subota, 05.03.2022.
Šušunjara
Najkraći opis za nju bio bi štrc-brc. A izrazi koji je još opisuju su „niti smrdi niti miriše“, „ne zna se ni di joj je glava, a di rep“, „ u principu nije loša, ali...“.
Može se opisati i kao šunjava (što ne znači da je šporka, nego onako sve joj visi, izflekano,..) i kao lajava (jezičinu ima ka krava rep i blebeće bez veze samo da nešto priča). Neki bi rekli da „ima dvi live“. A sama za sebe misli da sve zna, a jasno je ko dan da ni sama ne zna „di je šuplja“. Ukratko to je Šušunjara.
Šušunjara je izraz koji se koristi u Dalmaciji za ženu „kojoj pamet ne smeta“ i koja eto, živi da živi.
Dobro, možda se ne koristi u ciloj Dalmaciji, ali definitivno se koristi u Zadru, konkretnije u mom kvartu na Cerariji. Žalosna je činjenica da puno „Zadrana“ i ne zna di je Cerarija i koji je to kvart. Cerarija je Stara voštarnica, a naziv je dobila po tvornici voska koja se tu nalazila. I do izgradnje Mosta jednog od najprepoznatljivijih simbola Zadra, Cerarija je bila na periferiji grada. Ja bi rekla da je bila teška selendra, a danas je centar grada. Uglavnom, Šušunjara živi na Cerariji. I ne, to nisam ja.
Prava pravcata Šušunjara je još uvijek živa žena koja se udala na Cerariju prije nekih četrdesetak godina i obilježila je ne samo moje djetinjstvo nego i cili moj život.
Naziv Šušunjara dala joj je moja mater i to iz nikakve zlobe nego je to jednostavno proizašlo samo od sebe i za takvu osobu se nije mogao naći bolji izraz.
U trenutku otvaranja bloga, osjećala sam se baš kao Šušunjara. Bila sam cila izgubljena i šunjasta. I poslužila sam se njenim imenom, a sad joj se javno ispričavam jer njenu osebujnu pojavu i glupost ne može nadoknaditi nitko.
I što sam se ja sad u'vatila Šušunjare?!
Pa jednostavno zato što mi je dozvizdila sa svojim glupim komentarima. Uhvatila se mog Điđija. Ni sama nije svjesna da meni mo'š sve dirati, ali brate Điđija mi ne diraj! Điđi je ljubav mog života i radi njega ću svakome ko se u njega petlja, najblaže rečeno „oči iskopati“. A kamoli se neću suprostaviti jednoj šunjavoj Šušunjari.
Ne trebam napomenuti, ali ću spomenuti da Šušunjara frflja dok priča, a i nerijetko te pljucne u razgovoru pa je preporučljivo s njom razgovarati na određenoj distanci.
I tako meni danima Šušunjara serka oko mog malog. Doslovno mi je u facu rekla da što sam uzela Điđija kad ne mogu ni o sebi brinuti. Iz poštovanja prema tome što je starija nisam joj odgovorila, ali sam u sebi pomislila; „ A što si ti rađala dicu kad ih je ulica odgojila?!“. I tako Šušunjara ne staje; čula sam je di šapće mojoj asistentici kako je lipo da je došla da mi pasa malo spasi i prošeta. A moje Sunce se više istrči trčeći za motoričem nego što bi ga ijedna zdrava osoba mogla išetati.
I svako jutro kad se pojavim na ulici Šušunjara mi isto pitanje postavlja onim svojim kreštavim glasom;
- A di tvoj pas piša?
Danima sam joj ljubazno odgovarala i sama potištena zbog činjenice da ne izvodim svog pasa da obavi nuždu vani (ebiga, ne mogu):
- Pa po danu ga pustim u dvor, a noću i u rano jutro nuždu obavlja na pelenu. (Sunce moje malo pametno).- a ona se velika čistunica samo zgraža.
I nakon stotog puta što me pitala di moj pas piša, mrtvo hladno sam joj odgovorila;
- Uglavnom mi se popiša na krevet pa se zajedno valjamo po popišanim lancunima.
I tako je Šušunjara razrogačila svoje štraloče oči i pokušavala je nešto reći namještajući svoju razbarušenu i nikad očešljanu kosu. Ostala je bez riči i svojm dugim nogama ka trkača kokoš je otrčala svojim putem. Više mi ne postavlja to pitanje, ali poznavajući ju očekujem njeni novi biser jer, jednostavno, Šušunjara je tvornica balina.
I teška srca priznajem da sve više 'ličim na Šušu.
- 15:30 -
Komentari (11) - Isprintaj - #
