Taj cijeli dan Damir i ja smo se textali. Dakle, slali smo jedno drugom poruke i na taj način razgovarali. To je danas skroz normalan način komunikacije. Inače, Damira znam preko društvenih mreža. Točnije Damira ne znam, ali s obzirom na dugo textanje, znam ga. Izgleda komplicirano, ali nije. Stvar je skroz jednostavna. Živimo i odrasli smo u istom gradu, išli smo u istu osnovnu školu, a kako je Zadar jedno veliko selo i svi se manje-više poznamo, tako smo se i Damir i ja poznavali iz viđenja. Sve što sam ja znala o Damiru prije našeg textanja, bilo je to da je Damir besramno zgodan. Bio je baš onakav lik kao iz ljubavnih romana; visok, atletski građen, lijepih crta lica, uvijek uglađen i fin, ma baš kao nacrtan lik iz bajke. Uglavnom, bio je onakav tip muškarca kakvom ja nikad u životu ne bi prišla iz razloga što sam smatrala da je to neka druga vrsta ljudi koja se druži sa nekom drugom vrstom ljudi kojoj ja ne pripadam. Smatrala sam ga jako umišljenim. Ali nakon našeg textanja (bar pisati mogu) shvatila sam da je Damir sasvim jedan normalan i drag čovjek, ali ipak ima malu dozu non šalantnosti (di sam ovu riječ našla?!). No, s obzirom na njegov izgled, obrazovanje i ponašanje –može mu i biti. Ukratko, jako fin čovjek. I tako tog dana kad smo se textali, Damir se meni požalio kako nitko više nikomu ne piše ljubavna pisma i kako bi on silno volio dobiti jedno. Nekoliko puta je spomenuo ta ljubavna pisma i ja nisam odoljela i upitah ga tj natipkam mu hoće li da mu ja pošaljem jedno ljubavno pismo. Naravno, bila je to sprdancija s moje strane, ali kad sam vidjela kako je Damir oduševljen tom idejom, nije bilo druge nego mu stvarno obećati da ću mu poslati ljubavno pismo. On mi je natipkao svoju adresu i obećao da će mi za svako pismo donijeti čokoladu po želji, a ja sam pokušavala doznati što da mu napišem u tom ljubavnom pismu i naravno da sam zaželjela Kinder čokoladu. On se uživio u naš dogovor pa je zatražio i ona šarena, mirišljava pisma koja sam ja kao dijete skupljala i imala ih u izobilju. No, uz najbolju volju i trud već sutra sam saznala da tih pisama i omotnica nema više nigdje za kupiti. Još i sad se smijem kad se sjetim face od službenice u pošti kad sam joj zatražila ta ukrasna pisma. Žena je vjerojatno mislila da sam prolupala i baš joj je bilo nekako milo na mene. Ali ja nisam odustajala, angažirala sam i moju asistenticu u potrazi za šarenim i po mogućnosti mirišljavim pismima. Inače moja Goga se nije nimalo čudila mojim zahtjevima jer ako sam ja tako zatražila, onda i mora biti tako i nije se ni smijala ni rugala nakon što sam joj ja ispričala priču za koga su ta pisma. Eto to je jedan od razloga zašto ja moju asistenticu volim; nikad nikog ne osuđuje i shvaća me ozbiljno! Ali nažalost nismo uspjeli pronaći ta ukrasna pisma i u nedostatku istih, uzela sam u uredu običnu plavu kuvertu i običan papir formata A4 i napisala pismo. Ljubavno pismo! U biti bilo je to naručeno ljubavno pismo koje je stvarno bilo ljubavno jer ja sam uistinu u njemu pisala o ljubavi, ali da sam ja pisala o našoj – Damirovoj i mojoj – ljubavi, toga nije bilo jer ljubavi tu nema. Ali baš sam se trudila i raspisala sam se ka nikad. Otvorila sam svoju dušu i srce svoje ostavila na papiru.
Pismo sam počela sa „Najdraži moj Damire!“ i već u nastavku mu objasnila da bi mu tako pisala da mi je on nešto i da smo zaljubljeni, ali nismo. A završila sam pismo sa mojom adresom tako da zna gdje će čokolada biti dostavljena. Tako da ne bi bilo zabune . Fer play. I još sam mu nacrtala u pismu ljubičicu tako da proba zamisliti da miriše, a i malo sam upotrebljavala i crvenu kemijsku tako da vidi da sam se u nedostatku pravih ukrasnih pisama ipak potrudila. I naravno , upozorila sam ga SMS-om da sam mu poslala plavu kuvertu , tako da ne misli da je nekakav račun. Asistentica je kupila poštansku marku, ja sam ju polizala da ju zalijepim na pismo. I nas dvije smo to posebno ljubavno pismo ubacile u poštanski sandučić. I nije mi preostalo ništa nego čekati povratnu informaciju.
Prošlo je pet dana, deset dana , petnaest dana, nikakve informacije od Damira nije bilo. Čak se prestao i javljati. „Ma ko ga šljivi, umišljeni snob“- tako sam mislila nakon njegovog ne javljanja i krivila sebe na što se sve dam nagovoriti. Damir je očito mislio da sam ga lagala i da nisam poslala pismo. Ni jedno ni drugo nismo sumnjali na glavnog krivca, Hrvatsku Poštu i kašnjanje,a onda nakon dvadeset i nešto dana stiže njegov SMS; Dobio sam pismo ! Jako lijepo hvala!
I to je bilo to s njegove strane i opet muk nekoliko dana, taman da ja sebi u glavi ponovim priču o umišljenom snobu, a onda stiže tel. poziv. Nisam ni stigla odgovoriti sa halo, a on me upita gdje ovdje u mojoj ulici može parkirati. S obzirom da mu prvi put čujem glas i da sam pomislila da mi je kuća u neredu krenula sam paničariti, ali zato nije bilo vremena. Damir je već bio na vratima i pozvonio i ne čekajući da se dogegam do vrata, ušao je u stan kao da je ovdje već bio sto puta. I uistinu ispoštovao je dogovor; donio mi je veliku Kinder čokoladu. A ja sam mu samo rekla da zaboravi ubuduće na ovakve gluposti i da mu neću više pisati pisma jer njegove su ideje bolesne. No, prava je istina bila da sam ja jedva dočekala da nekomu napišem ljubavno pismo pa makar to bilo i falše ljubavno pismo. Bar sam se dobro ispucala u srcedrapajućim rečenicama i izjavama.
A ako ništa drugo, na ovaj način posredstvom jednog ljubavnog pisma u plavoj kuverti, započelo je jedno divno prijateljstvo.
Post je objavljen 08.11.2023. u 10:30 sati.