iskustva učinile svoje.
I sav lažni sjaj i sve bogatstvo svijeta ne može se mjeriti sa jednim iskrenim poljupcem,
zagrljajem, dodirom i pogledom.
Sve to si mi dao i pretvorio me u krhku i ranjivu ženu.
Odlaziš na put kilometrima daleko i sve izgleda na kraj.
U meni si se nastanio i nikad mi nisi bliži.
A to što sam za tebe srca kamena,
To je samo moja obrana, moj oklop i štit.
i ovo je samo početak jedne nove romanse,.
vjeruj meni lutalice moja.
Puštam te da odeš u novi grad i sasvim jedan novi život.
A kad poželiš, vrati se u svoju sigurnu luku.
Vrata moga srca su ti širom otvorena.

- 11:33 -

Komentari (23) - Isprintaj - #

petak, 18.03.2022.

Ljubav preko žice (za Sarah; što si htjela, to si dobila)

Monolog koji se vodio u mojoj glavi bio je vrlo kratak i jasan;

- Hoćeš li ti to stvarno učiniti?!!
- Hoću! I točka. Nema više raspravljanja.

I eto, u tih 12 sati doživjeh sve ono o čemu sam sanjala. A ovaj put stvarno nisam tražila ništa. a dobila sam sve. „Mostovi okruga Madison„ su nula u odnosu na ovu priču.
Moju priču.
Našu priču.
Clint Eastwood i Meryl Streep su male bebe naspram nas dvoje; Šuše i Šuška. Merylin krivi nos je ništa gledajući moju krivu ruku, noge, zube, zgrčene kičme i... (a sve ti je jasno kad me vidiš). Ali osjećala sam se te večeri u najmanju ruku ka' Brigitte Bardot. Početnička trema i nesigurnost vrlo brzo je nestala.
Spremio mi je večeru i zahvaljujem dragom Bogu da sam i ja doživjela da mi jedno muško (i to PRAVO muško) spremi nešto za jelo. Naravno, sad tu ne računam ćaću koji mi je godinama spremao slasne obroke, a i sad u ovom trenutku dok se događa „ono nešto“ ne smijem misliti na ćaću ni na svoje jer sve ode "k vragu".

– Misli na ljubav...misli na ljubav..misli na ljubav- mantrala sam u sebi i očito sam dobro izmantrala, tek sad s odmakom vremena vidim. Jer to je bila prava ljubav.
Ljubav počinje u kuhinji gdje vidim da je "mali" vješt i da mu guljenje krumpira nije strano. Za svaku stvar pita kako da napravi i da mi udovolji. Koliko zasoliti meso?! Staviti Vegetu ili ne?! Onda odluči staviti i ploške kapule u rernu i usput pita što ako ćemo se ljubiti poslije aludirajući na intezivan miris kapule. I sve je to kao šala, a oboje znamo da i nije baš.

-Ne brini ti za to, radi kako ti paše. A i ja ću jesti kapulu pa će se mirisi i okusi neutralizirati.- izgovorim ja to i odmah se ugrizem za usnu čim sam pomislila što ja to blebećem zvizdarije. Ali ide mi. Bit će nešto od mene. I stvarno bi.
Uspjela sam zavesti muškarca, eli PRAVOG muškarca. No, kad bolje razmislim; on je mene zaveo. Očito je dobro školovan za to. Zaveo me divnom večerom (janjetina je bila u điru, ali ne zvuči tako romantično pa ću reći da smo jeli sočno, taman dovoljno, u rerni pečeno meso. I ebi ga, ja sam jela rukom. A on se pravio da to ne vidi. Zamastila sam se cijela, a baš 'ka za dišpet je taj dan nestalo mi role papira koju UVIJEK imam pri ruci.. Nema veze, posudila sam njegovu „kuharsku krpu“, a njemu je sve to tako bilo normalno. U niti jednom trenutku nije ničim pokazao da sam drukčija, da neke stvari radim drukčije. I stvarno mi nije zamjerio ništa. Osjetila sam to i zato sam i ja bila normalna (donekle). A onda mi je nestalo pamćenja (bar za vas blogersku ekipu). Recimo da je vino učinilo svoje. I zaspali smo vrlo rano. Na kauču. Uz Kumove. I Điđija koji je u jednu večer učinio više dišpeta nego u cijeli svoj mali pasji život. I bio je presretan kad je Ovaj otišao jer mogao se sčuščuriti uz mene i spavati na miru. Očito Điđi ne voli muške goste koji ostaju u posjeti duže od dva sata.
A ja još mislim na onaj zagrljaj koji nisam tražila i nisam molila za njega, a dobila sam ga. Pamtit ću ga do kraja života; I zagrljaj i mog nemirnog mornara.
Mirno ti bilo more, frajeru moj, i sjeti me se ponekad!

- 13:19 -

Komentari (21) - Isprintaj - #

srijeda, 09.03.2022.

Samo MIR(ko) trebam

Rekla sam da nemam nikakvih očekivanja, a očito sam očekivala.
Nisam prevarila njega nego samu sebe.
A sad sam prazna k'o ispuhani balon.
Kao da obožavam samu sebe mučiti.
I samo pronalazim izlike i tješim samu sebe;
- Tako je trebalo biti.
- To je najbolje za oboje.
- Nije on za tebe.
I tako prođe život.
I opet zatvaram oči i maštam.
U mom svijetu nema rata, nema neimaštine.
Inflacija ne divlja.
Pravim se da je sve u redu, a ništa nije dobro.
Ohladili se odnosi, hladnoća ušla u kosti.
Za sve su krivi bura
I zatvoreni mostovi.
Rat iznutra, rat vani.
Vodenjak i jarac.
Dva sasvim različita svijeta.
Njegova jedrilica i moj motorić.
Ali čujemo se mi.
Sve rjeđe i rjeđe.
I nastane tišina.
Muk.

- 13:25 -

Komentari (14) - Isprintaj - #

subota, 05.03.2022.

Šušunjara

Najkraći opis za nju bio bi štrc-brc. A izrazi koji je još opisuju su „niti smrdi niti miriše“, „ne zna se ni di joj je glava, a di rep“, „ u principu nije loša, ali...“.
Može se opisati i kao šunjava (što ne znači da je šporka, nego onako sve joj visi, izflekano,..) i kao lajava (jezičinu ima ka krava rep i blebeće bez veze samo da nešto priča). Neki bi rekli da „ima dvi live“. A sama za sebe misli da sve zna, a jasno je ko dan da ni sama ne zna „di je šuplja“. Ukratko to je Šušunjara.

Šušunjara je izraz koji se koristi u Dalmaciji za ženu „kojoj pamet ne smeta“ i koja eto, živi da živi.
Dobro, možda se ne koristi u ciloj Dalmaciji, ali definitivno se koristi u Zadru, konkretnije u mom kvartu na Cerariji. Žalosna je činjenica da puno „Zadrana“ i ne zna di je Cerarija i koji je to kvart. Cerarija je Stara voštarnica, a naziv je dobila po tvornici voska koja se tu nalazila. I do izgradnje Mosta jednog od najprepoznatljivijih simbola Zadra, Cerarija je bila na periferiji grada. Ja bi rekla da je bila teška selendra, a danas je centar grada. Uglavnom, Šušunjara živi na Cerariji. I ne, to nisam ja.
Prava pravcata Šušunjara je još uvijek živa žena koja se udala na Cerariju prije nekih četrdesetak godina i obilježila je ne samo moje djetinjstvo nego i cili moj život.
Naziv Šušunjara dala joj je moja mater i to iz nikakve zlobe nego je to jednostavno proizašlo samo od sebe i za takvu osobu se nije mogao naći bolji izraz.
U trenutku otvaranja bloga, osjećala sam se baš kao Šušunjara. Bila sam cila izgubljena i šunjasta. I poslužila sam se njenim imenom, a sad joj se javno ispričavam jer njenu osebujnu pojavu i glupost ne može nadoknaditi nitko.

I što sam se ja sad u'vatila Šušunjare?!

Pa jednostavno zato što mi je dozvizdila sa svojim glupim komentarima. Uhvatila se mog Điđija. Ni sama nije svjesna da meni mo'š sve dirati, ali brate Điđija mi ne diraj! Điđi je ljubav mog života i radi njega ću svakome ko se u njega petlja, najblaže rečeno „oči iskopati“. A kamoli se neću suprostaviti jednoj šunjavoj Šušunjari.
Ne trebam napomenuti, ali ću spomenuti da Šušunjara frflja dok priča, a i nerijetko te pljucne u razgovoru pa je preporučljivo s njom razgovarati na određenoj distanci.
I tako meni danima Šušunjara serka oko mog malog. Doslovno mi je u facu rekla da što sam uzela Điđija kad ne mogu ni o sebi brinuti. Iz poštovanja prema tome što je starija nisam joj odgovorila, ali sam u sebi pomislila; „ A što si ti rađala dicu kad ih je ulica odgojila?!“. I tako Šušunjara ne staje; čula sam je di šapće mojoj asistentici kako je lipo da je došla da mi pasa malo spasi i prošeta. A moje Sunce se više istrči trčeći za motoričem nego što bi ga ijedna zdrava osoba mogla išetati.
I svako jutro kad se pojavim na ulici Šušunjara mi isto pitanje postavlja onim svojim kreštavim glasom;

- A di tvoj pas piša?

Danima sam joj ljubazno odgovarala i sama potištena zbog činjenice da ne izvodim svog pasa da obavi nuždu vani (ebiga, ne mogu):

- Pa po danu ga pustim u dvor, a noću i u rano jutro nuždu obavlja na pelenu. (Sunce moje malo pametno).- a ona se velika čistunica samo zgraža.

I nakon stotog puta što me pitala di moj pas piša, mrtvo hladno sam joj odgovorila;

- Uglavnom mi se popiša na krevet pa se zajedno valjamo po popišanim lancunima.

I tako je Šušunjara razrogačila svoje štraloče oči i pokušavala je nešto reći namještajući svoju razbarušenu i nikad očešljanu kosu. Ostala je bez riči i svojm dugim nogama ka trkača kokoš je otrčala svojim putem. Više mi ne postavlja to pitanje, ali poznavajući ju očekujem njeni novi biser jer, jednostavno, Šušunjara je tvornica balina.
I teška srca priznajem da sve više 'ličim na Šušu.