četvrtak, 02.11.2023.
Preskupo.....
Pokucala mi je na vrata sa zamolbom da joj dam malo mlika. Odmah se ispravila i pitala me litru mlika, jer kako kaže, malom nema s čim napraviti Čokolino, a „socijala“ će biti tek za nekoliko dana.
I dok sam ja došepala do frižidera, ona je već sidila za kuhinjskim stolom. Nikakav mi problem nije dati litru mlika, ali sestro nemam ja vrimena za tvoje ćakule. Iako gotovo svaki dan dođe posuditi (pa nikad ne vrati) nešto, nije me smetalo jer sve to vratilo me u one stare dane kad bi često posuđivali namirnice od susida. Sićan se kako bi me mater poslala kod tete File s praznom čikarom po malo cukra, a ja bi se vratila kući s gotovo isto praznom čikarom jer pola cukra što mi je teta File dala bi polizala, a pola prosula trčeći preko škalina i uz sve to bi čikara ostala bez uha ili okrznuta.
Bila su to lipa vrimena.
I dok sam po najdonjoj ladici frižidera tražila nenačetu litru mlika, ona je počela sa svojom štorijom.
Uglavnom su to bila njena retorička pitanja, na koje ona nije ni tražila odgovore. Sama ih je postavljala, odgovarala na njih i donosila zaključke.
Razgovor iliti ga monolog je započela sa ovim ričima;
- Sve bi bilo drukčije da ja legnem s njim; bilo bi i mlika i igračaka i benzina, a ne da ja gledam kako ću sad malog dovesti do ćaće.; jbte lampica mi je stalno u crvenom.
Ma neću ja to učiniti, nema šanse jer ovo što sada imam… ova veza- ovo je nešto posebno i treba to čuvati. Ali , viruj mi, da su okolnosti drukčije, ne bi ja oklijevala ni sekunde… sve bi učinila za maloga,… pa i noge raširila ako triba. Sve za maloga… sve za maloga.
I tako mi je nekoliko puta ponovila „sve za maloga“ kao da sama sebe uvjerava da je to uistinu za maloga. A ja nisam imala pojma o komu ili čemu ona priča, samo sam joj dala litru mlika i ispratila je pogledom do izlaznih vrata, a ona je doviknula;
- E, molim te, pričuvaj nam Priku dva sata da ga ne vozikam u vrućem autu, još će ga i smantati , pa di sam tek onda?!.
Nisam ni uspila odgovoriti .. da ću vrlo rado pričuvati njihovog malog psića jer uistinu je poseban i drag i dobro se slaže s mojim napuhankom Điđijem, a ona je već otišla.
I tako se spustila večer, ja bi pošla leći, ujutro se rano ustajem, a suside još nema. Prošla su četiri sata, a ne dva kako je rekla. Ma ne smeta meni Prika, svo troje lipo se izležavamo na mom krevetu, ali ako prekasno dođe, probudit će me i nema mi više spavanja. Mrzim kad mi netko razbije san.
I tako nakon malo nećkanja, nazovem ja nju;
- Ej…. Di ste? Ja bi pošla leći.., - a s druge strane moja susida, očito s punim ustima odgovara;
- Ma sorry, stali smo u Meka da mali nešto pojede…. Ode su najlipši kumpirići… znaš kako je izbirljiv s hranom.. ali evo nas za pola sata.
I stvarno tako je i bilo.
Za pola sata otvaram ja vrata i pružam uzicu od Prike koji je već bija zletija na ulicu, a ona ju nije mogla primiti. Imala je pune ruke vrećica. Bilo je tu svega od Nutelle do Griotte i razne kozmetike i pića. To je samo ono što sam ja mogla vidjeti onako pospana i snena i naziralo se iz poluprozirnih vrećica.
Nisam ju ništa pitala. Ali baš ništa.
Samo sam joj zaželila laku noć.
- 09:50 -
Komentari (15) - Isprintaj - #
