Putuje Sunil iz Indije u Njemačku, dobil neki posel, čovjek fakultetski obrazovan pa ga Njemačka treba na tom nekom poslu, nešto. I tako i piše Evi u Zagreb da nosi to i to sa sobom i to i to i – ekspres lonac.

Eva Bosanka pita – (na hindiju)
- Štaš bolan s ekspres loncem, jes ti munjen?

- A, veli Sunil, to ti je praktično, skuha se hrana za trećinu vremena brže, jako dobra stvar.

- Pa dobro jel ti znaš di je Njemačka?

- U Europi.

- Pa kakva je?

- Pa mala neka zemlja (prema Indiji je samo Kina velika), moram ja uzeti ekspres lonac, jako praktično, brže kuha i tako.

- Aha, a misliš tamo nemaju ekspres-lonac?

- Mala zemlja, ne znam ja, ja nosim svoj lonac.

Dobro da i kakvu tavu nije uzel.
Tolko o poznavanju zemljopisa i standarda u zemlju di ideš delat. Ako neko pita, u Njemačku ni slučajno bez ekspres lonca.

Čekam da čujem kaj buju mu rekli na carini. Hare Krišna...

Gledam u Jutarnjem onog mulca kaj vježba na nekom dalekovodu, čemu li, al na pristojno kretenskoj visini.

Maknem pogled na zemlju, one livade ispod njega; uhvati me bolit želudac. Pa mi se povraća. Podlaktice bride, počinje mi lupat srce, glava puca – tlak u visinama. Pa proradi štitnjača i oznojim se ko frižider, a taj znoj ima poseban ne miris nego smrad. Povisila se razina šećera u krvi. Sva sam si slatka...

Ima svakakvih fobija. Eto ja ne podnosim visine pa da me ubiješ. Zapravo bi to bilo jezivo (samo)ubojstvo uz nečiju “pomoć” ostat na visini i biti prisiljen gledati dole, tijelo samo sebe ponjupa, bez vanjskih znakova borbe.

Dobila sam i stručno objašnjenje, drito od šrinkice, al kad god ga iznesem neko me pohračka. Nemam doktorsku titulu, kaj sad. A nemam napismeno od šrinkice, pa onda to izostavim. A ima fobija koje ostaju kao posljedica jelte nekog događaja iz djetinjstva.

Kiki se boji cuckih. Uvijek, ne samo u časovima dokolice. Nesmeš joj poslati ni sliku malog peseka u nečijoj šuzi.

Slavka nikak na više od tri štenge, zatvoreni prostor, otvoreni prostor, samoća, gužva, ribe, prašina, buka, tišina. Sve. Monk je beba za nju.

Jedna fenomenalna Vesna se boji da ne izgubi prsten, i to baš određeni prsten, od tri koja nosi.

Jedna penzićka se najuvjerljivije na svetu boji da ju potkrada poštar jer više ne nosi penz'ju 1. u mesecu, kak se šika, i furt kasni otkad nema Titeka.

Tako se svašta bojimo. Moja kuma se bojala poroda pa je triput pobacila a nakon svakog pobačaja je skoro riknula. Kum se jednom malo jače nalijal pa je rekel da je celi život htel dete al joj se ni usudil reći. Ona zinula – veli zakaj to nikad nisi rekel? Pa veli – sad sam pijan pa ti velim, a inače imam fobiju da govorim o sebi, čak i tebi (pjeval je ko slavuj, al nikad nije uglazbio svoje želje).

Jedna svekrva se boji da bu umrla i fort se jada i žali ali ima sve najnovije ljekove doma kaj se mogu kupit bez recepta, krvna slika joj je ko Milana Bandića, sve rtg, eeg, uzv slike su fantastične, ide na masažu, vježbe, vitka je, puna vitamina, važe se triput dnevno, pere s najskupljim – svačim; redovno jede, redovno spava, živi ko po knjigi, al se boji smrti, srećom to ju nebu mimoišlo. Ipak su babe konstatirale da joj fali seks (kaj bi drugo babe zaključile?).

Saša kad vidi osu, ne vidi ju zapravo jer obnevidi. Fura sa sobom sprejeve sve moguće kaj je mogla nabavit na tržištu. Fura ih u najvećoj torbi koju je pristojno furat a da ne misli narod da nekam putuje. Sačuvaj bože s njom piti kavu na terasi od birtije. Il ti otruje kavu sprejom il te na mrtvo zašprica zbog neke zbunjola-ose da se samo složiš na onog crnog pesa – imamo novu maskotu u naselju.
Malog crnog cucka. Ranko ga je krstil. I cucka i moju torbu je polijal s pivom i torbu je stresel i obrisal, al cucak se bogme nije dal, zbrisal je.

Siromak cucak, još je štene, možda bu imal fobiju od pive. Kiki i dalje ne voli cucke, a svoju krštenicu je nekidan hitila u smeće, da i ona ima fobije, da ko je pital i cucka i nju žele li biti zalijani s nečim u tak ranoj dobi.

Možda da smo nju dali polijat s pivom...

Ima puno životnih priča da je najbolja prijateljica otela dečka (muža) najboljoj prijateljici. Pa je ova izgubila i najbolju prijateljicu (koja joj to očito nije bila) i dečka – muža (koji očito nije bio – taj pravi). Njenu bol može osjetiti samo ona.

Ima i obrnuto, prijatelju prijatelj otme djevojku. Ženu, nema važno. Ovaj čas se mogu nabrzaka sjetiti dvije takve priče (ona otela njoj) koje su završile brakom. Oba braka imaju po jednu već odraslu kćer. Muževi su u horoskopu Pizde. Prvi brak se valja u alkoholu, a drugi u totalnoj torturi žene koja maltretira ne samo njega nego i njegove roditelje, i brata s obitelji: sva tri kata kuće u koju se ona doselila.

U administraciji kad ih je tri u sobi, teškoooooo. Kad sam ja bila ta treća, to po kazni dodijeljena, hvala šefice, pred ulazom u sobu sam uredno godinu i pol pila apaurin, od 5 mg, prosim fino.

Nisam genijalka ali sam davno prije nego je postao poznat sindrom srednjeg djeteta sama zaključila da se to srednje – u ovoj igri srednje – odmetne, jer se osjeti zanemareno, tak ispadne nekak. Prvo dete je čudo svjecko, a najmlađe je najmlađe i najslađe i sve vrti oko sebe. Srednje po starosti se nekak – zgubi.

Netko meni vrlo blizak veli – taman se dogovorim s prijateljicom da se fino ispričamo tu i tu (na mjesto gdje se inače nede pa si guštaš situaciju i spiku) i onda dođe jedna, neka poznata od te njene, nepozvana sjedne, ujebe totalno atmosferu sa - ego, mei, mihi, me, me... I veli ta meni bliska: I ja popijem svoju kavu do kraja, platim i odem.

Imam međutim prijateljicu s kojom je – da skratim – najpraktičnije popit kavu drito na Trgaču. Kak tam ona nemre proći nezapaženo, da ne duljim, ona se uz pardon – diže, izljubi i pozdravi s tim nekim/a, pokaže na mene, ta mi faca mahne, uz široki osmiiiijeh; Jer je ona upravo objasnila da rješavamo nešto od životne važnosti i moramo to nasamo, a da će se ona njoj/njemu obavezno javiti. Violina!!!

Stalno govorim, mislim govore i drugi, i istina je stara: – gdi je dvoje, treći ne treba. Ima i neka poslovica, nemrem se setiti.

Jutros sam se pak našla s jednom perfektnom ženom, vršnjakinjom, s kojom nisam prijateljica jer je tak život složio da smo se upoznale prije 4 godine, al baš se rada imamo. Situacija je opet takva da se dopisujemo al nikak da se nađemo - tak se dogovaramo od 3. 10. prošle godine. Datum pamtim jer je poseban i tak smo ga proslavile uz šveps i kavu da se konobar sav razgalil i rekel – kak je lepo videti dvije dugogodišnje prijateljice pa da se tak rado sretnu i tak srdačno smiju. Eto tak nam je lepo da širimo pozitivu nasvestrane.
Nikad takav tringelt nisam ostavila u birtiji jer - to je bil šlag na tortu, nismo ga razuvjerile al smo rekle da idućeg 3. 10. opet dolazimo baš u taj birc i nek bu i on tam.

Odonda se dogovaramo i nađemo se eto danas. Birtiju uvijek odabere ona. Danas: Carpe diem. Ja odma velim – Diem perdidi – i zacopram stvar. Taman smo sjele i naručile, ma ni pet minuta da smo nekaj određeno počele – taman da se spika usmjeri, evo jedne vremešne dame, dobrodržeče, zagrepčanka, mislim fino, lepo zgodno, i moja – nek bu – kompica, ne od – komp nego od kompanija – ju izljubi.

Pa ova gleda okolo stolove, veli - nema mojih cura. I drži naslon od stolca, kompica veli – daj dok dođu pak se sedni k nama.

Ja isto velim. Jer mislim došle buju “cure” (dobrodržeče koke od 80 godina) i bu otišla. Nisu došle:
Dva sata je pričala, ja sam triput pokušala uopće zinut da nekaj velim – kompica je triput započela, podigla i pojačala ton, nije dovršila, ova je bila glasnija i nije se dala smesti. Dakle, znamo da joj je jedino jedino dete – apsolutno genijalno – da su joj unuci genijalci, ovaj od 15 godina, neviđeni; druga baka ga uništila al ga ona spasila; kak su ona i muž za školovanje deteta dali užasno puno nofcih (moju djecu školuje što Isus Krist što Allah, sveta krava i Buda). Ono pitanja kaj je postavila dok je kompica bila na WC-u je ostalo neodgovoreno, jer ju nije zanimalo. Dalje znamo da je zet kreten (normalno) koji se nije maknul od materine suknje ali pošto je mama pokojna, onda on ide na izlete s ocem mesto da ode s decom na more.

Recepataaaaaaaaaaa..... Savjetaaaaaaa.............. Tračevaaaaaaaaaaaa (kompica i ona su nekad zajedno radile u firmi iz koje znam samo jednog čoveka kojeg nisam uspjela ni pohvaliti).

Gledam di su “cure”, nema nikog, svi normalni stari ljudi ko ja ili 10-ak godina mlađi.

Naravno, sve bolesti, operacije (naravno sve koštaaaloooooo) imena svih doktora (ak nekaj mrzim onda je detaljno opisivanje bolesti, božesačuvaj), pa prisiljenog šarma, pa jedan vic, ajd to bi prošlo ali je to ispričala na silu jer se u vicu ne radi o njoj. Ma sve smo čule.

Nakon pune dve ćuke veli žena da ide. Veli moja kompica, je idemo i mi. Reko ne nedemo, još 15 minuta bute zdržali. I naravno da je sve ispričano zbrda-zdola, ne u 15 nego 10 minuta, ma bez veze. Za smeh i komentare za ukrašavanje, nije bilo vremena. Ona je svoje ispričala od Carpeja dijema do cvijeća ispod Dolca (prvi put sam bila sretna kaj su tam štenge, da nas uspore i da ona sve stigne reći – kolko je to – sve. Izljubimo se i ona veli – a morale bi se naći nasamo nas dve - kolegica voli pričati.... Ja opet fina velim – nema veze - i odem kupit mleko i sir i bla bla, i odem tak jadna na 14-icu da sam čak i kartu platila da se ne bih eventualno dodatno sekirala.

Doma - Vide deca nekaj ne štima, veliko dete gleda, velim niš ne pitaj, došla je treća.

Bezbožnica kakva je, veli – Isuse, užasno!!?!

Užasno.

E cobra: O, Baaa; Ma! u Americi drži golf palicu i spika s efendi Erdoganom u Turskoj, ba!? Kaj oš više od pal'ce, jes ti normalan, odma najava rata, cmak cveta i tako najavljuju svaki dan, da se bar potroše zalihe ubudžavljenog (turcizam, to - budžav) oružja, vala.

Prema komentarima u Jutarnjem, Obama nabrzaka postal musliman.

Ne vjerujem da je Erdogan postal kršćaninom. A tek katolikom.

I sad pitam: pa kaj ak je ovaj držal palicu, a di je slika što drži Erdogan dok su divanili? Možda drži buzdovan. Da nije pustio perčin i jaši konja? O čemu ovaj jadni ispaćeni nabrijani rwatzki narod priča i na kaj gubimo ostatke energije? Neko je u cijelu komentarizaciju ubacio i pokojnog Rogošića, tako mi miješamo ne kruške i jabuke nego brusnice sa češnjakom, Allah sab'r versin!

A možda čovjek drži buket ruža za svoju staru majku koju je s tolko ljubavi stigel uz sav posel, posjetiti za Majčin dan, Istok je to, nema, majka je svetinja, ajd bar negdje, dao joj Allah zdravlja ponosnoj.

Moja se deca isto setiju na Majčin dan al me proglasiju suvremenom mamom kojoj niš ne treba, osim njih.

Na kojem se jeziku razgovaraju jedan, malo apšisali Amer i tamnoputi Turčin? Neko im prevodi (jadan, mora znati turski, e to fakat nije lako, valjda su zato i izgubili ratove et d tajm kaj nisu narodima mogli objasniti da su oni okupatori).

U vezi efendi Erdogana: Nedavno su u Stambolu na Bosporu Turci sagradili neku ćuprijet'nu da ti se Bog (tam dežura Allah, dakako) smiluje, valjda 6 traka u svakom smjeru, kak se ponašaju u prometu, i to bu im malo. I jasna stvar, u rwatzkoj se naplaćuje mostarina preko Krčkog mosta, pa se odlučilo i tamo naplaćivati, to po našem uzoru, jašta. Nije brate badave (turcizam) ćuprija (engl.) sagrađena. Treba nadoknaditi troškove. I digo se turski milet (njem.: narod), da kaj, da kakav javašluk (turcizam) i dosta belaja, zuluma, tuduma, tuluma, derneka, meraka (sve bosanski originali) da njihova zemlja i njihov most i njihovi ljudi gradili most, koja crna poštarina, mislim mostarina. E sad, kako jedan premijer, mašala! sluša svoj narod: Osvanu on drugi dan kod mosta i proglasi promet besplatnim. Džabe načisto, brate, da ne velim gratis.

To ko u rwatzkoj, kaj ne, sve je gratis dok te ne vloviju.

Možda sad Milanović odluči naplaćivati furu prek Mosta mladosti, nek se vidi koja smo mi sila svjecka, to je brate ćuprija, i to još građena za vreme Yuge, božesačuvaj (bilo koji bog, nisam sitničava).

A pitam se čemu opće slika Obame, ko zna kad snimljena i ko ga je snimil, pa kaj on nema tamo silu ljudi za savjete i upute - neke ljude da mu vele – ajd fino se postavi bolan ko s materom da pričaš, ajde, fino, vako brate. Nemoj držat ništa osim telefona! S obje ruke, da ti se ne omakne da ispružiš krivi prst ili prekriješ dlanom mapu Europe pa točno tam di je Turska. Ako opće on zna di je, ko Merkelica Berlin. Razgovaraš majketi s Turčinom, nije to Hrvat pa mu svejedno.

A kaj sad to, evo ja tu pišem nekaj i možda dobim egzil (nikad niš nisam dobila od ove države osim kritika i umanjene plaće, otkaza, poniženja!) i odo ja u Tursku nadgledati snimanje onih serija, inšalah. Pri scenama telefoniranja, u jednoj ruci telefon, u drugoj mobitel, mašala. Da ne naljute Amere.

Od muke kaj danas treba oprati, okrečiti, pogipsati i oprati precoblje
(zapravo obrnutim redom), boli me glava a glavni šljaker još spava. Ja
sam pomoćni šljaker. Uglavnom služim tome da glavni šljaker ima na koga
vikati. Osim fizičke sličnosti i istog horoskopskog znaka, nemamo puno
dodirnih karakternih crta. A kaj se tiče organizacije - najbliži izraz
za opis zajedničkog dejstvovanja je - katastrofa.



A još ju posle moram furat na kavu Kod džezve.

Jučer smo kao uređivale zahod, vidim nisam naglasila da su kupijona i šekret razdvojeni, a u koji šekret vrlo malo ljudi uopće može ući,
naravno pojedinačno i s neodgodivom potrebom za olakšanjem. Jer kome
nije jako sila, kad vidi veličinu prostorije, veli - bum zdržal/a do
doma, nema veze!

Sad se sećam, nekad se reklo: Moram ići na stranu, kaj ne, to se tak
nekad govorilo, dok smo bili fini (ili nismo priznavali da imamo
metabolizam).



E nemreju dakle ući baš ni mršavi, kad je Božo Konj, a ni Gandi nije bil
mršaviji od njega, postavil dasku na školjku (to sam prvo kupila kad smo se
osamostalili, ne država, nas troje) rekel je da sad ide negdi u park na
jedno kulturno pražnjenje mjehura, jer da on ne zna kak se neko opće
može u ovaj zahod uvući, zaprt vrata i kulturno popišat. Al ja mogu jer
to vježbam svaki dan.



Manji zahod pri gradnji zgrade zbiljam nisu mogli napravit! Ne znam je
li metar širok, a kak je onda curilo odozgora nama i odozgora onima
ispod, to su se zidovi razbijali i tako to i tak je kompletna kanalizacija dobila drugi oblik i sad imamo
školjku iz kojoj se ne čuje more, a kakve više nema zakupiti u celoj
rwatzkoj. Tak da je celi prostor još nesretnije posložen. Ali: koju
školjku dakle moraš preskočit da bi stavil jednu nogu u prostoriju,
pritvoril vrata i onda uvukel drugu nogu, zatvoril vrata, i onda šta se
već radi na zahodu. Moš i fućkat i tako. Naravno papir je uvijek na
polici iznad glave a ne na onom držaču sastrane, jer moj sin nikad, ali
nikad u životu nije stavil papir na držač. Vrlo glasno objavljuje i ne
baš biranim riječnikom - kad tamo papira nema, ali velim, valjda mu
vjera brani stavit novu rolu. To se sve odmetnulo, ne znam kojoj vjeri
mi deca sad pripadaju. Vidim i čujem, psovanje nije zabranjeno.



E to s veličinom zahoda: Zato volim da su mi deca negdi vani. Da se mogu
kulturno popiškit, ne moram zatvorit vrata. A ne da me vlovi odnosno
boljerečeno - popušta - baš dok preskačem zahod.



Boktevšumuokrenul, reko je pokojni tata Smith kad je prvi put videl tu nus-prostoriju, to se tak zvalo onomad.



E da, u zanosu priprema, veli kćer - u napadu spontanosti, skinula sam
vrata mada je ćerce zaurlikala - NEEEEEE!!! i - da nisam normalna. Pa
mislim smetaju, kaj sad. No dobro. Ali kak je zaurlikala, vjerojatno je
zavibrirala sablja bana Jelachicha, zračnom linijom oko 6 km od nas (to
za slučaj da bu ovo završilo u Jutarnjem, tamo se uvijek objavljuje šta
se desilo na kolko kilometara od Centra Grada).



Osim toga u zahodu ne radi svetlo, al to bu popravil Boris u subotu, a
nemrem čoveka stavit da popravlja struju u neofarbanom zahodu!



Tak da danas ujutro vidim falinge al nema veze.

Dakle trebalo je vrata stavit natrag. E te pokušaje se pak ne da
opisati. Pa nede, teška vrata, nemreš držati rukom tam između šarki, ma
grdo. A kćer: Da jesam normalna da kaj mi je bilo da skidam vrata, bla
bla, mislim to nesmem napisat ak želim da iko opet dođe na moj blog osim
Bibe i Gorana. E onda sam ja htela staviti enciklopediju ispod vrata,
da i pisana riječ čemu posluži. A nakon što sam zaključila da možemo
srati i bez vrata (kćerinu reakciju na taj predlog bi mogla al nebum
opisivala). Reko' ovak: bu Boris došel u subotu pokrpat struju, on bu stavil
vrata. Da kaj, da bu ona kenjala u zahodu bez vrata, reko a kaj sad, pa
svi kenjaju, a po svima cela Vlada sere i to svi vide, i nikom niš, a ti
zbog jednih vrata, pa jednom dnevno, pa u svoj zahod...



Da nisam normalna, veli. Budući da nije ona jedina koja to tvrdi, nije me se nešto dojmilo, alzo:



Onda se moja genijalnost setila staviti ispod vrata paket drekpapira
(neupotrebljenog). Onda je bilo previsoko. Onda sam stavila samo jedan
kolut drekpapira (neupotrebljenog) i vrata je odma naštimala al nisu
htela sesti. Onda sam ja rekla da nek tak ostane. Onda se ona naljutila
(nije se zapravo ni odljutila) i tresnula po vratima da pas mater - i odma taj čas - vrata sjela.



Ostala je s one strane vrata, u wc-u, rekla je da se sad na sav taj
posel ide popišati. Mada sam uvjerena da je ipak piškila u školjku, pae.
A ja sam
rekla da nek bude sretna kaj joj ja kao vlasnica stana opće dozvoljavam
da farba zidove u zahodu i kaj sad opće smije ići pišati u moj zahod i
tad se konačno nasmijala al sam ju ipak morala voditi na kavu Kod džezve
i tak.

Sjeo nam zadnji regres u
radnom vijeku.

Ne, nede se u penziju,
ide država dublje vrit.

Raspoređen je već
regres, ma i potrošen.

Kolegica s posla ide
kupit novi zahod. Pomalo samo joj zavidna jer svaki put kad bu
praznila creva - imala bu osjećaj da to čini po državi.

Moja kćer i ja uvijek
imamo radne akcije kad je najtoplije. Ovaj put smo napale kupaonu.
Nisam našla ništa što bi me iznenadilo osim jedne bube koja mi je
sličila na žohara i to krepanog. U kuhinji nemamo žohare (još) al
kad je ovaj nađen i to krepan u kupijoni, mora da smo zbiljam
siromašni, bil je mali žohar, možda je umro od gladi jer sam ga našla u onom odvodu na podu. Siromak, nije našel niš jestivoga u onom očajnom ugradbenom ili
kak, ormaru u kuhinji.

Neki su se pohvalili u
zgradi da su im se tam zlegli miševi, čak i štakorčeki, u tom ormaru u kuhinji. Reko
šteta, da su bar zmije, to je sad em moderno, em moš napravit kakvu pedersku
torbicu ili nekaj.

Oće to, ima neka kao
ventilacija od prizemlja do petog kata, ne znam, valjda ljudi imaju
hranu tam, mi još imamo nešto tijesta i pol kile geršla, a nekad
sam imala tatin alat, tolko toga da bi kuću zgradit mogel. Uz
potreban materijal, jasno.

U napadu na kupijonu
nestalo i čarlija i wc sanitara, u konačnici mi je pukel partviš.
Imala sam dva partviša, ona prastara s ručkom od punog drveta, zna se ko je to odnesel, valjda je odletil na tome. Tražimo francuski ključ, da promenimo tuš, nema, nema ni
drugog alata, skor sam pobjesnila. Pa sam otišla susedu Veci, u
zgradu prek puta, posudil je ključ, a kad sam vraćala alatku, troje
me je usput pitalo kog idem ubiti. Valjda tak zgledaš kad furaš
francuski ključ u junačkoj ljevici. (U desnoj ključ od stana na ogromnom privjesku s likom Garfielda)

A je, svojedobno sam
shvatila da su mi u tom ormaru za alat ostale samo kuglice za bor pa
sam kupila čekić (ne zato da razbijem kuglice, nisu one krive!),
šrafncigere i papagajke, a od bušilice imam samo nastavke. Gedore
je zel, majkumu, kaj će mu, pa on ne zna ni čavel zabiti. Ja znam
al mi svaki put opadne pol zida, ono do cigle, onda dolazi moj
prijatelj Boris i veli – ovo ste izvanredno izveli, poglečte taj
design, kako je to s voljom zabijano. Pa zakrpa to s pijeskom i
giposom tak žestoko da više nemreš čavel zabiti, moš zrušit
zid. Tad bi se vjerojatno uplelo pravosuđe, ne, ne, hvala, ne. A  zadnji regres
ikad, ne, ne, bolje je imat prijatelje nego regres. A i duže traju.
Ustvari, ko bi ti i menjal prijatelja za zahocku školjku, niko.

Uspjele smo do kraja
pokvariti vrata na ormariću u kupijoni, a koja je izuzetnom
energijom (živčan ko pas) strgal junior. Upravo sam se setila da
nismo oprale špigl. Onak potočkaste od farbe mislile smo da je to
naš odraz a ne zmazani špigl. Ima još malo vima pa bum ja oprala,
na opću radost dece koja bu se onda gledala i misla da su zebre, vim
grebe staklo, ziher bu ostalo štraftih.

Kupaona je zadnje bila
pofarbana u zeleno. Ni to niš čudno, soba je bila poblajhana u
plavo. Stara je bila vesela žena i volila je boje. Pošto sam
glinamol (rozi, i sad je i taj dio zida rozi), potrošila na
učvršćivanje štoka od kuhinjskih vrata, sad sam krpala rupice po
kupijoni s gipsom i sad je to tak rustikalno, ono špigl pa – komad
neidentificirane izbočine na hendek do špigla. Pa polica koju sam
oprala i koja je sad malo valovita, ono ispod police nešto što je
daleko bolje zgledalo ko udubina zelene boje nego bijelo – nešto,
ko komad zalutalog pudinga. Pa slijedi ormarić s potrganim vratima,
a onda rupa di bi trebal biti šteker, isprobavale smo jel ima struje
– s mokrom četkom, nema struje, al je zato pofarbano. Sa strane
visi pokušaj zatvaranja rupe gipsom, al nestalo gipsa, pa to.

Čuj divota jedna. Sad se
kćer tušira. Pretpostavljam da bu nakon njenog pranja sva boja fino
scurila u kadu. Bar bum imala o čemu pisati, a ona bu imala razlog
da se uzrujava, kad to spojiš, superiška.