Ima puno životnih priča da je najbolja prijateljica otela dečka (muža) najboljoj prijateljici. Pa je ova izgubila i najbolju prijateljicu (koja joj to očito nije bila) i dečka – muža (koji očito nije bio – taj pravi). Njenu bol može osjetiti samo ona.

Ima i obrnuto, prijatelju prijatelj otme djevojku. Ženu, nema važno. Ovaj čas se mogu nabrzaka sjetiti dvije takve priče (ona otela njoj) koje su završile brakom. Oba braka imaju po jednu već odraslu kćer. Muževi su u horoskopu Pizde. Prvi brak se valja u alkoholu, a drugi u totalnoj torturi žene koja maltretira ne samo njega nego i njegove roditelje, i brata s obitelji: sva tri kata kuće u koju se ona doselila.

U administraciji kad ih je tri u sobi, teškoooooo. Kad sam ja bila ta treća, to po kazni dodijeljena, hvala šefice, pred ulazom u sobu sam uredno godinu i pol pila apaurin, od 5 mg, prosim fino.

Nisam genijalka ali sam davno prije nego je postao poznat sindrom srednjeg djeteta sama zaključila da se to srednje – u ovoj igri srednje – odmetne, jer se osjeti zanemareno, tak ispadne nekak. Prvo dete je čudo svjecko, a najmlađe je najmlađe i najslađe i sve vrti oko sebe. Srednje po starosti se nekak – zgubi.

Netko meni vrlo blizak veli – taman se dogovorim s prijateljicom da se fino ispričamo tu i tu (na mjesto gdje se inače nede pa si guštaš situaciju i spiku) i onda dođe jedna, neka poznata od te njene, nepozvana sjedne, ujebe totalno atmosferu sa - ego, mei, mihi, me, me... I veli ta meni bliska: I ja popijem svoju kavu do kraja, platim i odem.

Imam međutim prijateljicu s kojom je – da skratim – najpraktičnije popit kavu drito na Trgaču. Kak tam ona nemre proći nezapaženo, da ne duljim, ona se uz pardon – diže, izljubi i pozdravi s tim nekim/a, pokaže na mene, ta mi faca mahne, uz široki osmiiiijeh; Jer je ona upravo objasnila da rješavamo nešto od životne važnosti i moramo to nasamo, a da će se ona njoj/njemu obavezno javiti. Violina!!!

Stalno govorim, mislim govore i drugi, i istina je stara: – gdi je dvoje, treći ne treba. Ima i neka poslovica, nemrem se setiti.

Jutros sam se pak našla s jednom perfektnom ženom, vršnjakinjom, s kojom nisam prijateljica jer je tak život složio da smo se upoznale prije 4 godine, al baš se rada imamo. Situacija je opet takva da se dopisujemo al nikak da se nađemo - tak se dogovaramo od 3. 10. prošle godine. Datum pamtim jer je poseban i tak smo ga proslavile uz šveps i kavu da se konobar sav razgalil i rekel – kak je lepo videti dvije dugogodišnje prijateljice pa da se tak rado sretnu i tak srdačno smiju. Eto tak nam je lepo da širimo pozitivu nasvestrane.
Nikad takav tringelt nisam ostavila u birtiji jer - to je bil šlag na tortu, nismo ga razuvjerile al smo rekle da idućeg 3. 10. opet dolazimo baš u taj birc i nek bu i on tam.

Odonda se dogovaramo i nađemo se eto danas. Birtiju uvijek odabere ona. Danas: Carpe diem. Ja odma velim – Diem perdidi – i zacopram stvar. Taman smo sjele i naručile, ma ni pet minuta da smo nekaj određeno počele – taman da se spika usmjeri, evo jedne vremešne dame, dobrodržeče, zagrepčanka, mislim fino, lepo zgodno, i moja – nek bu – kompica, ne od – komp nego od kompanija – ju izljubi.

Pa ova gleda okolo stolove, veli - nema mojih cura. I drži naslon od stolca, kompica veli – daj dok dođu pak se sedni k nama.

Ja isto velim. Jer mislim došle buju “cure” (dobrodržeče koke od 80 godina) i bu otišla. Nisu došle:
Dva sata je pričala, ja sam triput pokušala uopće zinut da nekaj velim – kompica je triput započela, podigla i pojačala ton, nije dovršila, ova je bila glasnija i nije se dala smesti. Dakle, znamo da joj je jedino jedino dete – apsolutno genijalno – da su joj unuci genijalci, ovaj od 15 godina, neviđeni; druga baka ga uništila al ga ona spasila; kak su ona i muž za školovanje deteta dali užasno puno nofcih (moju djecu školuje što Isus Krist što Allah, sveta krava i Buda). Ono pitanja kaj je postavila dok je kompica bila na WC-u je ostalo neodgovoreno, jer ju nije zanimalo. Dalje znamo da je zet kreten (normalno) koji se nije maknul od materine suknje ali pošto je mama pokojna, onda on ide na izlete s ocem mesto da ode s decom na more.

Recepataaaaaaaaaaa..... Savjetaaaaaaa.............. Tračevaaaaaaaaaaaa (kompica i ona su nekad zajedno radile u firmi iz koje znam samo jednog čoveka kojeg nisam uspjela ni pohvaliti).

Gledam di su “cure”, nema nikog, svi normalni stari ljudi ko ja ili 10-ak godina mlađi.

Naravno, sve bolesti, operacije (naravno sve koštaaaloooooo) imena svih doktora (ak nekaj mrzim onda je detaljno opisivanje bolesti, božesačuvaj), pa prisiljenog šarma, pa jedan vic, ajd to bi prošlo ali je to ispričala na silu jer se u vicu ne radi o njoj. Ma sve smo čule.

Nakon pune dve ćuke veli žena da ide. Veli moja kompica, je idemo i mi. Reko ne nedemo, još 15 minuta bute zdržali. I naravno da je sve ispričano zbrda-zdola, ne u 15 nego 10 minuta, ma bez veze. Za smeh i komentare za ukrašavanje, nije bilo vremena. Ona je svoje ispričala od Carpeja dijema do cvijeća ispod Dolca (prvi put sam bila sretna kaj su tam štenge, da nas uspore i da ona sve stigne reći – kolko je to – sve. Izljubimo se i ona veli – a morale bi se naći nasamo nas dve - kolegica voli pričati.... Ja opet fina velim – nema veze - i odem kupit mleko i sir i bla bla, i odem tak jadna na 14-icu da sam čak i kartu platila da se ne bih eventualno dodatno sekirala.

Doma - Vide deca nekaj ne štima, veliko dete gleda, velim niš ne pitaj, došla je treća.

Bezbožnica kakva je, veli – Isuse, užasno!!?!

Užasno.